Srbi to vole bez misterije

Savremeno neiscrpno iskorišćavanje seksualnih motiva čak i u reklamama za proizvode koji sa seksom nemaju nikakve veze, moglo bi Srbiju, spolja gledano, prikazati kao izuzetno liberalnu zemlju oslobođenu patrijarhalnih stega, a Srbe kao seksualno obrazovan i rasterećen narod. Kad još predsednik Boris Tadić, gostujući na državnoj televiziji jedne od susednih država, u razgovoru koji se nateže i vrti oko praštanja za najveće zločine, nađe vremena da pomene seksualnu različitost i toleranciju za drugačiju seksualnu orijentaciju od njegove, onda bi tu možda moglo da se nađe i faktičko opravdanje za seksualnost kao progresivni izuzetak u po svemu drugom regresivnoj Srbiji. No, da li je ispoljavanje sopstvene i prihvatanje tuđe seksualnosti zbilja tako otvoreno u Srbiji? I da li je u pravu jedna kulturološkinja koja je u proučavanju modernih emotivnih veza došla do zaključka da je seks postao dosadna i retka pojava jer su sa njega skinuti oreol, tajna i mistično? Ili je upravo obrnuto – da seksualni život kod Srba nikada nije bio neka naročita misterija, posebno ne s romantičnom suštinom, a da je zasićenje seksualnim motivima, pa i samim seksom, isključivo rezultat njegove preterane komercijalizacije. Profesorka Univerziteta u Kanzasu Iv Laven (videti intervju), poznata po dugotrajnom ispitivanju slovenskih društava u prošlosti, došla je do zaključaka da je pravoslavni narod prihvatao crkveno učenje o tome šta predstavlja seksualni greh i njegove stavove o ličnom seksualnom vladanju kao neophodne za postizanje duhovnog blagostanja. Najveći dokazi za bespogovorno prihvatanje stavova Crkve kod pravoslavaca, po njoj su, između ostalog, i harmonično i nepokolebljivo slaganje između Crkve i naroda čak i u teškim političkim preokretima i stranim osvajanjima. U odnosu na druge narode, međutim, posebno zanimljiv je zaključak da su “pravoslavci smatrali da je seks više javna nego privatna stvar, tako da su radije pričali o tome nego što su držali seksualne pojave tajnim”. Istorijski gledano, seksualne slobode su u najvećem sputavali Grčka pravoslavna crkva, Katolička iz vremena inkvizicije i buržoazija u kapitalističkom i industrijskom zapadnom društvu u devetnaestom veku i to isključivo iz ekonomskih razloga. Ni pod jednim od ova tri uticaja Srbija se nije našla neposredno, ali su posredno oni stizali do ovih prostora. I svaki put kada je neka od deklarativnih zabrana neobuzdanog ponašanja stupala na snagu, bilo je to posle podužeg perioda važenja renesansnih vrednosti, sve brojnijih karnevalskih praznika i nabujalih pretnji instituciji braka i porodice. Od devetnaestog veka naovamo, propagira se individualno ispoljavanje seksualnosti, ali istovremeno to ispoljavanje ostaje samo privid suštine. Za taj privid je Mišel Fuko kazao da je, zapravo, mašinerija koja je puštena u pogon da bi se stvorio diskurs koji se tiče seksa. Društvo je počelo otvoreno da govori o seksu, ali tako da je stvorilo potpuno jednoobraznu istinu o njemu. Onakvu kakva se jedino može smatrati dozvoljenom. Fuko ide još toliko daleko pa tvrdi da je scientia sexualis planski stvorena da bi se otkrila prikrivena istina o seksu, a pomoću mehanizma ispovedanja, jer se nije moglo poreći da je seksualnost utkana u svaki kutak naših života. Na tim osnovama monogamnog društva, paralelno sa pojavom feminističkih pokreta, iz slobodnih seksualnih zadovoljavanja proizašla je slika žene koja u to vreme i uistinu ekonomski zavisna od muža, u intimne odnose ulazi zbog te zavisnosti. Na prividu seksualne slobode najpre na Zapadu se i