Škodljiva različitost

Pitanje je koliko bi ijedno opsežno istraživanje moglo dati odgovor o „doprinosu” kulturoloških činilaca privrednom rastu i razvoju ovih zemalja, ali je vrlo indikativno da se veliki broj ekonomista kada su u pitanju uzroci slabog ekonomskog razvoja afričkih zemalja slaže da je tu vrlo bitan faktor etnolingvistička heterogenost većine država crnog kontinenta (npr. Isterli – Levin, „Africa’s Gronjth Tragedd`, 2002). Naime, stanovništvo većine afričkih zemalja čine mnogobrojne etničke grupe (legat evropskog kolonijalizma koji je pred kraj devetnaestog veka kreirao granice), što danas stvara uslove za neefikasnu državnu upravu jer svaka etnička grupa pokušava da privuče što više javnih resursa (npr. lokaciju puteva, železnice, industrijskih postrojenja..., u „svom prostoru”). Istraživanja govore da bi Nigerija imala duplo veći ekonomski rast kada bi njena, inače vrlo visoka, religiozna i etnička heterogenost bila na svetskom proseku (zanimljivo je da je ova zemlja, radi pospešivanja integracije zemlje, premestila prestonicu iz hrišćansko-jorupskog Lagosa u Abid`u, koja je geografski u centru zemlje). Naime, sukobi u ovoj zemlji su uglavnom između (i naftom) bogatih južnih hrišćanskih provincija i muslimanskog severa. Indikativan je komentar jednog uglednog akademika iz Nigerije (zemlje sa trideset federalnih jedinica, izraženom muslimansko-hrišćanskom religijskom podelom i brojnim etničkim grupama od kojih tri najbrojnije čine tek dve trećine populacije), koji kaže da je „borba za moć posle nezavisnosti bila tako iscrpljujuća da su druge stvari, uključujući i razvoj, bile zanemarene”. Zanimljiv je i primer kenijske populacije sa oko 40 etničkih grupa, od kojih pet najbrojnijih čini blizu 70 odsto stanovništva. Pošto svaka od ovih grupa dominira u određenom regionu zemlje, rezultat je snažno polarizovana politička scena gde na predsedničkim izborima svaki kandidat dobija ogromnu većinu glasova u svom regionu i minimalan broj u drugim područjima. Indikativni su zaključci Roberta Patmana („Bonjling Alone”) koji pokazuje da što više ljudi različitog porekla živi u jednoj zajednici, utoliko je niži nivo poverenja. Pored toga, i povezivanje kapitala je znatno slabije u etnički heterogenim društvenim zajednicama. S druge strane, studija R. J. Baroa iz 1996, koja obuhvata oko sto zemalja u tridesetogodišnjem periodu, ukazuje da etnolingvistička frakcionalizacija ima minimalan negativan uticaj na privredni rast. U studiji Molnara i Sakaca (2007, Univesitd` of California) baziranoj na tzv. neurološkom mrežama, utvrđuju se značajne barijere u međukulturološkom razumevanju. Naime, ispitanici – glumci iz SAD, reagovali su različito na iste gestove svojih kolega zemljaka i gestove glumaca iz Nikaragve. Studija ukazuje da kultura ima značajan uticaj na naš cerebralni sistem i način ponašanja, odnosno socijalni inženjering. To što i većina zemalja jugoistočne Evrope, odnosno Balkana ima relativno slabe privredne performanse, ekonomska nauka objašnjava, pre svega, istorijskim legatom ovog regiona, kao i još uvek prisutnim ostacima planske socijalističke privrede ili pak siromaštvom ovog područja mineralnim resursima. Međutim, vrlo bitno pitanje, kojim se do sada ekonomisti praktično nisu bavili, jeste uticaj religiozne i etničke heterogenosti na privredni razvoj ovih zemalja, naravno onih koje imaju složenu versku strukturu, pre svega BiH, Makedonija, Srbija, Crna Gora, Moldavija. Nacionalna heterogenost i ekonomski rast: Iskustva Srba sa nacionalno nehomogenom državom praktično počinju od uspešnog Prvog balkanskog rata i posebno vidljiva postaju od 1918, stvaranjem zajedničke južnoslovenske