Avet Crvene džamije

Pred Crvenom džamijom u Islamabadu, još u ožiljcima od kuršuma, više nego upečatljivom podsećanju na razbojište od pre tri nedelje kada su vlasti Pakistana oružjem razgonile i razagnale nasilne okupatore tog zdanja “islamista” – u petak su čak prinete i nove žrtve besmislenom ratu “za čistotu” vere. Neki anonimni fanatik, pristalica onog tabora koji je isteran iz bogomolje, načinio je od sebe živu bombu, i ne mareći što je petak i što je u muslimanskoj zemlji dan molitve, aktivirao je pripasani eksploziv blizu prisutnih policajaca. Ubio je jednog. Ali, ubio je i devetoricu drugih, nedužnih ljudi, ne brojeći petnaest lakše i teže ranjenih. Krvavi atentat podsetio je tako još jedanput da je sukob, u kojem su na jednoj strani “islamisti” a na drugoj vlast i predsednik Pakistana general Mušaraf, vrlo daleko od smirivanja. Pre će biti da su Crvena džamija i uznemireni Islamabad postali predznak nečega težeg, što u Pakistanu izgleda tek sada predstoji – između Mušarafa i pojedinih “islamistički” kontrolisanih provincija te zemlje. Žrtve koje su pale u otimanju ili preotimanju džamije (ukupno tri stotine poginulih!), dovoljno jasno dokazuju da više ne postoji prećutni pakt te dve strane o međusobnom nenapadanju, i da se general koji je pre osam godina (1999) zemlju preuzeo pučem, sada mora suočiti i s pokrajinama koje pomažu terorizam talibana i Al kaide. Islamabad je nemiran. Spokojstvo grada narušavaju demonstracije polaznika verskih škola, kakva je i džamija Hafsa, uz Crvenu džamiju, namenjena verskom obrazovanju ženske omladine. Vlasti tvrde, škola je bila plen ratobornih “islamista”. “Medresa je bila preobražena u utvrđenje pripremano za rat”, izjavio je Mušaraf, navodeći da je pružila utočište “terorističkim elementima”. Mušaraf je izjavio “rešenost” da se više ne dopusti “zloupotreba, slična toj, s Crvenom džamijom i džamijom Hafsom”. Ali polaznice medrese i demonstranti na ulicama poriču da su škola i džamija žrtve zloupotrebe. Naprotiv, verski indoktrinirana omladina protestuje zbog ubistva Abdule Rašida Gazija (muslimanskog ekstremističkog klerika, koji je tokom “okupacije” neuspešno pregovarao), zahteva da se pusti na slobodu jedan uhapšeni “protalibanski” hodža – a sprečava pristup džamiji onog hodže kojeg su kao zamenu za uhapšenog odredile vlasti. Hamida Sarfraz (19) i nekoliko devojaka koje citira Radio Slobodna Evropa, navode da su bile sasvim slobodne da ili odu ili ostanu u medresi. Hamida (kćerka siromašnog vozača autobusa) nije slutila napad policije. Izašla je nekoliko sati pre pucnjave, ali sada žali što je propustila priliku da pogine i pridruži se “besmrtnima”. Jer, “besmrtni” su na nebu. Na nebu “imate sve”, “bez muke”, i ako je “besmrtni gladan, pojavi se hrana, najbolja hrana, a čak i ne znate odakle”, citirane su reči Hamide. U Pakistanu ima 12.000 medresa, sa milion polaznika, i nisu sve u službi verskog militarizma. Verske škole su popularne zbog toga što su besplatne i dostupne sirotinji. Ali mnoge jesu logori za ideološku obuku. Uverenja, slična onom o nebu i pravdi, mogla bi biti model obrazovnog “produkta” medresa koje kontrolišu propovednici radikali. Wihovim “lekcijama” (“Molim se bogu da imam ulogu u džihadu!”) ubrzano se širi i jača polje regrutovanja boraca za “pravoverni” islam, koji kreću iz “škola” i završavaju se u Avganistanu, na frontu. Preokret krize oko Crvene džamije u sukob, pomogao je da se u prvi plan inostranih analiza Pakistana izvuče “slab učinak” predsednika Mušarafa u borbi protiv Al kaide i talibana – nešto što se generalu često prebacuje, ali što Mušaraf uporno demantuje. Reč je o obaveštajnom saznanju Vašingtona da rat u Avganistanu i rat u Iraku eksploatišu regrutni resurs pakistanskih provincija uz granicu s Avganistanom. Pominju se Severni i Južni Vaziristan, za koje se kaže da su “utočište Al kaide i talibana”, čiji “elementi” kontrolišu teritoriju uz granicu. Vlada Pakistana je dve godine preduzimala operacije pre nego što je septembra prošle godine dosegla s militantima severnog Vaziristana sporazum o prekidu vatre. Primirje je bilo varljivo, obeleženo uočljivim povećanjem broja napada na drugoj strani granice, u Avganistanu. Stručnjaci kažu – “mir je Pakistanu doneo predah, ali nije mu rešio problem”. Štaviše, mir sa ekstremistima učinio je pakistanski problem još složenijim. Al kaida i talibani iskoristili su predah bolje nego Mušaraf, proširivši svoju mrežu i pakistanskim grupama. Militarističke grupe islamista, koje je Mušaraf u jednom trenutku stavio van zakona, dezintegrisale su se 2002. u bezbroj sitnih ćelija, “preobrazivši se u produžetak Al kaidine mreže i na Pakistan”, procenjuje jedan stručnjak. “Deo planova za napad na zapadne zemlje počet je u Pakistanu”, tvrdi stručnjak. “Proizišla su neka hapšenja. Ali, ako zagledate, njihov kapacitet za napad nije uklonjen.” Mušarafov problem je sada dvostruk, s predsednikom u “sendviču” suprotnih pritisaka. Jedan je iz pravca SAD i Vašingtona. Mušarafova silom stečena vlast stabilizovana je političkom podrškom predsednika SAD Buša, dovedenog 2001. u situaciju da saveznike u regionu bira prikladno potrebama rata protiv Al kaide. Mušaraf je u tom smislu dobio i poverenje i sredstva – deset milijardi dolara za šest godina. Drugi pritisak na generala je iz redova ratobornih mula, istomišljenika i pomagača terorističkih organizacija. Mule propovedaju osvetu zbog izdaje, pokazane napadom na militante u Crvenoj džamiji. Ove dve aveti jedne iste nevolje sustižu Perveza Mušarafa u trenutku kada, kako izgleda, oseća da mu tle političke podrške izmiče i kod kuće.