“Ma, pusti klao sam svinju”

Selo Štubik u istočnoj Srbiji, negde na pola puta Donji Milanovac – Negotin. - Kuda se ide za Jabukovac? - Pravo je Negotin, skrenite levo, pa samo napred. Ali, druže, ja tamo ne bih išao. Znate li šta se tamo dogodilo? - Baš zato i idemo tamo. - A, novinari. Pa, da ti kažem, onda. Znam ja tog čoveka. Prošle godine bili u lovu zajedno, dao ovcu da se jede u njegovom dvorištu. Jeste bio malo tvrdoglav, al’ nikad nije imao „tripove” da bi ubio nekog. Ajde, samo napred i pazite se. Jedan čovek za samo dvadesetak minuta unesrećio je šest porodica. Nikola Radosavljević, gastarbajter iz Austrije. Stigao je pre oko dve nedelje u rodno mesto. Vlaško selo u Timočkoj krajini, dvadesetak kilometara od Negotina. Ovaj kraj je poznat po vlaškim vradžbinama. U petak, dan posle letnjeg Aranđelovdana, Nikola je dočekao iz Austrije i suprugu Jelenu. Tih dana se po istočnoj Srbiji širio plamen. I Nikolina šuma je izgorela. Kažu da je tada poludeo. Za sve je krivio one koji mu bacaju crnu magiju, a najviše je krivio ženu svog brata i njenu majku. Prvo je iskalio bes na svojoj ženi. Dobro je izudarao, a ona, oblivena krvlju, beži u komšiluk. Tu su bila i njihova deca. Sin i ćerka. Nikolin otac Petar na vreme ih odvodi u kolibu u brdima. U komšiluku se nisu još mnogo uzbudili. I na Nikoli je bilo tragova krvi. Na komšijsko pitanje šta se dešava, odgovara: “Pusti, klao sam neku svinju.” Odlazi do bunara, gde pokušava da izvrši samoubistvo. Komšija iz susedne kuće ga vadi iz bunara, a Nikola odlazi u kuću. Uzima sačmaru, prebacuje preko leđa remen sa patronama i izlazi na ulicu. Prvo je ispalio dva metka u dvorište susedne kuće. Ubija Veljka Đorđevića i njegovu taštu Marinu Barbucić. Taman kad je ponovo napunio pušku, izašao je i Veljkov sin Dragan. I on je ubijen. Usmrtio je i bračni par Borongić, Branislava i Draginju. Na “raskrsnici” koja spaja njegov sokak sa ulicom Albanske spomenice, zbog čega ovaj kraj sela zovu Albanija. Tu, na raskrsnici, još uvek ima tragova krvi. Nikola skreće desno. Nailazi na jednu stariju ženu. “Je l’ još bacaš onu magiju!” Žena odgovara da to nikad nije radila. Pušta je. Dve kuće od Đorđevića je kuća Badžikića. Tu ubija petnaestogodišnjeg Srđana. Iz kuće izleće Srđanov otac Siniša, njega ranjava. U dvorištu je i Srđanov brat od strica. Nikola ga gleda: “A šta ti čekaš?” Dok je punio pušku, ovaj se sakrio. Nikola se okreće preko puta i ubija Branislava Badejevića. Usput je ranio sedamdesetogodišnju Vanucu Badejević. Ubija i Jelicu Banković. Imala je trideset sedam godina. Zvali su je Persa. Nikola tada malo posustaje. Viče da ga ne diraju ili će pucati. Uputio se prema kući bratovljeve tašte Anike Čogić. Wena kuća je malo iznad ulice. Anika je bila u dvorištu. Videla je da dolazi, ali kasno. I ona pada mrtva. Tek tada se smirio. Odlazi na groblje, na grobnicu svojih roditelja. Tamo gde će ležati njegovi roditelji, hteo je sebi da oduzme život. Pucao je u srce. Ovaj put puca loše. Preživeo je. U međuvremenu, u akciju kreće policija. Specijalne jedinice i helikopteri dižu na noge ovaj miran i zabačen kraj. Negde posle ponoći specijalci pronalaze Nikolu i