Poslednji krug oko Kališa

I tako, oni odlaze: prvo je umro Mika Oklop, a sada je i Prele napustio ovaj svet. Hoće li onaj beogradski duh moći da podnese takve gubitke? Ovo je pomalo čudna nedoumica – jer, pisac CA bluza rastao se od života u San Francisku, nakon višegodišnjeg egzila. Ništa ne menja na stvari: biti Beograđanin je nešto van vremena i prostora. Tako da Mika zapravo i nije odlazio sa Čubure. On je svoj (duhovni) zavičaj nosio gde god da krene. Prelević je bio nešto drugačije sudbine: sa tezgi po belom svetu vratio se u Beograd pre mnogo godina. Onda je nakon toga uglavnom gluvario. Ali, on nije špartao ulicama rodnog grada. On je bio pokretni Beograd. Nosio je taj teret s lakoćom. Jer je bio sposoban za tako nešto. Kao što je bio obdaren i za mnogo šta drugo. Jedino nije imao talenta za sopstveno zdravlje. Istini na volju, postojala su dva Preleta. Nešto kao u onoj priči o Yekilu i Hajdu. Jedan Dušan Prelević bio je onaj koga je poznavala javnost, dodelivši mu epitet prokušanog skandal majstora. To nije bila baš lepa slika. Kada se nalazio u izvesnom raspoloženju, Prele je predstavljao javnu sablazan. Lično je savetovao svoje poznanike da ga se tada klone. Mislim da bi najradije pobegao i od samog sebe. Ali, to nije bilo moguće. Kako rekoh, mada čovek mnogih talenata, Prelević nije posedovao talenat za sopstveno lagodno preživljavanje. Zato se permanentno samouništavao. S tim što valja znati da je i takva autodestruktivnost eminentno beogradska. Pošto je beogradski duh svojevrstan paradoks. Premda je više puta hapšen jer je po kafanama razbijao velike uramljene fotografije mašinbravara u maršalskoj uniformi, Prelević je u epohi ikonoklastije, u vreme dok je vodio jednu emisiju na Radio Beogradu, po hodnicima sakupljao odbačene Titove slike. Posle 9. marta, prijavljen od nekog savesnog građanina da je pljunuo na tenk, bio je, razume se, uhapšen. Od njegovog stana do policijske ispostave u ulici Majke Jevrosime ima jedva pedesetak metara, pa su inspektori namerili da ga do bajboka sprovedu peške. Prelević: Iz principa ne odlazim u zatvor peške, zovite taksi, ja plaćam! Drugi Dušan Prelević bio je onaj koga su poznavali samo najbliži. Ti su, jasno, imali iskustva sa Preletovim imidžom u javnosti, ali javnost nije imala pojma o onome što je ostajalo rezervisano samo za majku, ćerke i prijatelje. Prosto: Prele je bio duša od čoveka. I to je bio u korist svoje štete. Slikovito govoreći, ukoliko bi nekome iz unutrašnjeg kruga bliskih mu osoba otkazao bubreg, Prelević bi mu bez razmišljanja ponudio svoj. Jer, šta će mu dva bubrega kada lepo živi s jednim okom. Jednom prijatelju je, tako, poklonio knjigu. Ne u smislu konkretnog predmeta (dakle, knjige), već kao sopstveni nezavršeni rukopis, ostavljajući mu slobodu da sa tim učini šta mu je volja, najbolje da ga završi i objavi pod sopstvenim imenom. Ako to nije bila bespogovorna nesebičnost, onda ne znam šta je. Rekoh već nekoliko puta da je Prele bio čovek mnogih talenata. U mladosti je pikao fudbal, stajao je na golu hokejaškog tima. U kulturnoj javnosti bio je najpoznatiji kao muzičar. Bio je pevač Korni grupe, nastupio je u legendarnoj Kosi Ateljea 212. Najviše je voleo da bude solista. Jer je tim statusom obezbedio sebi alibi da digne ruke od karijere. Za divno čudo, što je duže bio muzički penzioner, tim je bolje pevao. Wegov koncert sa big bendom RTS-a u dvorištu „Avale filma” bio je antologijski događaj. Gosti na njegovom oproštajnom nastupu u Domu sindikata bili su Indeksi u svojoj originalnoj postavi (istom prilikom je moja malenkost izigravala majmuna na kongama). Na CD-u sa Petrom Kraljem otpevao je briljantno tešku melodiju na tekst Kostićeve Santa Marije. Poslednji put je kao pevač nastupio pred svoj odlazak u bolnicu, na promociji Sakanove knjige u Ateljeu 212. Tada je otpevao jednu kiticu iz nekog šlagera Frenka Sinatre. Zašto samo jednu? Zato što bi sve preko toga pokvarilo savršenstvo. Inače, zaštitni znak Prelevića i kao pevača i kao čoveka bila je njegova interpretacija jedne numere Atomskog skloništa, u kojoj se poručuje – jer za ljubav treba imat’ dušu! Sa Preletom kao piscem stvari su stajale obrnuto. Dok je kao pevač težio kraju, dotle je kao čovek od pera počeo sa kraja. Na molbu Mileta Perišića napisao je jedan prilog za specijalni broj Književnih novina o roku, verujući da će to ostati njegova sabrana dela. Na sreću, nije se tako dogodilo. U kasnijim godinama nastavio je da piše, objavivši nekoliko zbirki priča, jedan (nezavršen) roman. Autor je scenarija za film Poslednji krug u Monci. Bio je i kolumnista oštrog pera. Dok je to pero još mogao da drži među prstima preostale zdrave ruke. Jedan komentator ga je nazvao srpskim Bukovskim. Međutim, on je bio samo Prele. Ostao je takav do smrti. I u smrti. Taj konačni izazov nije nameravao da propusti. Umro je u mukama. Odbacivši svoj svojevremeni plan kako će se baciti sa palate Albanija i kod petog sprata ispaliti sebi metak u slepoočnicu. Na pitanje novinara zašto će se upucati kada je već skočio, Prele je odgovorio: Ma, ženo, kakav sam baksuz mogao bih da ostanem živ!