države. Posmatrajući istorijat Kraljevine SHS, odnosno Jugoslavije, mogu se pratiti permanentni sukobi njenih političkih i ekonomskih elita oko alokacije javnih resursa (npr. lociranje državnih investicija, usmeravanje depozita državnih banaka, izbor ponuđača kod javnih nabavki itd), što je bio slučaj, ali u prikrivenijoj formi, i u socijalističkoj Jugoslaviji. U Kraljevini Jugoslaviji jedinstveno tržište je, u odsustvu mera regionalne politike, davalo prednost severozapadnim delovima zemlje ali je srpska elita koristila politički dominantnu poziciju da utiče na kreiranje ekonomske politike, koja je više uvažavala privredne interese, pre svega, rejona Beograda. Napisani su brojni radovi o regionalnoj politici i stopama rasta pojedinih republika i pokrajina (pa čak i naroda, po većinskim opštinama) u periodu 1945-1990, ali nijedna nepristrasna studija ne ukazuje da je bilo koja od tri najrazvijenije republike ostvarila znatnije ekonomsko preimućstvo. Svakako da je izražena etnička heterogenost, odnosno federalno-konfederalna struktura zemlje bila negativan faktor razvoja što se može posredno zaključiti na osnovu malog udela međurepubličkih investicija u SFRJ, često loše koordinacije industrijskih, odnosno razvojnih politika, dupliranja kapaciteta, nezadovoljavajućeg dejstva „ekonomije obima” zbog delimične isparcelisanosti tržišta itd. Pored ovoga, treba imati na umu da je međurepublička razmena bila kod svih republika veća od eksterne i znatno iznad potencijalne razmene koju pokazuje gravitacioni model, ali i da je razmena između federalnih jedinica SFRJ bila manja od razmene kod sovjetskih republika i znatno ispod razmene npr. nemačkih lendera. Nacionalna struktura Srbije (bez Kosmeta) po popisu 2002. Zemlje naslednice SFRJ, pre svega BiH, Makedonija, Srbija i Crna Gora, suočavaju se sa sličnim problemom, ali on ima različito dejstvo i intenzitet zbog različitih uslova u kojima se one nalaze. Naime, teritorija koju Srbije faktički kontroliše (dakle, bez Kosmeta koji ima odvojenu monetarnu, fiskalnu, spoljnotrgovinsku i razvojnu politiku), po svetskim i evropskim merilima je etnički kompaktna jer većinska grupa čini 83 odsto stanovništva (nacionalne manjine čine apsolutnu većinu u samo 10 opština, što čini nešto preko šest odsto ukupnog broja opština u Srbiji). Posmatrano jezički, koji je bitan faktor integrisanosti jednog društva i veoma važan za olakšanu ekonomsku komunikaciju, maternji jezik skoro 90 odsto populacije zemlje (bez Kosmeta) je srpski jezik, dakle isti jezik kojim govore druge nacije, kao Hrvati ili Bošnjaci, s tim da ga oni drugačije zovu. Kako god da bude bilo rešenje pitanje Kosmeta, čini se izvesnim da će to biti dve ekonomski odvojene celine (npr. kao Kina i Tajvan), tako da trenutnu ekonomsku saradnju, koju karakteriše veliki suficit u razmeni Srbije sa svojom južnom pokrajinom (verovatno oko 250 miliona dolara u ovoj godini), ne bi trebalo dovoditi u pitanje. Crna Gora je po svojoj nacionalnoj fluidnosti posle Drugog svetskog rata (do tada je bila etnički prilično kompaktna), verovatno, jedinstvena u svetu. Po popisu iz jeseni 2003, Crnogorci su činili nešto preko 43, Srbi 32, Bošnjaci i Muslimani oko 13, Albanci 5 odsto prisutnog stanovništva. Srpskim jezikom reklo je da govori više od tri petine a crnogorskim preko jedne petine stanovništva, mada budući da je u lingvističkom smislu reč o istom jeziku, više od 90 odsto govori jezikom koji je potpuno razumljiv ogromnom delu populacije, što je pozitivno u ekonomskom smislu. Da i ekonomsko pitanje dobija na značaju svedoči program najjače stranke (SNS) u vodećoj opozicionoj (srpskoj) listi u parlamentu Crne Gore, koja