Da mi daš neki dinar

Ako je suditi po gradskim ulicama, slika o nemaštini Srbije deluje kao da u njoj ima mnogo više od devet odsto siromašnog stanovništva. Jer, ako bogatiji gradovi vrve od siromašnih, kako li je onda u trostruko siromašnijem selu? Ta slika koju odaju prosjaci i osobe sa odglumljenim invaliditetom verodostojno ne odslikava siromaštvo, ali ga svakako podstiče. Alternativni načini na koji se snalaze ljudi u gradovima čija zarada se ne registruje u republičkim statistikama, otežavaju borbu protiv siromaštva koja bi trebalo sinhronizovano da se vodi kroz institucije. Makar na taj način što su statistički nevidljivi. Samo u Beogradu je registrovano hiljadu i pet stotina prosjaka, od kojih tek jedan procenat čine oni koji se prosjačenjem bave zbog bolesti – narkomanije ili alkoholizma. Ostali su profesionalci. Prema priznanjima registrovanih prosjaka, u Beogradu je dnevno moguće zaraditi i do sedam stotina evra, a metodi prevare su razni. Od iznajmljivanja tuđe dece za 10 do 15 evra na dan, da bi se podstakao osećaj hrišćanske solidarnosti kod prolaznika, do psovki, pretnji i kletvi za one koji strepe od crne magije. Lažni prosjaci su čitači duša prolaznika i izvanredni pregovarači. Čak i sasvim malo dete zna da će od devojke lakše dobiti koji dinar kaže li joj da ima lepe oči, a od muškarca ukoliko prosjakinja odglumi trudnoću. Lažne prosjake, naravno, teško je uhvatiti na delu, koliko zbog kreativnosti njihovih ideja, toliko i zbog moralnih načela od kojih je nemoguće pretpostaviti da bi se bilo ko usudio da glumi hendikep. Osim toga, osobe sa invaliditetom i statistički su među najsiromašnijim u Srbiji, pa je logično pomisliti da je neke od njih nemaština uistinu dovela do prosjačenja na ulici. U Prihvatilištu za odrasla lica procenjuju da je broj registrovanih tek polovina od realnog broja prosjaka na ulicama glavnog grada. Tako je u jednom danu, ne računajući prosjake koji s ispruženom rukom mirno sede na stepeništu podzemnih prolaza, moguće upoznati većinu varijacija na temu prosjačenja – u gradskom autobusu najpre, verovatno najpoštenije među njima, dečake koji nespretno razvlače harmoniku, ali bar nešto rade; potom, njihovog starijeg kolegu koji je više nego očigledno polovinu ruke sakrio ispod rukava i pokazuje na preostalu polovinu, onda puniju, bledu devojku koja čak iz kola moli za dve stotine dinara, jer je trudna na vrućini ostala bez benzina. A na kraju dana srešćete ženu obrijane glave s maramom, koja ne može da se odluči da li je sama bolesna ili joj je sestra slepa. Među onima koji obilaze kafiće u centru grada poznata je i kao profesionalac koji leti boravi u Budvi, a zimi u Beogradu. U baštama kafića za sat vremena će vašem stolu prići bar još troje sličnih. Neki će pošteno, ali nezakonito, samo prodavati cveće, drugi će ostavljati letke na kojima piše njihova životna priča, a treći će igrati na kartu svoje istinske nesreće, na svoje robovsko detinjstvo. Jedna od čestih večernjih radnica, plavokosa Milena, koja kaže da je desetogodišnjakinja, a izgleda bar tri godine mlađa, ima zreo pogled, bledo lice i neverovatnu upornost da proda ružu. Ukoliko joj ponudite novac a da ne prihvatite ružu, ona strogo odgovara da tako ne sme da trguje. Zašto ne sme? “Ne da joj mama.” A gde ti je mama? - Dole na kraju ulice, i ona prodaje ruže. Ako ja ne prodam svoje, sutra mi neće dati da jedem, kaže ona. Hoćeš li da me odvedeš do mame? - Ne smem, istući će me. Pa, ti uzmi pare i nemoj da kažeš mami. Tu se iscrpljuju svi odgovori koje je dobila u uputstvima i ona brizne u plač. Ali novac ne uzima. Ako se siromaštvo posmatra prema godinama starosti, najveći procenat siromašnih je među maloletnicima (oko 12 odsto). Wihov rizik siromaštva je gotovo za trećinu veći od proseka populacije i čine 23,7 odsto ukupnog stanovništva i skoro trećinu ukupnog broja siromašnih. U istraživanju Svetske banke o stavovima prema Romima stoji citat jednog oca iz beogradskog romskog naselja koji se pita: “Šta ja da radim? Neću dobiti penziju, nemam socijalno, ja moram da pošaljem svoju decu da rade.” Takav stav može biti opravdanja za prosjačenje, ali se iza te rečenice najčešće ne krije nužda i porodična tradicija prosjačenja, nego organizovana trgovina ljudima i prinudni rad u kome dete učestvuje još dok je u pelenama. Strašniji od iznajmljivanja dece su slučajevi njihovog namernog sakaćenja koje je zabeležilo Prihvatilište za odrasle, ili prošlogodišnji niški slučaj roditelja koji su prodali petoro od desetoro dece prosjačkom makrou za hiljadu i po evra. Najstarije dete imalo je deset godina, a roditelji su zajedno dobili 16 godina zatvora. Prosjačenje i organizovanje prosjačenja, tako, dotiče se tek odredaba Zakona o javnom redu i miru, pa su i kazne takve da ih makroi i ne osete. Za pojedinca zatečenog u prošnji zaprećena je novčana kazna do 20 hiljada dinara ili zatvorska do 30 dana. Za organizatore prosjačenja, ili one koji okupljaju, prevoze i skupljaju novac od prosjaka, predviđene su kazne do 30 hiljada dinara ili do 60 dana zatvora. Procesi se tako obično završavaju vraćanjem prosjaka ili organizatora iz kancelarije sudije za prekršaje pravo na ulicu.