Ingmar Bergman (1918 – 2007)

Ingmar Bergman bio je neosporno jedan od najpoznatijih Šveđana, ne samo jedan od prvih švedskih filmskih stvaralaca svih vremena, već jedan od prvih filmskih stvaralaca u istoriji filmske umetnosti uopšte. Bio je zaštitni znak Švedske i filmske umetnosti. Spadao je u veoma ekskluzivnu grupu svetskih umetnika filma kao što su Felini, Antonioni, Tarkovski i Bunjuel. Kada mu je bilo deset godina, dobio je na poklon dečiji kinoprojektor koji mu je svojim neobičnim pokretnim slikama projiciranim na majčinom čaršavu otkrio jedan krajnje tajanstven, izazovan i snolik svet koji će mu kasnije postati neiscrpan izvor stvaralaštva. Istovremeno je imao i svoje pozorište lutaka. Sam je pravio lutke, crtao dekore, nameštao osvetljenje, rotirao scenu, pisao tekstove. Još kao dečak podjednako je zavoleo film i pozorište, i njima je posvetio čitav svoj profesionalni život. Kao zreo umetnik, prema pozorištu se odnosio kao prema “odanoj supruzi”, a prema filmu kao “skupoj ljubavnici”. Od prvog filma “Kriza” (1946) do svoje smrti Bergman je snimio preko 40 filmova, među kojima su i takva remek-dela kao što su “Sedmi pečat” (1957), “Divlje jagode” (1957), “Devičanski izvor” (1960), “Persona” (1966), “Krici i šaputanja” (1973) i “Fani i Aleksander” (1983). Ono što je Bergmana učinilo slavnim, jeste njegova izuzetna sposobnost da koristi masovni medijum filma – podjednako industriju zabave i umetnost, kao duboko ličnu izražajnu formu podjednako sposobnu da opiše egzistencijalne ili filozofske probleme i opipljivi svet stvarnosti. Za Bergmana su život i umetnost jedno isto. Wegovo filmsko delo je intimno autobiografsko, jedna velika ljudska drama u prvom licu, potekla od ličnih doživljaja, sećanja i snova, kao dugi monolog koji izgovaraju njegovi mnogobrojni junaci. Slavu je stekao uvođenjem u film tema koje su tradicionalno filozofske i religiozne – sukob sa smrću, borba za pravo na egzistenciju i večna dilema o postojanju Boga. Kao sin luteranskog pastora, još u ranom detinjstvu formira svoje ideje i moralna ubeđenja. Wegovi junaci u svim prilikama traže moralne obrasce rasuđivanja i strogo preispituju svoje postupke i motive u uslovima dobra i zla, pravde i nepravde, vere i sumnje, slobode i ropstva, ljubavi i mržnje, čovekovog odnosa prema ženi, prema sebi, drugima i Bogu. Požuda, strah, i nemirna savest bili su stalno u poteri za Bergmanom i uvek ga iznova razapinjali. Najviše se bojao zla u čoveku, zla koje se ne može objasniti – virtuelno, zavodljivo zlo koje od svih živih bića jedino čovek poseduje. Zlo koje je iracionalno i bez pravila. Kosmičko. Ne postoji ništa čega se Bergmanovi junaci boje toliko kao neshvatljivog, neobjašnjivog zla. Apstraktnom predstavljanju suprotstavio je svoje slike sećanja i snove kao vrstu prodora u unutrašnji pejzaž svoje tajne duše. Neme slike ili one koje se kreću bez zaustavljanja ka njegovim najintimnijim prostorima i hipnotički ga zaokupljaju u groznici koja ga nikada nije napustila. Izvore nadahnuća nalazio je u svojim snovima, osećanjima i nerealnom. Inspiraciju je tražio u trenutnim utiscima, raspoloženjima, ritmovima, atmosferi, napetosti zvukova i mirisa. Nikada nije pokušavao da svojim idejama upravlja, već im je dozvoljavao da se same pojave i razvijaju poput snova. Duhovni i psihološki