smatra da je posle očuvanja nacionalnog identiteta ključno pitanje za Srbe Crne Gore ekonomsko, jer SNS potencira da su Srbi po svim relevantnim ekonomskim kriterijumima obespravljeni. Nacionalna struktura Bosne i Hercegovine, procena 2003. Pokušaji u BiH, gde nijedna od tri konstitutivne etničke zajednice nema apsolutnu većinu (po podacima iz 2003. Bošnjaci čine 48 odsto, Srbi 37,1 odsto, Hrvati 14,3 odsto), stvaranja jedinstvene i efikasne ekonomske politike, daju ograničene domete. Ipak, u poslednje vreme brojne mere međunarodnih ali i domaćih vlasti u BiH povećavale su ekonomsku integrisanost oba entiteta kao i povezanosti kantona u okviru federacije BIH. Pored toga, Srpska i bosanski Hrvati imaju veoma izraženu ekonomsku saradnju sa maticama (tzv. etnička trgovina). Kod Moldavije (većinski narod čini 69 odsto stanovništva, Ukrajinci 14 odsto, Rusi 13 odsto) problem nije izražen između etničkih Moldavaca (Rumuna) i Rusa i Ukrajinaca u teritoriji pod kontrolom Kišinjeva već, pre svega, u spornom Pridnjestrovlju i Gagauskoj oblasti. Kada je u pitanju Makedonija (prema popisu iz 2003. Makedonci i Albanci kao dve najbrojnije nacionalne grupe čine 63, odnosno 25 odsto populacije), istorijski sporazum dve nacionalne zajednice predvideo je decentralizaciju zemlje i preusmeravanje znatnijeg dela javne potrošnje na lokalni nivo, što bi trebalo delimično da zadovolji interese manje nacionalne grupe. U obe ove države uticaj etničke heterogenosti na privredni razvoj se posredno može posmatrati kroz daleko manji broj i obim ekonomskih transakcija između preduzeća čiji su vlasnici pripadnici različitih naroda od proseka zemlje. Dakle, na osnovu iznetih primera mogu se shvatiti dodatne teškoće sa kojima se suočavaju kreatori ekonomske politike u ovim zemljama, i one delimično mogu da objasne njihove slabe privredne performanse. Jasno je da nedovoljna integrisanost delova teritorije, odnosno populacije (usled snažnih etničkih antagonizama) stvara uslove za permanentan konflikt (npr. oko javnih dobara, pored ostalog) i samim tim manje efikasnu alokaciju resursa, ali je, sa druge strane, činjenica i da većinska grupa bez jasno definisanih mehanizama zaštite manjinske grupe (kroz decentralizaciju, autonomizaciju, federalizaciju itd.) može da crpi ekonomske prednosti zbog majorizacije kod donošenja političkih i privrednih odluka, same lokacije prestonice koja je najčešće u etničkoj sredini većinske grupe (postoje i izuzeci, kao npr. u Zimbabveu), dominantnog statusa kulturnih vrednosti većinskog naroda koje imaju uticaj i na biznis itd. Među zemljama sa najvišim nivoom GDP-a po stanovniku nalaze se nacionalno homogene države kao Norveška, Holandija, Finska, Irska ali i etnički heterogene i institucionalno složene (najčešće federacije) države (Belgija, Švajcarska, Velika Britanija, Kanada), čija pozitivna privredna iskustva pokazuju da je jedinstvena ekonomska, odnosno finansijska, razvojna, regionalna i socijalna politika moguća i da izražena nacionalna heterogenost ne mora biti negativni faktor privrednog razvoja ako postoje održive demokratske institucije. Pored toga, iz „bogatstva različitosti”, koje je karakteristično za multinacionalne države, može biti derivirana kreacija neophodna za razvoj biznisa. Južnoafrička Republika, koja je jedna od najbogatijih država na „crnom” kontinentu, i pored izražene etničke i rasne heterogenosti i jedanaest zvaničnih jezika, uspeva da nađe kohezioni faktor, u dobroj meri zahvaljujući i integracionoj snazi vodeće političke partije. Donekle slična situacija je i kod Indije (sa brojnim federalnim jedinicama i stotinom naroda), koja poslednju deceniju beleži zavidne