Stopama Vuka i Nadežde

Široka javnost je upamtila da je LJiljana Bursać u decembru te 1999. godine pozvala jednog albanskog umetnika da dođe, da počne da slika na foliji na mostu u južnoj Mitrovici, a da ona krene sa druge strane mosta u severnoj Mitrovici i da se posle 21. dana nađu na sredini mosta, na dočeku Nove 2000. godine. Da to bude njihov zajednički performans na mostu dugom 127 metara, koji razdvaja Srbe i Albanace u ovom gradu. I Qiljana je krenula da radi, ali bez Albanca. Mladi kolega, slikar, nije sporio da je ideja divna, ali da bi ga njegovi ubili kad bi učestvovao u tome. “Bio je to moj prvi susret sa tom osnovnom, kulturološkom barijerom između srpskog i albanskog naroda u ovoj pokrajini, koji tu vekovima žive zajedno” – objašnjava naša sagovornica. Obilazili ste Kosovo, naselja i manastire, susretali ste se sa svim ljudskim nevoljama, spavali ste po nekoliko dana u kaputu čekajući na transport KFOR-a, onda ste otkrili Veliku Hoču? - Velika Hoča je jedan potpuno autohtoni deo sveta sa tragovima hiljadugodišnjeg postojanja, sa 13 crkava, sa najboljim vinima. Danas su se Srbi sklonili u gornji deo Orahovca, kao u getu. Samo utorkom i petkom, kada dolazi konvoj, ljudi mogu da odu u Mitrovicu. Htela sam da tu Veliku Hoču oživimo, da postane centar za likovnu i vizuelnu umetnost, ali i da oživimo ljude i decu u njoj. Tako je nastao vaš autorski projekat “Art Forum”, likovna kolonija koja u letnjim mesecima okuplja umetnike iz sveta i gde rade umetnici sa Kosova? - Napravila sam koncept gde se radilo u desetak radionica, pre svega sa decom. Primera radi, za šest poslednjih godina u Velikoj Hoči i Orahovcu postojao je samo jedan nastavnik likovnog vaspitanja. A mi smo za tih šest godina usmerili svoj rad pre svega na razvijanju kreativnih sposobnosti kod dece. Kada smo to prvi put uradili, štampali smo jedan izvanredan katalog. Sa tim prvim projektom sam konkurisala za UNESKO, preko Komisije, tada Srbije i Crne Gore, za saradnju sa ovom organizacijom. I dobili smo podršku UNESKO-a kao prvi u rangu, a prve dve godine i finansijsku podršku. Naša ideja je bila da kroz rad “Art Foruma” edukujemo stanovništvo, da se ono emancipuje, da se neki ljudi stručno osposobe. Moja maksima je da treba ulagati u prosvećenost. To je radila Nadežda Petrović kada se iz belog sveta, kao veliki i uspešan slikar vratila u zemlju i osnovala upravo slične radinice. Ona je učila od Dositeja i od Vuka, oni su učili od Svetog Save i despota Stefana, a ja sam učila od Nadežde, da samo prosvećen narod ima prosperitet. Mada, kako stvari stoje, da Nadežda Petrović nije umrla od tifusa, ona bi bila slučaj, što mnogi danas i za mene govore. S tom razlikom, što je Nadežda otišla u legendu, u istoriju. A ja sam za proteklih šest godina više od 200 umetnika odvela u Veliku Hoču i u Štrpce i nastala je zbirka od 400 umetničkih dela. Kako je na vašu inicijativu reagovalo Ministarstvo za kulturu Srbije? - Te prve godine kada je ministar bio Branislav Lečić, pokazali su razumevanje i dobili smo određenu finansijsku pomoć. Međutim, danas je mnogo jasnije i očiglednije nego pre nekoliko godina, da Ministarstvo za kulturu Srbije nema nikakvu strategiju kada je reč o Kosovu i Metohiji. Ja znam do koje mere je život ljudi tamo getoiziran, kao da žive u bunaru. Znam da tamo od kulture nema ni k i da su nekadašnji domovi kulture pretvoreni u kafane i da je briga za kulturu prepuštena lokalnim moćnicima koji imaju ogromne plate, veće od onih koje imaju predsednik ili premijer Srbije. Navešću vam samo primer od pre neku godinu kada smo dobili poziv iz Izraela da predstavimo “Art Forum” u Tel Avivu na poziv Ministarstva za kulturu ovog grada, i da držimo predavanje u hebrejsko-arapskom centru u Haifi. Ministarstvo nam je, za 22 učesnika, dodelilo 50 hiljada dinara. A Tel Aviv je dao polovinu sredstava koja su bila potrebna. Ima li razumevanja lokalne uprave na Kosovu kada je reč o vašem projektu “Art Forum”? - Nije reč o razumevanju lokalne uprave, suština je u lošem radu tamošnje uprave ukupno. Gotovo da nema nijednog čoveka koji je kvalifikovan za mesto na kome se nalazi. Valjda samo u medicini nema nadrilekara, a svuda su nadriljudi. Nijedan ne zna posao, nije se usavršavao u svojoj struci. A kad je o kulturi reč, to je tek strašno. Mogu ja da razvijam svoj projekat koliko god smatram da treba i da je svrsishodno, ali to je nemoguće bez lokalne zajednice. I tako imate paradoks da je naš međunarodni pregovarački tim učinio veliki posao, a da država na Kosovu nije uradila ništa kad je reč o tamošnjoj upravi. Jer, to što imate na Kosovu, to je virtuelan život. Stvarni su samo oni koji za velike plate ništa ne rade. U Velikoj Hoči, na primer, živi 500 ljudi, a to je, recimo, tri solitera. Zar nije logično da se uvede red i da ta tri solitera funkcionišu za dobrobit tih ljudi? A ogroman se novac daje na Kosovu, samo se ne vidi gde ide. Ove godine niste otputovali u Veliku Hoču i ovog avgusta nema radionica “Art Foruma”, pre svega jer niste dobili finansijsku pomoć Ministarstva za kulturu Srbije. Preciznije, u pismu koje ste dobili, savetovano vam je da odustanete od toga što ste radili proteklih šest godina, jer država to više ne podržava? - Ja se nadam da je razlog pre svega u veoma lošoj finansijskoj situaciji kad je reč o srpskoj kulturi inače. I nadam se da će nadležni shvatiti da su ti mladi umetnici na Kosovu apsolutno van svakog kulturnog koloseka u Srbiji, da oni nemaju mogućnosti bilo gde da izlažu, na primer, a bez izložbe ne mogu da budu primljeni u umetničko udruženje. A Velika Hoča je za njih jedina mogućnost za to. Hoću da verujem da je država odgovornija prema Kosovu nego što to u ovom trenutku pokazuje i da je reč o neznanju, a ne o nameri.