konflikti njegovih junaka, snažan, intiman i kompleksan stil režije, sadržani su mahom u kamernim temama koje omogućuju koncentrisanje na metaforičke detalje i vizuelni ritam. Bez mudrovanja i akademizma, sanjao je za svoje gledaoce korisne snove koji se mogu tumačiti i u njima pronaći deo zajedničkih ideja i tema. Paralelno s radom na filmu, Bergman je takođe mnogo radio u pozorištu, režirajući već od svoje dvadeset šeste godine, gotovo bezbroj predstava u Švedskoj i inostranstvu. Omiljeni pisci bili su Ibzen, Strindberg i Šekspir, ali i Molijer, Gete, Kami, Tenesi Vilijams, O’Nil, Jukio Mišima. Wegov kontroverzni “Hamlet” (1986) u Kraljevskom pozorištu u Stokholmu, bio je izuzetno smela modernizacija jednog klasičnog dela dramske literature. Televizijska mini-serija “Fani i Aleksander” u šest epizoda, jedna je od najboljih televizijskih serija ikad proizvedenih u svetu. Bergman je radio gotovo uvek sa svojim omiljenim glumcima iz pozorišta: Bibi Anderson, Ingrid Tulin, Maks fon Sidou, Erland Jozefson, Liv Ulman. Dugo godina snimao je sa svojim dobrim prijateljem i kolegom čuvenim snimateljem Svenom Nikvistom. Zajedno su stvorili specifičan stil fotografije bez jakih svetlosnih kontrasta, a krupni planovi postaće Bergmanov glavni element filmske estetike, njegov jedinstven “rukopis”. U toku snimanja filma “Persona”, Bergman je shvatio da su svi njegovi filmovi bili snovi i to je za njega je bilo novo otkriće. Rekao je: “Stvaranje filma je stremljenje ka meni samom. To je potreba kao uzimanje hrane, pića, vođenje ljubavi ili spavanje. Stvaranje je potpuno integrisano u svaku ćeliju moga tela. Verujem da kada bi neko pokušao da ga odstrani iz mene, skoro ništa ne bi ostalo... Neki ljudi se izražavaju pisanjem knjiga, penjanjem po planinama, udaranjem dece, ili igrajući sambu. Ja se izražavam pravljenjem filmova”. Nikada nije prihvatao smrt kao konačno rešenje. Na kraju filma “Sedmi pečat”, Smrt se pojavljuje pred Vitezom i kaže: “Došla sam po tebe. Da li si spreman?”, a on odgovara: “Moje telo je spremno, ali ja nisam”. U njemu apsolutno postoji nešto mnogo važnije, dugotrajnije i večnije. Da li je to čovekova duša, ili je to njegovo delo? Telo Ingmara Bergmana je otišlo, ali je u svojim remek-delima sačuvao svoju dušu za večnost, a bioskopskim gledaocima ostavio da ih sanjaju dok god ima bioskopa i magije pokretnih slika. Vudi Alen Najveći među velikanima Tek krajem 50-ih godina, kada sam sa tadašnjom ženom otišao da pogledam Divlje jagode o kojima se, uprkos neobećavajućem naslovu, mnogo govorilo u umetničkim krugovima, postao sam doživotni zavisnik od Bergmanovih filmova Kada se u Americi 1988. pojavila Bergmanova autobiografija (u SFRJ objavljena 1990, pod naslovom Moj život – laterna magica u izdanju Grafičkog zavoda Hrvatske i prevodu Mirka Rumca), Vudi Alen je napisao opširan prikaz za književni dodatak NJujork tajmsa. Povodom Bergmanove smrti Wujork tajms je na svom blogu Pejper kats preštampao taj tekst, koji prenosimo uz skraćenja. Moj motiv za prvo gledanje Bergmana nije bio nimalo plemenit. Bio sam bruklinski tinejdžer kad se pronela priča da će u naš lokalni bioskop doći film u kome se vidi devojka kako pliva potpuno naga. Retko mi se događalo da provedem noć pred bioskopom kako bih ujutru bio prvi u redu, ali kada je počelo da se