Priča za Ratka

Kada vaš sagovornik Ratko Radivojević tambura da je “ta mirnoća i laloška ravnoća, nekada prisutna u Vojvodini, sada poremećena i uzburkana”, onda mora da mu se kaže da Lale i Sose žive u Banatu. Kada se njegove fantazije nastavljaju izmišljanjem nekakvog “kamernog” fudbala koji se igra u Vojvodini, naspram, po život opasnog u Srbiji (ne, na primer, u Šumadiji, Mačvi, itd.), onda to dobija političke tonove. A što se tiče fudbala, možda ova dogodovština, jedna od mnogih, govori kakav fudbal može da se igra u Srbiji (uključujući i Vojvodinu). Šezdesetih godina, u poznu jesen, igrala se utakmica banatske lige na kojoj je vršački tim gostovao u jednom selu. Kiša pada, blato do kolena, kukuruzi neobrani a domaći igrači pored zanemelog sudije “deru”. Jednom vršačkom fudbaleru popustili su živci i kada je otišao u kukuruz po loptu da je ubaci iz auta, uzeo je dulek i dobro ga je umazao blatom. Zatim je izveo aut tako što je dulek direktno nabacio na glavu protivničkom beku koji nije propustio da sa svoje strane iz sve snage udari glavom nabačenu “loptu”. Puče dulek, bek bez svesti sruči se u blato a gostujući fudbaleri, navijači i nedužni sudija, svi se dadoše u panični beg pred razjarenim domaćinima. Po svedočenju jednog od aktera te bežanije, “nikada nije brže trčao u životu”. Srećom, Ratku se omače pa priznade da, eto u toj mirnoći i laloškoj ravnoći, i njemu se desi da baci ciglu. Od bacanja duleka i bacanja cigle, priznaćete i sami, nema velike razlike. Zoran Petrov, Vršac