NVO protiv “Evrope”

Isprva je to bila stvar koja se ticala samo sukoba interesa – da li je u redu da advokat Biljana Kovačević-Vučo kao šef Jukoma i humanitarni aktivista (Jukom – Jugoslovenski komitet pravnika za ljudska prava) koristi ovu nevladinu organizaciju da bi efikasnije zaštitila interese svoga klijenta Vladimira Popovića, kojeg zastupa u okviru svoje privatne prakse, kojom prilikom, kako je sama potvrdila, prolazi sasvim zadovoljavajuće u finansijskom smislu. Rečima Nina Brajovića, predsednika UNS-a, “Biljana Kovačević-Vučo dovela je u pitanje kredibilitet Jukoma i svoju advokatsku ulogu time što je istovremeno štitila interese i prava bivšeg šefa vladinog Biroa za komunikacije Vladimira Popovića i kao advokat i kao predsednica nevladine organizacije koja se bavi zaštitom ljudskih prava”. Vremenom je stvar prerasla u nešto mnogo ozbiljnije – u jedinstven fenomen da su se nevladine organizacije, gde je Jukom samo najistaknutija ali ne i jedina, pretvorile u glavno oružje represije nad slobodom javnog informisanja, barem u onim slučajevima kada se sloboda informisanja ispoljava u pravcu koji nije u skladu sa pogledima na svet koji zastupaju ovi humanitarni aktivisti. Odnosno, kao u slučaju Biljane Kovačević-Vučo, kada nisu u skladu sa interesima njenog branjenika. Slučaj je hteo da ta stvar bude javno obznanjena, to jest onima kojima to i dosad nije bilo jasno, na primeru Radeta Stanića, glavnog i odgovornog urednika lista “Evropa”. B. K. Vučo je, kao i inače, nezadovoljna vrstom publiciteta koji je njen klijent Popović dobio u “Evropi”, zbog čega je uputila protestno pismo mada nije, kako Stanić tvrdi, tražila smenu glavnog urednika. Samo je, kaže, nameravala da pokrene tužbu, ali je odustala jer je, dodaje, zadovoljna ishodom, to jest Stanićevim uklanjanjem. Inače, sporno pominjanje Popovića u “Evropi” nije čak ni negativno po njega, ali i to je deo Popovićevog javnog rukopisa – tužakanje sudu čak i zbog samog pominjanja imena. Sam Stanić kaže da je predmetni tekst “izbalansiran, ali sa diskretnom podrškom Čedomiru Jovanoviću i Popoviću, što ceo slučaj čini apsurdnim.” A šta je B. K. Vučo učinila u cilju zaštite imena i lika svoga klijenta? Prema svedočenju samog Stanića, sprovela je neku vrstu privatne istrage s ciljem da dozna ko je autor članka u “Evropi”, s obzirom na to da je u ovom slučaju autor(ka) teksta iskoristila legitimno pravo da se potpiše pseudonimom. Zatim, od autorke teksta da dozna ko je izvor informacije, iako i po zakonu novinar taj podatak može da zadrži ako smatra za potrebno. Najzad, u pismu (naravno, sa potpisom Jukoma), pod pretnjom tužbe, da se oda ko je naručilac teksta, to jest je li to sam Stanić, Filip Cepter (vlasnik lista) ili neko treći? Istina, Nadežda Gaće, predsednica NUNS-a, skreće pažnju da to što je B. K. Vučo “poslala redakciji Evrope protestno pismo nikoga ne obavezuje”. “Weno pismo je jedno, a način na koji je smenjen Stanić nešto sasvim drugo i u svakom slučaju nedopustivo”, kaže Gaće. Ovim se dolazi do pitanja zašto Stanićev poslodavac nije pokazao nimalo integriteta i stao na stranu svoga glavnog urednika, tim pre što je pretnja tužbom u ovom slučaju očigledno besmislena i bezopasna. Međutim, tek ovde priča postaje loša. “Mi jesmo bili nezadovoljni načinom na koji je Stanić obavljao posao urednika, i planirali smo da ga smenimo sa te funkcije. Rade Stanić nije dobio pismeni otkaz, niti je razlog za njegovo razilaženje sa “Evropom” sporni tekst 'Zatvori Terzića, hapsi Jovanovića'. To, da li sam ja sa njim razgovarao telefonom i o čemu, nije bitno, uostalom ja sam usmeno mogao da kažem šta hoću”, kaže Quba Latinović, direktor “Wuzpresa” koji izdaje Evropu. Latinović hrabro uzima u zaštitu vlasnika Ceptera: “Ja sam poslodavac i ja donosim odluke”, kaže. Zbog nečega, sve stvari koje imaju veze za Jukomom, njenom predsednicom pa i nevladinim organizacijama uopšte, uvek zaudaraju na represiju po starom komunističkom, bolje rečeno boljševičkom modelu, doduše njegovoj nešto blažoj verziji kakva je praktikovana u Jugoslaviji sedamdesetih i osamdesetih godina. Videćemo kasnije da to nije slučajno. U ovom slučaju, ta se praksa manifestuje u sledećem: smenićemo glavnog urednika, ali nećemo reći da to radimo zbog političkih razloga, nego zbog njegovog nerada, nesposobnosti, pijanstva na radnom mestu i tome slično. “Ostalo je samo pitanje da li će raskid biti sporazuman ili ću dobiti otkaz. Nisam pristao na sporazum, jer bi to značilo da