Lubardina godina

Nećemo mnogo pogrešiti, ali ni biti sasvim u pravu, ako kažemo da je ova godina, u kalendaru naše kulture, Lubardina godina. U njoj se rečju i delom evocira ime i delo slikara koji je slavljen kao naš najznačajniji stvaralac u oblasti likovne umetnosti u dvadesetom veku. Povod tome je stogodišnjica njegovog rođenja. Svesni smo, izvesno, dužnosti da taj datum obeležimo. Ali, baš zato ne može se prevideti da ovogodišnje pominjanje Petra Lubarde u medijima oponira brojnim godinama što su za nama, u kojima je ime velikog umetnika bilo retko, i sve ređe pominjano, a u poslednje vreme (posle dvehiljadite) gotovo nepomenuto. Nije što smo mi tako hteli, reći će neko, već što vreme čini svoje. Pitanje je da li je Lubarda za ovaj naraštaj isto što je bio za generaciju šezdesetih. Danas bi se lako našli oni što bi onoga koji je za ono vreme bio prvi i najveći, stavili iza nekog sadašnjeg, navodno većeg... Pitanje je i to da li su tri ekskluzivne izložbe, prva posvećena jednoj zbirci Lubardinih crteža (galerija „Haos”), druga načinjena kao reprint njegove čuvene izložbe iz 1951. godine (Prodajna galerija), i treća, ograničena na izbor dela nastalih od 1931. do 1951. godine (galerija RTS), dostojna zamena za veliku, celovitu retrospektivu kakva je slikarskom velikanu trebalo da bude priređena za datum koji se javlja jedanput u sto godina. Ali i ovo što je učinjeno, dovoljno je da pokaže šta je to po čemu je Lubardi pripalo tako visoko mesto u istoriji naše umetnosti prošlog stoleća. Vidljive su one vrednosti koje se u ocenama likovnih kritičara ističu na gotovo stereotipan način. Kao prva Lubardina vrlina pominje se to što je kolorizam našeg međuratnog poetskog realizma razvio do vrhunca. Prema onovremenoj i potonjoj stručnoj oceni, u tome mu niko nije ravan. Drugi njegov podvig pretvoren je u legendu. Lubarda je, naime, onaj stvaralac koji je ličnom hrabrošću i snagom sopstvenog talenta, proizveo istorijski preobražaj našeg savremenog slikarstva, upravio ga prema modernom izrazu, u znaku neprikosnovenosti individualne stvaralačke slobode, a sve to u najnepovoljnijem trenutku, nasuprot jakoj ideološkoj opoziciji agresivno usmerenoj na čitavu kulturu posleratne Jugoslavije, zagriženo opredeljenoj za retrogradnu paradigmu tzv. socijalističkog realizma prostsovjetske geneze. Treća Lubardina zasluga, realno najznačajnija, sadrži se u snažno izraženoj sintezi modernog i tradicionalnog elementa, u organskom spoju svetskog i nacionalnog, univerzalnog i ličnog. Na vrhuncu svoje stvaralačke moći, u remek-delu kakvo je monumentalna freska „Kosovski boj”, on je prvi i jedini naš slikar koji je dao sadržaj zamišljenom obrascu balkansko- slovenskog umetničkog izraza, kao simboličnom spoju Istoka i Zapada, modernizma i istorizma, vizantizma i latinizma, u formi prevazilaženja opozicije kategorija „novog” i „starog”. Izgleda neobično, mada karakteristično za naš kulturni mentalitet, da je baš taj, najznačajniji aspekt Lubardinog stvaralaštva bio ponajmanje delotvoran. Veličana je ponajviše drugorazredna važnost njegovog doprinosa „modernom izrazu” u našem slikarstvu. To u ovoj prilici daje razloga za sud da je Lubarda bio i ostao usamljena pojava u našoj savremenoj umetnosti. On nije imao svojih nastavljača i naslednika. Niko od naših likovnih umetnika nije pošao njegovim putem – i ako je, recimo i to, taj put ukazivao, i danas ukazuje, na pravi smer koji bi mogli da sledimo, na kome bismo, možda, ostvarili najveći zadatak dat nam od sudbine: da obnovimo davno raskinute spone evropske umetnosti istočne i zapadne paradigme, da budemo umetnički Istok na Zapadu, i Zapad na Istoku... Ako se tako nije dogodilo, uzrok tome nije to što je put koji je Lubarda naznačio težak, za koji su dorasli samo stvaraoci velike snage uma i duha. Pokazalo se da su naši umetnici pre skloni da „idu za svetom”, ne što je to lakše, već zato što misle da tako treba. Potrebno je i ovo reći: Lubarda nas nije vratio svetu moderne umetnosti nadovezujući se na trag naše avangarde pre Drugog svetskog rata – kako bi mu to mogli prebaciti današnji aksiolozi modernizma, oni koji, možda, misle da je „prestupništvo” Micićevih zenitističkih provokacija sada za nas preče od herojske epike „Kosovskog boja”. Lubardini savremenici, uz dužno poštovanje prema delu i ličnosti velikog majstora, radije su se povodili za Sulažom, Šeferom Bejkonom i Burijem, a njihovi naslednici za Vorholom, Bojsom i Kosutom. Da li se, otud, oseća ponešto otužni prizvuk u konvencionalnom tonu prigodnih pohvala Lubardi, izrečenih danas kada smo, prema onome što zovemo umetnošću, od njega dalje više nego ikada.