Dva pristupa srpskoj diplomatiji

U svom odgovoru Miši Đurkoviću profesor Ivo Visković i nekadašnji ambasador u Sloveniji, u potpunosti je promašio temu, pokušavajući da brani preostali dignitet i dostojanstvo naše diplomatije. Iako se veoma trudio da sačuva i demonstrira ozbiljan i profesorski profilisan ton u svom tekstu, on je samo govorio o posledicama, a ne o stvarnim uzrocima stanja u našoj diplomatiji. Jer nije tekst Miše Đurkovića pisan sa jedinim ciljem da se govori o budućem izboru ambasadora nezavisne Srbije u Crnoj Gori, kako to inače tvrdi profesor Ivo Visković, već je Miša Đurković u svom autorskom stavu pokrenuo, pre svega, izuzetno važna pitanja urgentnog definisanja politike Srbije prema susedima, bivšim jugoslovenskim republikama, smatrajući da bi naša država nakon perioda posipanja pepelom i neograničenog izvinjavanja za sve grehove ovog sveta, trebalo da počne da vodi računa o sopstvenom, kao i o dostojanstvu svojih državnih ali i privrednih ciljeva i interesa, ali i o interesima i zahtevima pripadnika svog naroda koji je ostao van njenih državnih granica. Takvu politiku vode sve države i zašto to onda nastaje problem kada se u jednom autorskom tekstu traži da se i naša nezavisna i suverena država ponaša kao sve ostale države u odbrani svojih nacionalnih i javnih interesa i prava. Miša Đurković je pokrenuo i pitanje privilegija koje su ove druge nama susedne zemlje izborile u našim međusobnim privrednim odnosima, a da pri tome Srbiji bude gotovo zatvoreno tržište i onemogućeno investiranje našeg kapitala. Zar je ćutanje o ovim pojavama i tendencijama uslov za održavanje dobrih međudržavnih odnosa, kao što je to godinama bio slučaj? On je u svom tekstu govorio i o problemima, pritiscima i diskriminaciji kojoj su izloženi Srbi u novim susednim državama, a da pri tome nemaju adekvatnu zaštitu svojih prava i interesa od diplomatskih predstavnika Srbije. To su suštinska i otvorena pitanja spoljne politike nezavisne države Srbije, o kojima otvoreno i argumentovano govori i ne samo u ovom tekstu, Miša Đurković. Problem izbora naših ambasadora i to obično bez ikakvih konsultacija sa predstavnicima srpskog naroda u određenoj susednoj zemlji, dolazi tek na kraju kao izraz stvarnog i jasnog opredeljenja i profilisanja državne politike Srbije prema novonastalim nezavisnim državama. O ovim otvorenim i sudbonosnim pitanjima naše aktuelne spoljne politike, profesor Ivo Visković ne progovara nijednu reč već pokušava da brani postojeće stanje u našoj diplomatiji, pronalazeći “slaba” mesta u tekstu Miše Đurkovića, nastojeći da na taj način obezvredi i obesmisli njegovu argumentaciju, a samim tim i suštinska pitanja koja je on postavio. On tako želi da dokaže da je ocena Miše Đurkovića o radu i delovanju naših ambasadora u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini zasnovana na neproverenim pričama i čaršijskim glasinama, a da nam pri tome nije dao nijednu činjenicu kojom bi potkrepio svoju povoljnu ocenu o radu i ličnom kredibilitetu naših diplomatskih predstavnika u ovim zemljama. Teško da bi neko i uspeo da navede neke činjenice koje bi išle u prilog pozitivnoj oceni njihovog dosadašnjeg rada. Oni se čak ne oglašavaju na pravi način ni kada dođe do otvorenog kršenja ljudskih prava srpskog naroda, verovatno je to deo naše važeće diplomatske strategije i doktrine da se mnogo ne talasa kako se ova zalaganja za odbranu srpskih nacionalnih interesa ne bi protumačila kao pojava opasnog srpskog nacionalizma. Ali profesor Ivo Visković nije zato propustio da nam saopšti svoje veliko otkriće, da naši ambasadori gotovo nemaju mogućnosti da utvrde šta je stav naše dijaspore. Wihov stav i nije prvenstveno u tome, već u zastupanju i odbrani državnih i nacionalnih interesa naše zemlje. Verovatno bi posao ambasadora bio tako skladan i idiličan samo da još nema predstavnika dijaspore i srpskog naroda čije interese bi ambasador ponekad trebalo da štiti i zastupa. Marinko M. Vučinić