ekonomske rezultate, i kod koje se svest o jedinstvu gradi na skoro petomilenijumskoj državnosti ali i hinduističkoj religiji. S druge strane, indikativni su i procesi etničke homogenizacije i majorizacije (od strane dominantnih etničkih grupa) koji su, istina, i snažan faktor unutrašnje ekonomske integracije tih država (npr. „amharizacija” Etiopije, „volofizacija” Senegela, „urdizacija” Pakistana). Aktuelni su problemi sa kojima se suočavaju vlade Iraka i Avganistana gde nacionalne, odnosno šiitsko-sunitska podela, otežava dogovor o podeli vlasti i pojačava borbu za ekonomske resurse (npr. zahtevi za široku autonomiju šiitski dominantne, naftom bogate oblasti u južnom Iraku). Veliki broj nerazvijenih afričkih zemalja među državama sa najvećom nacionalnom diversifikovanošću u svetu svakako ukazuje na korelisanost razvijenosti i etnolingvističke diversifikovanosti (posebno izražena nacionalna diversifikovanost je kod Tanzanije, Ugande, Zaira, Kameruna, Nigerije, Južnoafričke Republike, Kenije). Naravno da nije zaboravljeno to da su glavni uzroci slabog razvoja afričkih zemalja, pre svega zakasnela industrijalizacija, nizak nivo obrazovanja, loša infrastruktura itd. Etnolingvistička diversifikovanost može voditi i građanskom ratu koji više uništava privredu nego ratni konflikt sa spoljnim neprijateljem. Studija Kolijera i Hefnera iz 1997. („On Economic Causes of Civil War”) ukazuje da je verovatnost građanskog rata najveća kod zemalja sa nekoliko velikih i konkurentskih etničkih grupa (što se potvrđuje u slučaju bivše Jugoslavije), dok je znatno manja kod vrlo heterogenih i etnički homogenih zemalja, uz to naglašavajući da je najznačajniji faktor građanskog rata siromaštvo. Pri tretiranju ovog faktora kao determinante ukupnog razvoja, treba naglasiti da postoje značajne razlike između afričkih država i pojedinih zemalja jugoistočne Evrope. Pre svega, u jugoistočnoj Evropi stepen heterogenosti je mnogo manji, čak i u zemljama sa najheterogenijom etničkom strukturom. Sa druge strane, čini se da je kod ovih zemalja, kao i kod nekih drugih zemalja bivšeg SSSR-a, etnička heterogenost, odnosno njen negativan uticaj na privredni razvoj, posebno dolazila do izražaja usled njene „institucionalne potvrđenosti” kroz razne oblike autonomnih statusa, odnosno federalnih jedinica, što je praktično onemogućavalo kreiranje konzistentne i efikasne ekonomske i razvojne politike i dovodilo do izražene rigidnosti u kretanju faktora proizvodnje između federalnih jedinica. Treba imati u vidu da institucionalni aranžmani koji podrazumevaju značajan stepen decentralizacije, odnosno autonomije, mogu biti faktor relaksacije političkih animoziteta i stvaranja uslova za mirno rešavanje konflikata. Pozitivna privredna iskustva etnički heterogenih i institucionalno složenih zemalja (federacije), kao što su Belgija, Švajcarska i Kanada, pokazuju da je jedinstvena ekonomska odnosno finansijska, razvojna, regionalna i socijalna politika (na koju npr. Flandrija u Belgiji ima velike zamerke) moguća i da izražena etnička heterogenost ne mora biti negativni faktor privrednog razvoja ako postoje održive demokratske institucije. Prenošenje kritičnog seta nadležnosti na centralne organe, koordinacija ekonomskih mera, kao i svest o zajedničkim interesima kod nacionalnih grupa, odnosno federalnih jedinica, put je za prevazilaženje teškoća koje privredi, odnosno ekonomskoj politici mnogih država stvara etnička heterogenost. Religija i ekonomija: Indikativno je da mnoge zemlje sa izraženo heterogenom religioznom strukturom (SAD, Kanada, Švajcarska, Australija) imaju visok nivo GDP-a po stanovniku dok, s druge strane, države koje