prihvatam odgovornost”, kaže Rade Stanić, koji inače najavljuje tužbu protiv Biljane Kovačević-Vučo, zbog pisma koje je, kako kaže, “zasnovano na lažima i sadrži brojne klevete i uvrede”. U pismu, pored toga da je ono “deo hajke protiv V. Popovića”, stoji i optužba “da je krajnji cilj tog teksta da se opstruira istraga za utvrđivanje političke pozadine ubistva Zorana Đinđića”, što je obavezni deo repertoara u svim papirima koji nose pečat Jukoma. Protivtužbe su inače jedini raspoloživ metod da štampa kako-tako zaštiti sebe od Popovićevog sudskog egzibicionizma, koja uživa podršku nekoliko nevladinih organizacija frustriranih činjenicom da u srpskim medijima i uopšte u društvu nije sprovedena politička represija za kakvu se oni zalažu. Ta bi represija trebalo da se izvede pod firmom distanciranja od Miloševićeve zaostavštine, ili pak “utvrđivanja političke pozadine ubistva Zorana Đinđića”. Razume se, ovde bi se moglo prigovoriti da je svako slobodan da tuži za svoje pare i da to i nije neki pritisak na medije. To bi bilo tako da živimo u zemlji u kojoj postoji pravna sigurnost, a ne u zemlji potpuno dezorijentisanog, nekompetentnog i korumpiranog sudstva, gde sada već ima nekoliko potpuno skarednih postupaka i presuda protiv novinara a u korist njihovih tužilaca, a tužioci su bili u dijapazonu od predsednika vlade do trgovaca belim robljem. I da nije tako, povlačenje po sudovima u svojstvu okrivljenog nije nešto u čemu normalan čovek uživa, čak i kad su optužbe besmislene. Popović i Vučo tu situaciju koriste. U ovim atacima na novinare inače uočljiv je šablon, pa je tako, po Stanićevim rečima, on u razgovoru B. K. Vučo sa Qubom Latinovićem označen kao pripadnik “Cvijanovićeve grupe”. Cvijanović je Željko Cvijanović, raniji glavni urednik “Evrope”, na kojeg Vladimir Popović ima fiksaciju već niz godina, konkretno od 2003. godine i vremena vanrednog stanja, s tom razlikom što je Popović, tada još u svojstvu šefa vladinog Biroa za komunikacije, Cvijanovića kvalifikovao kao pripadnika “Tijanićeve grupe”. Štaviše, Popović je tad obelodanio postojanje četvoročlane konspirativne organizacije, u kojoj su Aleksandar Tijanić i Željko Cvijanović, kao i jedna manje poznata koleginica, ali, kao četvrti, još jedna osoba za koju među vaskolikim srpskim žurnalistima niko nije umeo da potvrdi da uopšte i postoji. Može se reći da je to zapravo bio trenutak u kojem je srpska štampa shvatila koliko je šef Biroa za komunikacije ozbiljna osoba, to jest onaj deo štampe kojem to već i ranije nije bilo jasno. U svojim bitkama protiv srpskog žurnalizma slučajevi Popovića protiv NIN-a spadaju među poznatije, što bi omladina rekla, Vladimir Popović i B. K. Vučo su stalni pacijenti. Poslednji slučaj je svež, datira od prošle nedelje a tuženi su Nikola Vrzić i Slobodan Ikonić, zbog sličnih razloga zbog kojih je i Stanić na tapetu. Slučaj ne bi bio suviše različit od onih koje je Vladimir Popović već izgubio da nije jednog bizarnog zahteva: da se ovoj dvojici novinara “izrekne mera bezbednosti zabrane vršenja novinarskog poziva u maksimalnom trajanju”. Slobodan Šoškić, advokat sa višedecenijskim iskustvom, kaže da mu nije poznato da se u zemlji Srbiji neko dosad obraćao sudu sa ovakvim zahtevom. Novost je i to da se pod ovu tužbu sada potpisuje i Rajko Danilović, što je na neki način indikativno, junak iz vremena političkih hajki sedamdesetih godina prošlog veka. Kao dokaz, protiv novinara NIN-a Popovićevi advokati prilažu pismo “sedam nevladinih organizacija” protiv čak šest novina (NIN, Politika, Standard, Pres, Kurir i Pravda) u kojem se, manje-više, stoji na stanovištu da Čedomir Jovanović i Vladimir Popović imaju status svete krave i o njima, ako se već piše, može samo pozitivno. Zanimljivo je da je esnafsko udruženje NUNS stalo na stranu “sedam nevladinih organizacija”. Sada je spisak de fakto proširen i na “Evropu” a slučaj Radeta Stanića i jest značajan zbog toga što je NUNS prvi put primoran da se makar i u pola glasa izjasni protiv aktivnosti organizacije iz zajedničkog ideološkog miljea, u ovom slučaju Jukoma. Ako apsurdno prepucavanje po sudovima uopšte može doneti neko dobro, onda će to biti da će se štampa na kraju udružiti za zaštitu slobodne reči i za pisanje po pravilima koja u novinskim redakcijama znaju svakako bolje nego što ih znaju u nevladinim organizacijama. Mada je i to pitanje koliko je dobro. Trustovi interesa u domenu medija nisu nikada dobri, makar i ako su nastali u interesu zaštite slobode.