privode ga. Sa puta za Jabukovac vide se zgarišta. Mesta gde su do pre neki dan bile šume. Tu negde je bila i Nikolina šuma, ona koja je izgorela tog kobnog petka. Dva dana nakon sahrane devetoro ljudi koje je pobio Nikola Radosavljević, Jabukovac je pust. Nema više helikoptera i specijalaca. Otišle su i televizijske kamere. Na prvi pogled ništa ne govori da se u tom mestu odigrao stravičan zločin. Dvojica sede ispred prodavnice sa pivskim flašama u rukama. “Rade” od ranog jutra. - Ja sam Dragomir. Ma briši ime, piši samo Tintilin, tako će svi znati. Kažu, izgorela mu šuma, pa se iznervirao. Da ti kažem, i meni je gorela šuma, i ovom mom drugu. I sad mi treba da uzmemo puške pa da ubijamo naokolo. Katarina Kožicić radi u prodavnici. - A to što je prvo pokušao da se ubije, pa po mojoj proceni, čovek ako hoće da se ubije, skače u bunar, ne silazi. A i kako da se ubije kad je tamo voda do kolena. A i kako je pucao. Nije u svakog, kao da je znao u koga puca. Posle još za sve kriva crna magija... Kaže da u selu ni na filmu nisu videli ovako nešto. Gospodin Jovan Tanasijević, očigledno jedan od učenijih u selu, dodaje da se “pomalo bavi istorijom i da pouzdano zna da od ‘41. do ‘45. ovoliko ljudi nije ubijeno u Jabukovcu”. “A i to za vlašku magiju. Pa zna se kako to radi. Ako nekog ne voliš, možeš da učiniš da mu bude loše. Ne može da se izazove da neko pobije devetoro ljudi.” A gde se sve to dogodilo? Kažu: “Idite pedeset metara do policijske stanice, pa skrenite levo, prema Albaniji, skoro do kraja, videćete sveće i umrlice.” Ispostaviće se da policijska stanica u Jabukovcu samo tome i služi, da se nekom sa strane objasni gde da skrene, jer iako je stanica registrovana, policije u Jabukovcu nema. Put od stanice vodi uzanim sokakom, kuće se gledaju na manje od desetak metara, teško da se dva automobila mogu mimoići, a da se ne zagazi u komšijsko cveće. Tuda je prolazio Nikola sa svojom sačmarom. Ispred svake kuće nalazi se bandera oblepljena umrlicama. Kuća prvih žrtava Đorđevića je prazna. Sve je ostalo nedirnuto od tog dana. Veš na terasi, patike ispred kuće. U porodici je ostala samo Sanja. Upisala se na Medicinski fakultet u Kragujevcu. Nikola joj je ubio oca, brata i babu. I majku je nedavno sahranila. Komšije kažu: “Dete je ostalo samo, sada je verovatno kod dečka, on radi kao policajac. U Negotinu.” Otvoreno je dvorište porodice Badžikić. Tamo je petnaestogodišnji Srđan ubijen, a njegov otac Siniša ranjen. Na mestu gde je ubijen Srđan gore sveće. Dva dana nakon sahrane, rodbina i prijatelji i dalje dolaze da iskažu saučešće. Srđanova majka Izvorinka i njen suprug Siniša poslednjih desetak godina rade u Nemačkoj. Srđan je za to vreme bio kod babe u Jabukovcu, gde je nedavno završio osnovnu školu. Wegov rođak Novica Badžikić kaže da je Srđan bio prvi u generaciji, “lep, pametan i inteligentan, pravi mangup”. Izvorinka i Siniša su radili u krečani najteže poslove ne bi li stvorili uslove da porodica bude zajedno. Majka Izvorinka će reći: “Htela sam da vodim sina, a ispalo je da sam došla da ga sahranim.” Kaže da ga je u poslednjih devet godina videla samo četiri puta. “Nisam bila u kući. Kada