su, takođe, verski heterogene (Nigerija, Kenija, Gana) ostvaruju vrlo nizak društveni proizvod. Zemlje kao Norveška, Irska, Finska imaju visok nivo blagostanja i veliku konfesionalnu homogenost, dok druge države kod kojih praktično postoji samo jedna i to uglavnom državna religija (Egipat, Senegal, Kolumbija) imaju vrlo nizak nivo GDP-a. Već se na prvi pogled stiče utisak da je eventualni uticaj religije na privredni razvoj i rast veoma složen. Pitanje uticaja religiozne strukture na ekonomski rast je od velikog značaja i za zemlje našeg regiona od kojih većina ima složenu versku strukturu. Na tematici uticaja konfesionalne strukture na privredni razvoj, kao i na dilemi da li pojedine religije bolje promovišu ekonomski rast, oprobao se veliki broj ekonomista. Određen broj autora, kao nobelovac Artur Luis, negiraju da religija ima značajan uticaj na ekonomske prilike i smatraju da je uticaj obrnut i da promene u ekonomiji utiču na teološko prilagođavanje. Većina naučnika se slaže da proces modernizacije vodi smanjivanju značaja religije. Markus Noland pokazuje da postoji relativno slab uticaj religije na privredni razvoj, kao i da ne postoje dokazi da je islam prepreka rastu. U studiji „Stiles” (2007) istražuje se ponašanje kupaca i prodavaca u dve etničko-religiozne enklave u metropolitenskim rejonima SAD (katolika Hispanika i muslimana Arapa). Rezultati ukazuju da su etničke firme zavisne od koetničkih biznisa u njihovim enklavama, i da se oslanjaju na intraenklavsku razmenu, koja je bazirana na pripadnosti istoj religiji. Studije pokazuju i da religije sa velikim ulogom rituala, zajednice ili sakralnih objekata, kakav je bio katolicizam u SAD u 19. veku i kakav je islam danas (ispoveda ga svaki dvadeseti stanovnik EU), nisu uvek lake za integraciju njihovih sledbenika u društveno-ekonomski sistem. Nesuđeni nobelovac Baro, koji u svojoj analizi obuhvata više od 100 zemalja u periodu dužem od tri decenije i uključuje veliki broj varijabli, pored ostalog, pokazuje da povećanje poseta religioznim objektima negativno utiče na rast (zbog povećanog korišćenja resursa od strane religioznog sektora), dok sama „jačina vere” ima pozitivan efekat na ekonomski rast (zbog toga što pomaže održavanju onog aspekta ljudskog ponašanja koje ohrabruje produktivnost). Uzimajući u obzir da su kod Srbije oba faktora na relativno niskom nivou, onda bi njihov uticaj na rast bio minoran i sa suprotnim efektima. Interesantno je da je u manjem broju zemalja, kao što su Indija, Pakistan ili Iran, religija možda najvažniji kohezioni činilac (trenutno je u Indiji premijer sik – pripadnik manjinske religiozne zajednice nastale u 15. veku, dok je lider vladajuće Kongresne stranke katolkinja – Italijanka). Ipak, ovde se mora naglasiti da su kod Indije i Irana (Persije) integrativni faktori dugogodišnja državnost, odnosno civilizacijski legat, dok u novije vreme kod Pakistana i Irana vodeće etničke grupe (Pend`abljani i Persijanci) dominiraju i čine oslonac administracije. (Interesantno je da se dugi niz godina protestantska Engleska pitala može li katolik biti lojalan građanin, dok su se čak i šezdesetih godina dvadesetog veka u SAD mnogi pitali da li je poželjno da katolik bude predsednik.) Istraživanja pokazuju da je potreba za uspehom bila povezana sa religijama koje su naglašavale individualističke (a ne ritualne) kontakte sa božanstvom; npr. kvekeri u SAD, Vaishnava i Pasees u Indiji, zen-budisti u Japanu su bili natproporcionalno zastupljeni u biznisu u ovim državama. Poverenje između članova manjih religioznih zajednica se pokazuje kao bitan ekonomski faktor (primer budizma i jainizma u starovekovnoj Indiji, gde je kohezija