prikazuje Leto s Monikom, mogao se videti crvenokosi dečak sa crnim naočarima kako gura starije sugrađane ne bi li sebi obezbedio najbolje mesto. Tada nisam imao pojma ko je reditelj niti me je bilo briga za to, isto kao što u tom uzrastu nisam mogao da osetim veličinu i snagu filma – ironiju, napetost, stil nemačkih ekspresionista kombinovan sa poetskom crno-belom fotografijom i blagim naznakama erotskog sadomazohizma. Ja sam iznova i iznova gledao taj film samo zbog scene u kojoj se svlači Harijeta Anderson. A bio je to prvi susret sa rediteljem koga ću docnije smatrati najvećim među velikima. (...) Tek krajem 50-ih godina, kada sam sa tadašnjom ženom otišao da pogledam Divlje jagode o kojima se, uprkos neobećavajućem naslovu, mnogo govorilo u umetničkim krugovima, postao sam doživotni zavisnik od Bergmanovih filmova. Još pamtim svoja suva usta i ludačko lupanje srca od prve sekvence, kao iz snoviđenja, do poslednjeg kadra. Sat bez kazaljki. Pogrebna kola sa konjskom vučom koja se iznenadno zaglavljuju – zaslepljujuća sunčeva svetlost i lice starca koga sopstveno mrtvo telo uvlači u kovčeg. Bilo je potpuno jasno da je reč o pravom majstoru izrazito ličnog stila, umetniku velikog uma čiji će filmovi moći da stanu rame uz rame sa biserima evropske književnosti. Ubrzo posle Divljih jagoda, odgledao sam i Mađioničara, crno-belu dramatizaciju nekih Kjerkegorovih ideja datu kao okultnu priču dočaranu sasvim originalnim, hipnotičkim stilom kamere, koji je svoj krešendo doživeo mnogo godina kasnije u Kricima i šaputanjima. Ako vas ovo pominjanje Kjerkegora odvraća od filma jer vam se čini da je sigurno isuviše suv ili didaktičan, uveravam vas da je Čarobnjak, kao i većina Bergmanovih filmova, delo koje bar jednom nogom čvrsto stoji u zdravom šou-biznisu. Povrh svega toga – i što je možda najvažnije – Bergman je pripovedač koji nikada ne gubi iz vida činjenicu da, kakve god ideje želi da izrazi kroz njih, filmovi ipak služe da se gledalište uzbudi. Wegova teatralnost je produhovljena. Tako maštovita upotreba starinskog, nekako gotskog osvetljenja i rafinirane scenografije retko se gde drugde sreće. Nadrealizam snova i simbola. Uvodna scena u Personi, večera u Vučjem dobu ili dosetka kojom u Aninoj strasti povremeno zaustavlja tok priče i pušta glumce da gledalištu objasne šta je to što zapravo nastoje da prikažu, zaista su primeri neverovatnog umeća. (...) Knjiga deluje kao da je pisana nasumično, a ne hronološki, što bismo i očekivali od nečije životne priče. To nije saga o tome kako je počeo da stvara i kako se postepeno razvio u autora od ugleda i uticaja. Priča nekako okoliši, ide napred-nazad, u zavisnosti od mere autorove spontanosti. Smenjuju se čudna zbivanja i tužna osećanja. Recimo, čudna priča o tome kako je kao dečak ostao zatvoren u prosekturi i bio potpuno opčinjen nagim lešom mlade žene. Ili autentična tuga: “Moja žena i ja živimo sasvim blisko. Jedno od nas nešto pomisli, drugo već odgovara. Ne umem da opišem šta je to što nas povezuje. Samo, jednog dana dogodiće se udar koji će nas razdvojiti. I neće biti nijednog prijateljskog božanstva da nas pretvori u drvo kako bismo davali hlad nekoj farmi.” Bergman izostavlja stvari za koje biste se mogli kladiti da će pisati o njima. Tako, na primer, izostavlja svoje filmove. Dobro, možda ih ne