sam došla, nisam mogla da verujem da to moje dete leži. Tri puta sam se vraćala da vidim da li je to zaista Srđan. Eto, bar mi je muž preživeo, da zajedno podelimo tugu.” Siniša se nalazi u niškom Kliničkom centru. Porodica nije želela da mu kaže šta se dogodilo, bar dok se ne oporavi. Tužna vest nije mogla da ga mimoiđe, neko je ostavio novine blizu njega. “Rekao mi je da je osećao da se desilo nešto strašno i da se seća slike Srđana kako leži na zemlji”, kaže nam Izvorinka. Bio je tu i Srđanov brat od strica, onaj koga je spasilo samo to što je Nikolina sačmara imala dve cevi, za dva metka koja je ispalio na Srđana i Sinišu. Odlazi do Qubinke, komšinice od preko puta. Treba joj pomoć, ostala je bez sina Branislava Badejevića. Tridesetogodišnjak, kažu tog dana je imao susret generacije u školi. Plakala je majka Qubinka. Želela je sinu da sprema svadbu. Nikola Radosavljević je do kuće gde je živela tašta njegovog brata i njegova poslednja žrtva, morao da pređe dobrih stotinak metara. Čak sedam puta je punio pušku i za to vreme je ispalio dvanaest metaka. Ali zvuk pucnjave kao da nije bio dovoljan da se komšije upozore. Novica Badžikić kaže: “Nije ovo Kosovo. Ovde se ide dosta u lov. Ubije se ponekad i ker u dvorištu. Nikom nije palo na pamet da će neko početi da ubija po selu.” Sada možete čuti po Jabukovcu da neko kroz zube provuče: “ja ću mu presuditi”, ili “da je meni ubio sina, golim rukama bi' ga...” Novica će reći da nema te osvete ni tog zakona koji će vratiti ubijene. “Ostaje nam samo da prebolimo.” Jabukovac ima mnogo lovaca. Oko osamdeset registrovanih. Gotovo svako koga pitate da li poznaje Nikolu, reći će: “Kako ne, išli smo zajedno u lov.” A važi za jednog od najboljih lovaca u kraju. Kažu da svaku životinju ubija jednim metkom. Sada se već zna da ima ozbiljne psihičke probleme. Svi se pitaju: kako je nekom sa njegovim stanjem uopšte dozvoljeno da poseduje oružje? U Ministarstvu unutrašnjih poslova su najavili da će pooštriti propise za izdavanje dozvola. Sanji Đorđević, Izvorinki Badžikić i ostalim ožalošćenima to neće pomoći. Novica Radosavljević, Nikolin brat: “Verovao je da je pod vlaškom magijom” Nikola Radosavljević pati od paranoidne psihoze. Verovao je da ga žena njegovog brata Novice i njena majka, truju vlaškom magijom. Wegovi problemi nisu od juče. U maju prošle godine je primljen u psihijatrijsku ustanovu “Laza Lazarević” nakon što je napao vozača autobusa kada je iz Austrije dolazio u Srbiju. Počeo je da hvata vozača za vrat. Kako pričaju u Jabukovcu, i policajce koji su došli je pretukao. Brat Novica priča: - Nas je trojica braće. Nikola, ja i stariji brat Đorđe. Sad će u novembru godinu dana kako ja i Nikola ne razgovaramo. Zajedno smo u Austriji. Radimo u poljoprivredi u istoj firmi. Do pre tri godine, njegova žena Jelena nije bila tamo, i sve je funkcionisalo normalno. Kad je ona došla u Austriju, stvari su se promenile. Nije nas volela i udaljavala ga je od nas. Jednom prilikom, u proleće prošle godine, zvao me je stariji brat i upitao da li je sve u redu. Kaže, zvao ga Nikola i rekao da je uzeo ženu i decu i krenuo u zemlju da se ne bismo pobili. Nisam znao o