stvara biznis na zadovoljstvu, razgolićenim telima i eksplicitnim scenama odnosa između muškarca i žene. No, oni koji u takvom odnosu, između dva pola, nisu pronašli zadovoljstvo, pronašli su osnov za argumentaciju u borbi za svoja homoseksualna prava. Jer, ako između muškarca i žene nije potrebna ljubav da bi bilo seksa, a brak se svodi na čistu ekonomiju, onda je jedina prava ljubav ona u kojoj nema ekonomske zavisnosti ni braka – ljubav između muškarca i muškarca ili žene i žene. A o bračnim zajednicama kod Srba i slici žene, koja je neminovno stvarana i na viđenju njene seksualnosti, Vladislav S. Ribnikar, kao sedamnaestogodišnjak, a vek pre profesorke Levin, u “Oblicima svojine u našoj istoriji srednjeg veka” zapisao je: “Srpska zadruga bila je osnovana na širokom i zdravom temelju čistog narodnog života. Iz same ustanove zadruge možemo lako videti koliko je uređenje slovenskog plemenskog života bilo bolje no što je u drugih naroda dok su još na stupnju plemenskog života. Uzmimo za primer Rimljane. Kod njih je otac u porodici neograničeni diktator, on je tiranin. Celo porodično imanje zavisi samo od njegove volje, spram njega niko nema nikakvih vlasti, štaviše, i život članova porodice u njegovoj je ruci. Preimućstvo srpske zadruge po ustrojstvu ogleda se i u položaju ženskinja. Karakterna crta srpskog naroda jeste da poštuje ženskinje, te otuda vidimo da je ženska strana mnogo bolje zaštićena u Srba u to doba, nego li u mnogih drugih naroda. Takav je položaj ženskinja i u zadruzi. Kao što starešina određuje celoj momčadi posao koji će da se radi, tako isto i njegova podruga (žena), ako je ima, ili inače najstarija žena u kući, raspolaže ženskim poslovima. Koliko je važan položaj žene vidi se već i po imenu stupanica, što znači stup koji drži kuću. Žena nije stajala u neograničenoj vlasti svojega muža, već je bila punopravna ličnost koja je čak i na sudu mogla svedočiti. Ona je imala polovinu muževljevog imanja. Pri udadbi dobiva devojka iz zadruge obro i ruho u prćiju, a stupajući u muževljevu kuću, dobivala je ista prava koja je imala u očevoj”. Ali se s Ribnikarovim stavom feministkinje danas ne bi složile kao ni sa jednim od najvećih iranskih boraca za pokrivanje ženskog tela, tamošnjim poslanikom Golamom Ali Hadad Adelom, koji tvrdi da je zapadna žena potlačenija od istočne. Jer je, kako kaže, zapadna industrija seksa od žene napravila seks robota i dala joj privid slobode koji joj, za razliku, od istočne kulture, kao mogućnost ne nudi ono što najviše želi – porodicu i muškarca koji ne čini preljube. I premda Srbija između Istoka i Zapada ne pati od zapadnih boljki žene seks simbola, niti od istočnjačkih strahova od preljube, ovdašnje stanovništvo nije baš sasvim rasterećeno u odnosu na seksualna zadovoljstva, jer ono gubi smisao ako njegov krajnji domen nije reprodukcija. To, između ostalog, potvrđuju primeri takozvanih belih brakova kojih je u Srbiji sve više, a čija se sva međusobna seksualna aktivnost završava na petingu. Partneri, ipak, potpuno zadovoljni takvim odnosom, posećuju psihoterapeuta tek onda kada im okruženje stvori pritisak da dobiju potomstvo. Osim toga, istini za volju, u psihoterapeutskoj praksi kod nas većina seksualnih disfunkcija se odnosi na fizički poremećaj i kod žena i kod muškaraca. Ni najveći protivnici bele kuge se u Srbiji ne bore protiv kontracepcije i abortusa, niti protiv sve raširenijih bolesti impotencije, nego isključivo za finansijsku pomoć države mladim bračnim parovima. Seksualnost, kao jedna od najzastupljenijih tema u većini naučnih disciplina, formalno