kod ovih konfesionalnih grupa bila odlučujuća za dobre poslovne običaje i poverenje). Pronađena je i veza hijerarhijskih religija (kao islama, katoličanstva, pravoslavlja) sa manje efikasnim pravosudnim sistemima, lošijom birokratijom, izraženijom poreskom evazijom, manjim značajem velikih firmi u privredi kao i nižom participacijom u civilnim aktivnostima. Ako posmatramo teritoriju koju danas Beograd ekonomski kontroliše (Srbija bez Kosmeta), onda religiozna struktura nije heterogena jer, prema najnovijem popisu, 85 odsto stanovništva čine pravoslavci (katolika je 5,5, muslimana 3,2 odsto). Treba reći da je kod Srbije interesantno da su regioni sa izraženo heterogenim konfesionalnim sastavom uglavnom među najbogatijim ili najsiromašnijim delovima zemlje, ali to, pre svega, treba pripisati istorijskom legatu a ne religioznom uticaju. Iskustva Srba sa religiozno nehomogenom državom potiču već od uspešnog srpsko-turskog rata 1878, kada je relativno malobrojna muslimanska (pre svega, albanska) populacija ušla u sastav države. Posle Prvog balkanskog rata već je više od osmine stanovništva činila islamska manjina, da bi sa stvaranjem zajedničke južnoslovenske države, pravoslavci činili tek nešto više od polovine populacije zemlje. Religijski sastav populacije Srbije (bez Kosmeta) po popisu 2002. Kulturološki faktori: Maks Veber u svom čuvenom istraživanju, protestantsku etiku, odnosno kalvinističku doktrinu smatra esencijalnom za transformisanje pogleda na ekonomsku aktivnost i bogatstvo (koji su smatrani sredstvima za ispunjenje religiozne misije; ekonomska aktivnost stavljena je u centar religioznog života). On, pored ostalog, navodi da su u multikonfesionalnim državama (Britanija, Nemačka, SAD, Holandija, Švajcarska) biznis uglavnom držali protestanti, kao i u Badenu (odakle potiče Veber) gde su protestanti bili duplo bogatiji od katolika. Bilo je mnogo osporavanja Veberovih nalaza, od tačnosti korišćenih podataka do kvalifikovanja njegovog rada kao istorijski deskriptivnog zbog nedovoljne statističke podloge. Fakat je da je danas od deset najbogatijih zemalja (po GDP) šest protestantskih, ali u tim zemljama manje od deset odsto stanovništva praktikuju veru, dok su često najdinamičniji delovi ovih ekonomija vođeni od katolika, muslimana, hinduista i konfučijanaca. Treba reći da uspon protestantskih zemalja počinje tek 400 godina posle reformacije i danas se usporava: deset najbrže rastućih ekonomija tokom poslednje decenije nisu protestantske. Pored toga, većina ovih zemalja u 18. i 19. veku nisu bile karakteristične po „laisser faire” kapitalizmu, nego po grabljenju za zemljom i ostalim prirodnim bogatstvima. Hofstede pronalazi da je individualizam korelisan sa visinom GDP po stanovniku, ali se taj odnos može posmatrati i u inverznoj relaciji gde veći dohodak uzrokuje viši stepen individualizma. Indikativne su i brojne studije koje ukazuju na negativnu vezu javne potrošnje i ekonomskog rasta, što ukazuje na to da državna potrošnja praktično „ohrabruje” neproduktivne investicije. Ipak je činjenica da je reformacija, odnosno proistekla sloboda mišljenja, oslobodila prostor za naučne inovacije koje su fundamentalne za ekonomski rast. Prosperitet je bio rezultat tržišnih institucija koje su oblikovane u skladu sa vrednostima ali ne u potpunosti i sa verovanjima reformacije. Nestajanje političkog i ekonomskog uticaja Katoličke crkve u 20. veku od velikog je značaja za razvoj Irske, Italije, Portugala, Španije, Bavarske, švajcarskih katoličkih kantona (Lucern, Vale). I pojedine pravoslavne zemlje, kao Grčka i Kipar, koje su usvojile elemente individualističke kulture, ostvarile su dobre ekonomske