izostavlja sasvim, ali ćete o njima naći mnogo manje nego što biste očekivali, ako imate na umu činjenicu da je snimio više od 40 filmova. Isto tako, u knjizi nećete naći mnogo zapisa o njegovim ženama. A imao ih je mnogo. (Imao je i mnogo dece, mada nju jedva da pominje.) Pa šta ćete onda uopšte naći? Naći ćete mnoga zapanjujuća otkrića, uglavnom iz detinjstva. Naći ćete mnogo toga o njegovom radu u pozorištu. Interesantno je, recimo, da pre no što postavi bilo koju scenu, on pravi njen crtež. Naći ćete i dirljivu priču o tome kako je kao reditelj radio sa Andersom Ekom, glumcem koji se razboleo od leukemije i kako su koristili Ekov strah od skore smrti da bi bolje dočarali neki Strindbergov lik. Bergman zaista voli pozorište. To je njegova prava porodica. U stvari, porodica iz filma Fani i Aleksandar uopšte nije postojala – sve je to samo simbolisalo pozorište. (Ovo nećete naći u knjizi. To je nešto što ja slučajno znam.) Piše i o svojim bolestima: “Bolovao sam od nekoliko nedefinisanih bolesti i nikada zapravo nisam mogao da se odlučim želim li uopšte da živim ili ne.” Naći ćete opis njegovog sloma, onog koji je nastupio zbog poreskog skandala. Zastaće vam dah dok to čitate. Godine 1976. Bergman je grubo, sa probe, priveden u policijsku stanicu, jer je dugovao neke pare na ime poreza. Radilo se o nečemu što se relativno često događa kada angažujete računovođu da se o svemu stara, da biste na kraju utvrdili kako ste s punim poverenjem potpisivali papire koje nije trebalo. To što nije bila u pitanju smišljena prevara, nije sprečilo vlast da postupi strogo i silnički. Rezultat je bio nervni slom, hospitalizacija i samonametnuto izgnanstvo u Nemačku, uz osećaj duboke povređenosti, poniženja i besa koji Bergmana nikada nije napustio. Čitajući Bergmanovu autobiografiju čovek stiče predstavu o jednoj krajnje emocionalnoj duši koja se nije nimalo lako prilagodila životu u ovom hladnom, surovom svetu, ali je ipak veoma profesionalna i produktivna. Suzio sam nad svakom stranicom, ali ja nisam reprezentativan čitalački uzorak. Kad sam čitao knjigu, bilo mi je teško da shvatim da mu je već sedamdeset godina. Kao desetogodišnjak je dobio čarobnu svetiljku za projiciranje senki na zidu. Tako je rođena njegova ljubav prema filmu, dirljiva po dubini i snazi. Sada kada je svetski poznat i kada se povukao sa filma, ispisuje sledeće redove: “Sedim u udobnoj fotelji, sve u sobi je ušuškano, pada mrak, a na belom zidu se pojavljuje prva drhtava slika. Sve je tiho, samo projektor jedva čujno brunda. Senke se pomeraju, okreću svoja lica ka meni, primoravaju me da razmišljam o njihovov sudbini. Prošlo je 60 godina, a uzbuđenje je još uvek isto.” Priredila i prevela LJ.Nedeljković Reditelj Života i Smrti Svakog 15. jula cela Švedska bi slavila Bergmanov rođendan Poznaješ li Bergmana, bilo je prvo pitanje koje su mi ljudi postavljali kada sam se vraćala u Beograd iz Stokholma. Nije ni čudo, jer sećam se kada sam ja napuštala Narodno, Atelje 212 i druge scene u Beogradu, tadašnjoj Jugoslaviji 1998, jedini zalog postojanja glumačkog života u Švedskoj su zapravo bili Strindberg s Gospođicom Julijom i živi Bergman sa svojim divnim crno-belim filmovima koje je 90-ih gledao ceo FDU. - Ja nisam nikakav umetnik, pozorišni genije. To je Strindberg. On je pravi umetnik, elementarna