Entelehija

Legionarke sam video, prošle nedelje, i, odmah mi je srce zadrhtalo! Setile su me starih vojničkih dana kada sam služio Tiberiju, tu u Zemunu, u Desetoj legiji... Ah, legionarke! Video sam ih, ej tamo, ispod Žičke, u ćorsokačetu koje izlazi na Grčića Milenka, u izlogu kod obućara Željka. Uh, kud odoh kod Željka po Oljine sandale?! Kud se setih, brale, Tiberijevih vremena i svih mojih zlodela počinjenih u ime Imperije, a protiv mog panonskog naroda... Podižem Oljine cipele, a gledam legionarke i obućar Željko je to odmah primetio pa me pitao: “Hoćete li da ih probate?” I kao omađijan otresam klompe s nogu, opet, okrećem leđa bogu. Jer, eto, ponovo navlačim legionarke u kojima sam mnogo za Desetu legiju ubijao, panonsku, srpsku krv prolivao, panonsko žito za Rim otimao. I koje li nesreće, koje li sreće! Legionarke mi male! I, nekako, mi lakne. Ali obućar Željko kaže: “Uzeću vam meru napravićemo veće!” I popustim, dozvolim obućaru da meni starom legionaru uzima meru, dozvolim mu da mi pravi nove legionarke za nove krvave pobede, da opet u slavu Rima pijem krv svojima. Izađem iz radnje, ne ostavim kaparu jer veruje se starom legionaru. Kad, odmah, preko puta naletim na – teretanu! Pred njom stoje nabildani momci i primaju me rado u teretanu jer tako nešto treba veteranu. Jer, legionar i kad umire mora da je prav, mišićav. Elem, učlanim se i u teretanu, sa tim momcima, možda ću, na jesen, do Kosova. Vredeću im, valjda, na mrtvoj straži ili u trpezariji, možda ću im samo pasulj kuvati u nekom srpskom kibucu na Kosmetu. Kibuce, kibuce osnovati! To, pod hitno, Bokiju i Vojčetu predložiti! Klomparam u klompama sa kibucmislima, a one odjekuju sve do FK “Obilića”. Ah, klompe moje, moje siročadi, nije valjda da ću vas ostaviti i za vojničke čizme zameniti! Evo, zaladilo, samo još kukuruz i grožđe da se oberu, pa ajd, u rat Srbine! Jer, šta bi drugo u kišnu jesen? Zanesen, tako, ratničkim mislima uzmem da čitam Aristotela. Hoću, bre, da rastumačim šta je ENTELEHIJA pa, tek, onda da se sjurim do Kosova! Uzmem knjižurine, pa ajd na Adu kod “Sanseta”. Jer, pored vode, pored jezera najbolje shvatiš šta je Aristotelova “entelehija”! Kad, tamo, kod “Sanseta” mladi ninovci i ninovke! Došli, bre, da me provere, da se uvere da li, zaista, plivam preko jezera ili, šatro, foliram, za novine lažno izveštavam. I, ajd, sa Oljom, kurblaj na onu stranu jezera, da se uveri mlađarija kakva mi je japija... Kad, tamo, nasred jezera, eto i Junga sa lulom u ustima: “Kao što znaš, za Aristotela je materija odvojena od oblika, tako da, tek, kada se spoje materija i oblik, dobije se BIĆE! Materija se na grčkom zove HILE, i, valjda, ti je jasno da je to srpski IL, srpsko BLATO iz čega je sve nastalo, ne samo po Aristotelu nego i po Starom zavetu! E, sad, tom ilu, tom blatu treba dati oblik, treba ga OTELOTVORITI, a što je i krajnji cilj božjeg stvaranja. Znači, ENTELEHIJA je OTELOTVOREWE i jasno ti je da to nije starogrčka, već, starosrpska reč! Uostalom, i krajnji cilj se, na starogrčkom, kaže TELOS!!! Hoću reći, osnovni pojmovi Aristotelove metafizike su SRPSKE REČI! I ako Hajdeger nije smeo javno da prizna da Heraklitov logos proizlazi iz srpske reči RAZLOG onda, bar, ti javno objavi da Aristotelova ENTELEHIJA dolazi od srpske reči OTELOTVOREWE. Baš kao što i grčka reč TELOS proističe od srpske reči TELO, to jest, DELO, krajnji cilj božjeg stvaranja. I nije li bogu krajnji cilj da se i on OTELOTVORI, pa da i on postane QUDSKO TELO!?” Kada mi je Jung sve ovo raščlanio, umalo se nisam od uzbuđena