rezultate u drugoj polovini 20. veka, mada je činjenica da su najsiromašnije zemlje Evrope mahom pravoslavne. Indikativno je i poređenje magrepskih i đenovskih trgovaca u 13. veku. Magrepski trgovci su imali unutrašnju koheziju sličnu religioznim sektama, koja je bila veoma bitna sa aspekta poštovanja ugovora i olakšavanja trgovine, dok su se inovacije đenovskih porodičnih firmi ipak pokazale kao daleko efikasnije jer su im omogućile da iskoriste geografske i političke promene proširujući teritorijalni okvir tržišta, dok su Magrebi nestali kao posebna zajednica. Ključ napretka Đenovljana bila je njihova individualistička kultura za razliku od kolektivističke kulture muslimanskog sveta. Sa kulturološkim obrascem neraskidivo je vezan i značaj uloge zakona, što je posebno bitno za Srbiju koja prilično zaostaje na ovom polju. Nobelovac Bjukenen naglašava da je vladavina pravila važnija i od demokratije. Primeri relativno autoritarnih država, kakve su bile istočnoazijski „tigrovi” u prvim fazama svog ekonomskog buma, potvrđuju da ekonomski rezultati u velikoj meri zavise od institucionalne stabilnosti. Jedan od najvećih ekonomista svih vremena, Fridman, veliki apologeta privatne svojine, u poslednjih istupima pred smrt naglašavao je da je uloga zakona važnija nego privatizacija. Baro nalazi snažnu korelaciju između održavanja uloge zakona i ekonomskog rasta, naime povećanje uloge zakona za jedan rang (rangovi su od 1 do 7) podiže prosečnu stopu rasta za pola procenta. Fukujama kaže da je jačina državnih funkcija važnija nego njihov delokrug. Ova pitanja su od posebnog značaja u kontekstu procesa tranzicije, u koji je naša zemlja faktički ušla tek pre sedam godina. Reforme zahtevaju značajne promene postojeće preovlađujuće kulture, odnosno institucionalno restrukturiranje. Od snage otpora u srpskom društvu prema kulturi individualizma, odnosno kapitalizmu, čije su bazične institucije privatnosvojinska prava, pravila ugovora i nezavisno sudstvo, zavise i troškovi tranzicije, nivo ekonomske efikasnosti i zaštita individualnih prava građana. Ključno je kako pojedinci u Srbiji vrednuju, odnosno prihvataju nove odnose, tj nova formalna pravila i koliki je broj i značaj onih koji smatraju da ta pravila u značajnoj meri ugrožavaju njihove interese, odnosno bogatstvo, poziciju, sigurnost. Kada je u pitanju Srbija, jasno da je neophodan nastavak reformi u cilju jačanja institucija kapitalizma. Ipak, mogu se nazreti pozitivne tendencije u unapređenju kulturološkog obrasca srpskog društva koje su, pre svega, posledica napuštanje etatističkog, odnosno socijalističkog sistema i prihvatanja liberalnih tržišnih principa. Integracija zemlje u evropske i međunarodne institucije olakšava i dolazak u zemlju multinacionalnih kompanija, koje su značajan faktor širenja kulture individualizma. Pored toga, sklonost našeg naroda da, često i nekritički, kopira zapadne vrednosti, može se pokazati i kao pozitivan faktor u ojačavanju krhkih kapitalističkih institucija u Srbiji. Okolnost da je ova zemlja i tokom socijalističkog perioda imala izvesne elemente tržišne privrede, kao i njena delimična otvorenost prema Zapadu u istom razdoblju, takođe olakšava instaliranje mnogih elemenata individualističke kulture. Treba napomenuti da i činjenica da su se naši iseljenici uglavnom pokazali kao vredni radnici u inostranstvu, ukazuje koliko je bitno prihvatanje zapadne kulturološke matrice. Troškove eventualnog sporog reformisanja svoje okoštale, u dobroj meri egalitarističke kulture, snosiće građani Srbije kroz povećane troškove tranzicije i nižu ekonomsku efikasnost. Mr Goran NikoliĆ, saradnik Naučnog centra Privredne komore Srbije