nepogoda, kao grom. Ja sam samo provodnik te energije, umeo je sebe da opiše Bergman kada bi ga poredili s Strindbergom koga je često režirao u Dramatenu. Filmom se posle Fani i Aleksander skoro nije više aktivno bavio. Sarabanda je bio poslednji TV film 2001. Bergmana sam zato više upoznala kao pozorišnog reditelja. Prvo je bio najmlađi upravnik Gradskog pozorišta u Helsingborgu, zatim u Geteborgu ’47, pa u Malmeu (upravničkom mestu koje je regrutovalo buduće upravnike Dramatena, kažu zbog Bergmana) a u periodu 1963-1966. bio je i upravnik samog Dramatena, u nekoliko navrata ali kratko jer je bio posvećen filmu. Današnji upravnik Dramatena, inače pozorišni reditelj Stefan Valdemar Holm (njegova predstava Magbet je prošle godine gostovala u Narodnom pozorištu), ume da se našali pred glumačkim ansamblom koji bi da ga zadrži kao upravnika: šta hoćete, izdržao sam više od Bergmana, dajući do znanja da bi što pre želeo da se povuče i posveti svojoj profesiji – pozorišnoj režiji. Bergman je kulturna pojava u Švedskoj. Liči na mit ali je realnost da se npr. glumci u Dramatenu dele na bergmanovce – one koji su imali priliku ili sreću da rade s njim i one druge. Zapravo to je više neka vrsta titule Bergmanov glumac. Ostali su imali taj nedostatak u svojim biografijama. Kristina Tornkvist, lepa, zanimljiva i dobra glumica, s kojom sam igrala u poslednjoj predstavi u Dramatenu, jednom mi je odgovorila: igrala sam kod Bergmana ali nisam bila njegov tip miljenica. Poznata je priča o Bergmanovoj rediteljskoj sobi u Kraljevskom nacionalnom teatru, koju sam jednom prilikom i posetila. Nalazila se pored garderobe Erlanda Josefsona s kojim sam često imala prilike da razgovaram, a koji je s Bergmanom, kako kaže, bio u dnevnom kontaktu. To je posebno akustički izolovana soba, prepuna knjigama i radnim materijalima, na prelepom mestu, u zgradi Dramatena iz 1903. godine. Svi šumovi, zvukovi s ulice, ne postoje. Pričalo se da su ga u radu iritirali neželjeni zvuci. Greška. Stvarajući, jako mnogo je pridavao pažnje muzici, odnosno tišini. Na švedskoj televiziji ili radiju često su se pravile emisije o Bergmanovoj muzici i ljubavi prema klasici. Jesenja sonata upravo govori o tome. Svakog 15. jula cela Švedska bi slavila Bergmanov rođendan. Dok ga je on proslavljao u okruženju najbližih na svom ostrvu Foro (ostrvo u Baltičkom moru kod Golanda). Ovog jula je napunio 89. a samo dve nedelje kasnije objavljeno je da će tu biti i sahranjen u okruženju najbližih. Na sceni, igrajući u Dramatenu, upoznala sam dosta Bergmanovih glumaca, asistenata režije, kostimografa. Uglavnom ih je držao na okupu prilikom rada: Lenu Endre, Bibi Anderson, Pernilu August, Borje Alsteda, Jana Malmsjua, Erlanda Josefsona, Gunel Lindblum… među mlađima Elin Klingu, Jonasa Malmsjua, Osu Kalmer, Anu Lof … I svi su ga voleli, voleli su radno iskustvo s njim, koje im je otvaralo dalji prostor za rad (govorim naročito o mlađoj generaciji). Stariji su uglavnom bili i njegovi lični prijatelji. Bergman je umeo da kaže, i ja to često ponavljam: ja ne verujem u Boga. Za mene postoji samo jedan Bog, a to je Talija, rekao mi je jednom prilikom Borje Alsted, stari Bergmanov glumac. Slikovito je razmišljao. Sećam se rečenice iz njegove Lanterne Magice, otprilike glasi – Nikada ne ležim u krevetu, jer tada