udavio, umalo se nebo na mene nije srušilo. I, tek tada sam shvatio zašto je Aleksandar Veliki tvrdio da je bog u ljudskom telu, tek tada sam shvatio da se Aristotelova entelehija u Aleksandru otelotvorila, da je Aleksandar, zaista, bio božiji sin kako ga je i mati Olimpijada, od malih nogu, ubeđivala... “Odlično, odlično!” pljeska Jung rukama nasred jezera. “Samo što Aristotel nije verovao da bog može da siđe u ljudsko telo. Za njega je bog bio bezlični, beskonačni um!? Prilično blesavo, zar ne?! Hoću reći, Aristotel je protivurečan, skače sam sebi u usta, i vraća se starim prevaziđenim dilemama presokratika...” Nego Jungu kao da je sve ovo bilo malo, pa kada smo se kasnije u ligeštulu na plaži „Sanseta” cedili, ovako, me je, dalje, zaluđivao: “Ako je Aleksandar, s pravom, smatrao da je bog jer je iza sebe ostavio veliko delo, onda, po čemu, i ja, Karl Jung, ne bi bio bog?! Zar, iza mene, ne stoji veliko delo? Jer, ko je, pre mene, ljudsko telo otvorio i u njemu božju dušu našao? Nisu li moji arhetipovi sve sami bogovi u ljudskom telu smešteni? Uostalom, u mom dnevniku sam, bez ustezanja, napisao da sam bog! I to si video kada si, nedavno, u mojoj kući u Kisnahtu bio i sa mojim unukom Andreasom o tome razgovarao...” Onda je Jung ućutao i duboke dimove iz lule vukao, a ja sam ludeo, ludeo, i, samo sam čekao da i mene počne da ubeđuje da sam bog u ljudskom telu... I nije dugo prošlo, Nepobedivo sunce samo što nije zašlo, a Jung je, zagledan u jezero, ovako počeo: “A i ti. Počni da razmišljaš o tome da si bog. Jer, evo puniš šezdesetu...” Tu sam Junga grubo prekinuo i bez reči ustao, u jezero skočio i na drugu obalu sa Oljom otplivao... Ponedeljak. Kiša počinje da rominja iznad FK “Obilića”. Kad, tiruli, tiruli, javlja se ispod ligeštula morbidni. “Ovde obućar Željko. Dođite u radnju, legionarke su gotove”. Krenem niz Gročansku po legionarke, koračam žurno, a gledam u moje klompe. Trideset godina smo se družili i nikad, jedno drugo, izdali. Sa njima sam ceo svet obišao i srećno se kući vratio. Ah, klompe, moje klompe! Ako ih ostavim i, ponovo legionarke na noge navučem, da li ću onda, ikada, bog da postanem? Stignem kod obućara Željka u radnju, probam legionarke, a one mi stoje kao salivene! I, odmah sam, nekako, gipkiji, i, spreman sam na trk, na juriš, na prelaz preko Dunava, sa mačem u ustima, spreman sam da otimam, da palim pšenicu, da silujem panonsku ženicu, da iz besa, ubijam nevinu dečicu... I, zgrozim se od tih slika te se latim šlajpika. Uredno platim legionarke, platim ih tri hiljade, pa ih donesem u kuću, i, kuku kuku, šta ću sad sa njima, a šta sa klompama? A onda presečem naglo, pa legionarke u cipelarnik odložim! Neka stoje tamo, leba i vodu ne traže, a možda će, jednog dana, zatrebati, mislim, kada se zarati! Ah, kukala mi mati! Te noći kada sam zaspao, odmah sam moju Crnu usnio. A ona će me, ovako, kuditi: “Mani se bogova u ljudskim telima, mani se Aleksandra i Aristotela, sutra ti je rođi iz Švice dvogodišnjica braka! Te ujutru ustani, pa u podrum idi i lanjsko vino iz Kleka otvori, otvori vino Nikolino pa se dobro napij!” Sutradan, sve sam to obavio, a kada je rođa sa snajkom došao i šampanjac se otvorio i popio. A onda sam rođi legionarke na poklon ponudio, nego rođa me uljudno, švajcarski, odbio: “Koža je meka i dobra, ali mi se ne dopada linija...” Jer, dosta je i rođi ratovanja na teniskim terenima širom sveta te ne bi legionarke, radije bi apostolke. Ah, legionarke, legionarke! Mnogo ste mi slatke, ali budite, za sada, ponos i dika mog cipelarnika!