Kad će papa u Kinu?

Rimska “Republika” objavila je izjavu Liu Bajnijana, potpredsednika Kineskog katoličkog patriotskog udruženja, u kojoj on izražava “duboku nadu da će jednoga dana videti papu u Pekingu”. Izjavu su prenele svetske agencije i već počele da nagađaju o mogućem datumu posete, kad je Liu – inače jedan od najuglednijih katolika u Kini, koga hongkonška štampa zove “kineskim papom” – morao da ispravi nešto od onoga što je rekao. A rekao je da se papina poseta Pekingu može očekivati “posle obnove diplomatskih odnosa” između Vatikana i Kine. Izostavljen je, dakle, uslov pod kojim papa može da dođe u Kinu. Slučaj je tipičan za sadašnje stanje nezvaničnih odnosa između Kine i Vatikana: s obe strane se, bilo javno, bilo tajno, u dijalogu koji se vodi još od početka 2004. godine, izražavaju želje za zbližavanjem, ali se ponekad previđaju (kineski) uslovi pod kojima je to moguće. A kineski uslovi su da Vatikan “sledi međunarodnu zajednicu i tretira Tajvan kao neotuđivi deo Kine” i, drugo, da se “ne meša u unutrašnje poslove Kine”. Prvi uslov u praksi znači da Vatikan treba da prekine diplomatske odnose s Tajvanom, pre nego što ih uspostavi s NR Kinom. Drugi uslov znači da Vatikan prihvati katoličku crkvu u Kini kao nacionalnu i patriotsku, a ne kao “onu iz kolonijalnih vremena”, anacionalnu, odnosno potpuno podređenu papi. Papine ingerencije u određivanju crkvene hijerarhije, osobito prilikom rukopoloženja biskupa, Kinezi smatraju mešanjem u unutrašnju politiku Kine pod verskim izgovorom. Ispunjenje prvog uslova je lakše, jer je i Vatikanu Kina važnija od jednog njenog otcepljenog dela. Ispunjenje drugog je mnogo teže, jer ni u jednoj zemlji u svetu katolička crkva nije nacionalna. Da je tako, ne bi bilo protestanata. Značaj normalizacije odnosa nije sporan ni na jednoj ni na drugoj strani. Dve države, od kojih jedna ima milijardu i trista miliona stanovnika, a druga milijardu i sto miliona vernika širom sveta – što zajedno, iako na različite načine, određuje ili makar utiče na sudbinu dve petine čovečanstva – nemaju diplomatske odnose još od 1951. Sveta stolica se tada priklonila Čang Kaj Šeku i Tajvanu, a ne komunističkoj NR Kini, odnosno matici, gde su katolički misionari blizu tri veka imali svoja uporišta i bili važna spona između drevne kineske civilizacije i hrišćanskog Zapada. Vatikan ima diplomatske odnose sa 176 zemalja, ali – jedini iz Evrope – ne i sa Kinom. Ne zna se tačno koliko je katolika u Kini. Zvanično se tvrdi da ih ima oko pet miliona. Međutim, u Kini postoje dve – raskoljene – katoličke crkve, jedna patriotska i priznata od vlasti, a druga “ilegalna”, “podzemna”, podređena samo Vatikanu i, po sopstvenim tvrdnjama, “proganjana”. Cifra od pet miliona vernika odnosi se samo na patriotsku crkvu. Druga, tvrde neke nevladine humanitarne organizacije, broji četiri-pet miliona. Procena je Vatikana da u Kini ima 8 do 12 miliona katolika. Čak i kad bi ove cifre bile znatno veće, katolika je u Kini manje od jednog procenta njene ukupne populacije. Zašto su se, onda, u poređenju sa taoistima, budistima, konfučijancima, muslimanima ili čak protestantima ili pravoslavcima, katolici našli u prvom planu? Što se tiče Kineza, iz tri razloga. Prvi je da je Kina svesna da je Vatikan važan faktor u međunarodnim odnosima. Nikad nije pitala “koliko divizija ima papa”. Drugo, ona želi da, koristeći se uticajem Vatikana, posredno oslabi veze Tajvana sa dvadesetak preostalih, ponajviše katoličkih, zemalja koje s njim još održavaju diplomatske odnose. To bi Tajvan dovelo u potpunu međunarodnu izolaciju i skinulo s dnevnog reda pitanje “dve Kine”. Treće, moderna Kina želi da uveri svet da uvažava ljudska prava i verske slobode i da ne proganja vernike. Vatikan ima takođe tri razloga za normalizaciju odnosa s Kinom. Prvi je političko-verski: da utiče na demokratizaciju života u Kini, jer se i vera Hristova lakše širi u slobodnijem društvu. Uz to, Vatikan želi da bude prisutan u zemlji čiji će razvoj, kako se veruje, dati obeležje 21. veku. Drugi razlog je pragmatičan: pastva je u Kini brojnija. Na Tajvanu ima samo 300.000 katolika. Treći razlog je čisto verski: nakon normalizacije odnosa s Pekingom, dve zavađene crkve lakše će se ujediniti. Papa odavno traži njihovo ujedinjenje. Papa je, inače, i sam izrazio želju da poseti Kinu “u vreme koje Bog odredi”. Kineski zvaničnici u šali primećuju da bi Bog mogao da “odredi” leto iduće godine, kad se Pekingu održava Olimpijada. Kina je tada širom otvorena za sve ljude dobre volje, pogotovo za papu. A što se tiče spornih biskupa, nagovešten je kompromis: njih bi birale same dijeceze, uz prethodno konsultovanje Vatikana, pa možda i blagoslov pape. Ako ne bude kompromisa, neće ni biti drugih, osim državnih, biskupa: 60 odsto njih je starije od 80 godina.