demoni najviše napadaju. Demoni se plaše kretnje. Zato ja, kada sam bolestan, ustajem iz kreveta i šetam. Stalno je radio. Živeći u zemlji u kojoj je Bergman još za života postao simbolĐinstitucija, imala sam ponekad osećaj lagane jeze od prevelikog obožavanja. Bergmanovo mišljenje ili komentar za pojedince ili za projekte, posebno su uvažavani i nekako bezuslovno poštovani. Osa Klivland, napuštajući poziciju šefa Švedskog filmskog instituta SFI-a, kuće koja je odgovorna za raspodelu državnog budžeta za buduće filmske produkcije, na Stokholmskom filmskom festivalu u toku ceremonije dodele nagrada Zlatne bube najboljim švedskim i svetskim filmskim ostvarenjima za 2005, izašla je na scenu sa svojim oproštajnim govorom. U samo par rečenica obratila se publici i TV gledaocima. A onda se okrenula jednoj kameri iznad njene glave i počela direktno obraćanje Bergmanu (tekst govora po sećanju): Dragi Ingmare… Ja znam da nas ti sada gledaš, da sve pomno pratiš iz svog studija u Forou… svaki naš potez, sve naše uspehe… ali bih htela da ti se neizmerno zahvalim… i u ime SFI-a i u lično ime…” I odjednom sam osetila kao TV gledalac da se zajedno s celim auditorijumom u sali, umanjujem, jer iznad postoji neko ko nas pomno posmatra… Mislila sam da je slučajnost, da bi se identična situacija pojavila na ovogodišnjoj dodeli Zlatne bube kada je mlađa glumica Angela Kovač primila Bergmanovu nagradu za talentovane glumce. I ponovila se ista situacija, Angela se okreće kameri direktno i počinje obraćanje Bergmanu u formi monologa, podsećajući na neke momente iz njihove saradnje. Ovo već nije bila slučajnost orvelovskog karaktera. Kada su razdragani novinari švedske televizije neobavezno pitali posetioce ovogodišnjeg Kana šta znaju o Švedskoj, postojala su samo dva odgovora: Bergman i Abba. Ingmar Bergman nije za Šveđane samo filmski reditelj s dve kanske Palme i specijalnom Zlatnom palmom nad palmama, niti pozorišni reditelj briljantnih rešenja. Bergman je Švedska u inostranstvu, a u Švedskoj apsolutno obožavanje. Pre dve godine sam Bergman je ustanovio filmsku nagradu za niskobudžetne filmove mladih reditelja koji obećavaju. A nagrada je bila: sedam dana boravka i druženja na njegovom ostrvu. Razlog – da bi sačuvao duh filma koji je sam stvarao. On nestaje s komercijalnim američkim filmovima. Treba očuvati umetnički film. Igrajući u predstavama u Dramatenu glumci su imali stalnu pozornost – Bergman bi mogao biti u sali. Retko je dolazio na premijere. Uglavnom bi se uvukao u salu pri zatamnjenju publike i odatle gledao uglavnom sve predstave. To me je na momenat uplašilo ali i dalo snage. Kažu da na probama nije glasno režirao, već je puštao svoje glumce da nalaze svoja rešenja. Kada bi nešto menjao, prilazio bi tiho glumcu, gotovo na uvo šapnuo to što je imao da kaže, a onda se udaljavao i čekao da vidi promenu. Posle premijere nikada ponovo nije gledao svoju predstavu – delom je puštao da predstava živi svoj život kroz glumačku igru, a delom da ne bi gledao moguće zakrivljenje sopstvene režije. Kažu da je u filmu bio drugačiji – perfekcionista kadra. Nismo se direktno sreli, upoznali, sarađivali. Ali verujem da je gledao predstave u kojima sam igrala s radosnom idejom da sam bila savremenik u njegovom pozorištu. Jelena MILA, glumica (Jelena Ivanišević-Paunović)