čemu se radi. Čekao sam ispred njegovih vrata celu noć da vidim da li će da dođe, da bi me u pola noći brat nazvao i rekao da je Nikola završio u bolnici u Beogradu, a da su njegova žena i deca kod prijatelja, tamo u Austriji. Kod Milosavljević Živorada Žiće i Dragice. Pokušao sam da pričam sa Nikolinom ženom, ali nisam uspeo. Krenuo sam u Beograd, da bi me na austrijsko-mađarskoj granici nazvao stariji brat i rekao da će on zvati Jelenu i sve srediti. Vratio sam se po nju, i zajedno smo krenuli u Srbiju. Sve vreme puta mi je pričala kako Nikola ima druge žene, da sumnja da već ima i vanbračnu decu. Tada su me doktori u Beogradu pitali šta se to dešava s njim. Nisam znao. Jelena je potpisala da ga uzmemo i odvedemo u Austriju. Tamo smo ga odveli u bolnicu. Bili su i ti prijatelji, Žića i Dragica. Doktor ga je pitao šta se desilo, a on počeo da priča da je mafija pokušala da ga ubije. Onda mu je taj Žića rekao: “Kaži sve.” I tad sam čuo priču da moja žena i njena majka bacaju crnu magiju na njega. Razgovarao sam sa njim, rekao mu da su mu živci popustili na nervnoj bazi. Doktorka je pred svima rekla od čega boluje i koju terapiju treba da uzima. Izašao je iz bolnice posle dve nedelje, i jedno vreme je sve bilo u redu. Počeo je i da radi. A onda su počeli problemi sa spavanjem. Otišli smo kod lekara i dobio je tablete za spavanje. Negde u avgustu, kada sam se spremao da idem kući, u zemlju, javio mi se i rekao da hoće da ide sa mnom. Rekao je da neće da ostane sam u Austriji, a hteo je i da ga naši doktori prekontrolišu. Doktor u Negotinu mu je prepisao još neke tablete, posle kojih je pričao da spava “k’o bela lala”. U oktobru je opet dobio napad. Pričao mi je da se plaši da će ga uhvatiti kao onda u Beogradu. Pitao sam ga zašto, a on je rekao da ga nervira žena, a i taj Žića i njegova žena. Kazao je da ga teraju u crnu magiju. Pričao je i da će ubiti ženu. Pozvali smo starijeg brata. Nikola je uzeo slušalicu i odmah izvrteo priču. Opet su za sve krive bile moja žena i njena majka. Onda mi je jednog dana naš šef javio da ga je video kako ide prema nekoj šumi. Otišli smo po njega i povezli smo ga u grad. Izleteo je iz kola i počeo da beži. Šef je zvao policiju i Hitnu pomoć. Nikola je vikao da mu je neko ubio sina. Otišao sam po njegovog sina u školu. Dok sam bio odsutan, pričao je da ću ja da mu ubijem sina. Kad smo se pojavili, zagrlio nas je i rekao da je sada sve u redu. Otišli smo ponovo u bolnicu, i lekar je tražio da vidi te tablete koje mu je prepisao doktor iz Negotina, a njegova žena je rekla: “Kakve tablete, pa on ih je sve pobacao.” Tad smo saznali da tri nedelje nije uzimao lekove. Ponovo je pričao o crnoj magiji. Zabranio mi je da ga posećujem, pošto sam navodno hteo zdravog da ga stavim u ludnicu. Kada je izašao iz bolnice, rekao mi je da ne želi da imamo kontakt i u njegovu avliju više da ne ulazim. I od tada više nismo u kontaktu. Plašio sam se da nešto ne učini mojoj ženi, ali nije je dirao. Sve doskoro. Nedelju dana pred dolazak u Srbiju, poručio joj je da sprema crninu, jer će je ubiti. Nije mi jasno ko još veruje u te crne magije. A ljudi oko njega su mu samo punili glavu.