gledano, u Srbiji nije savladana proporcionalno potrebama njenog stanovništva. Dok se granica seksualnih sloboda u stopu sa evropskim standardima spušta na 14 godina, ne pišu se i zakoni kojima bi se istovremeno kažnjavala pedofilija i dečja pornografija. U Srbiji se o seksu ne govori javno, ali se ne vode ni ratovi za zabranu seksualnih sadržaja, dok u SAD, recimo, polovina punoletnih građana podržava tu ideju. Ovde, takođe postoji, desetak veoma aktivnih gej, lezbijskih, bi, trans i interseksualnih organizacija, čiji uticaj na određivanje pravila društva nije zanemarljiv. S druge strane, većini ovdašnje mladeži, mediji i Internet su i jedini izvor seksualnog obrazovanja. Prema nedavno sprovedenom istraživanju među srednjoškolcima, roditelji i nastavnici uopšte ne postoje kao mogućnost za razgovor o seksu. Devojke se najpre oslanjaju na drugarice (70 odsto), iskusnije osobe (60 odsto), pa informacije iz štampe i sa televizije (15 odsto). Dečaci razgovaraju sa drugarima (60 odsto), pa računaju na sopstveno iskustvo (50 odsto), pa na filmove (43 odsto). Tek trećina srednjoškolaca sa završnih godina je stupila u seksualne odnose, ali čak 80 odsto veruje da je seks posledica ljubavi. Ispada da baš kao ni njihovi slavenski preci, ni današnji Srbi uglavnom nemaju problem sa svojim seksualnim bićem. Sasvim drugačije stvar stoji sa emotivnim vezama, ali to je druga priča. Seksualno zadovoljstvo se ovde u Srbiji nije merilo prema starogrčkim rigidnim principima niti je sputavano u strahu od rimskog kažnjavanja. I ideja odricanja od seksa je s hrišćanskim asketama stigla nešto kasnije. Ali ni seksualna sloboda, kao ni druge, nije večna i ne mora značiti da se Eros neće pretvoriti u Tanatos. Zadovoljstvo u svoju suprotnost. Seks u novac. Ili neku drugu boljku modernog doba. Intervju: Iv Levin, američka istoričarka i slavistkinja Sloveni bez trubadura Pravoslavni Sloveni su, međutim, odabrali da mnoge forme seksualnog prestupa, koje su zapadna društva u tom periodu smatrala za izuzetno mrske, kažnjavaju veoma blago (na primer, homoseksualnost ili zoofiliju) Iv Levin (Eve Levin) je profesor na Odseku za istoriju Univerziteta Kanzas, gde drži predavanja o ruskoj i balkanskoj istoriji. NJena studija „Seksualnost i društvo kod pravoslavnih Slovena od X do XVIII veka” (Cornell Universitdž, 1989) nakon bugarskog (1991) i ruskog prevoda (1999) konačno se nedavno pojavila i na srpskom (prevod Svetlane Samurović, izdanje “Karpos”). Knjiga je jedina takve vrste objavljena kod nas do danas i iscrpno se bavi institucijom braka, incestom, silovanjem, dozvoljenim i nedozvoljenim seksom sveštenika i laika itd, u predmodernim društvima pravoslavnih Slovena. Iv Levin je trenutno u Moskvi. Predmet vaše studije su predmoderna društva Rusije, Srbije i Bugarske. Da li su možda sličnosti sa Rusijom prenaglašene? Na Srbe i Bugare je evidentniji uticaj Vizantije, posebno u strožem kaznenom pravu koje se odnosi na seksualne prestupe i društveni položaj žene... – Gledano iz ove pozicije, mislim da sam prenaglasila sličnosti između kulturnih tradicija Srbije, Bugarske i Rusije. Ipak, mnogi tekstualni izvori su isti i slika o seksualnim kulturama koja se stvara na osnovu njih je da one blisko podsećaju jedne na druge. Pravoslavni Sloveni pripadaju zapadnoj civilizaciji, ali jedna od vaših najprovokativnijih teza jeste da slovenska pravoslavna društva ne poznaju koncept „romantične ljubavi” koji se začeo u zapadnoj Evropi u srednjem veku. Šta je to zapravo bila „romantična ljubav” koju pravoslavni Sloveni u to vreme nisu poznavali? – Ideali „romantične ljubavi” – spoj fizičkog izraza seksualnosti i emotivne povezanosti – čini se većini savremenih ljudi u toj meri „prirodnim” kao da su biološki urođeni ljudskoj vrsti. Oni se, međutim, pojavljuju u specifičnom istorijskom momentu, u 12. veku u južnoj Francuskoj, u „trubadurskoj” dvorskoj kulturi. Smatralo se da je ta „dvorska ljubav” predodređena za članove plemićke elite. Osim toga, ona je na početku predstavljana kao karakteristična za izvanbračne odnose. Dama i njen kavaljer, udvarač, bili su u braku sa drugima, te je tako njihova međusobna strast istovremeno bila i gorka i slatka, unapred osuđena na propast. Tek se kasnije, u ranom savremenom dobu, pojavila ideja da bi bračna veza takođe mogla biti „romantična”, Sigurna sam da su neki predmoderni Sloveni imali bračne veze koje su bile emocionalno ispunjavajuće i fizički strasne. Kulturni ideali, međutim, postavljaju standarde na osnovu kojih se sudi o ponašanju i oni utvrđuju ono što stvarni muškarci i žene mogu da očekuju u njihovim intimnim vezama. Slovenska pravoslavna društva nisu bila okrutna prema seksualnim disidentima kao društva na Zapadu. Malo je primera kamenovanja ili paljenja žena, zapadni putnici su zapanjeni u kojoj meri se homoseksualnost toleriše u Rusiji. Da li su društva pravoslavnih Slovena zaista bila tolerantnija? – Ne verujem da su društva pravoslavnih Slovena bila tolerantnija prema seksualnim prestupima u našem modernom razumevanju „tolerisanja”, koje podrazumeva spremnost da se odbace negativni sudovi. Društva pravoslavnih Slovena su bila, u stvari, veoma sklona osudi; ona su osuđivala većinu vidova seksualnog izražavanja, uključujući i one koje bismo danas smatrali sasvim bezazlenim. Pravoslavni Sloveni su, međutim, odabrali da mnoge forme seksualnog prestupa, koje su zapadna društva u tom periodu smatrala za izuzetno mrske, kažnjavaju veoma blago (na primer, homoseksualnost ili zoofiliju). Istovremeno, pravoslavni Sloveni su druge tipove seksualnih prestupa, kao što je ženidba između rođaka ili više ženidbi, smatrali za naročito uvredljive, iako se oni tada u zapadnoj Evropi obično uopšte nisu videli kao grešni. Prema tome, bolje bi bilo da kažemo da su pravoslavni Sloveni za izvesne tipove seksualnog odstupništva pre bili umereniji, nego tolerantniji. Pravoslavni Sloveni su, uopšteno, više naglašavali pokajanje nego kažnjavanje. U vašoj knjizi nije prenaglašen loš položaj žene u ovim srednjovekovnim društvima. Čak ste se kritički osvrnuli na Meri Dejli, rodonačelnicu feminističke teologije, iznoseći da feministkinje zaboravljaju da je i položaj muškaraca bio loš. – Ja sam lično feministkinja i gajim velike simpatije za napore da se izgrade obrazloženja – politička, teološka, kulturna, biološka – za poboljšanje statusa žena u današnjem svetu. Ne mislim, međutim, da se taj cilj može postići iskrivljavanjem istorijskih svedočanstava. Tako što ćemo se fokusirati isključivo na negativnu ili isključivo na pozitivnu stranu. Feminističke aktivistkinje su i prenaglašavale, i potcenjivale, podjarmljivanje žena u prošlosti. U prvom slučaju nadale su se da će inspirisati bes zbog maltretiranja žena koje se produžilo do naših dana. U drugom slučaju feministkinje su htele da stvore „upotrebljivu” prošlost – istorijske presedane za ulivanje snage ženama. Međutim, argumenti koji se zasnivaju na pogrešnoj interpretaciji prošlosti mogu se lako odbaciti i ne pružaju čvrstu osnovu za tvrdnje u korist ženskih prava danas. Interpretacija prošlosti sa više nijansi nije samo iskrenija u odnosu na istorijske dokaze, nego i nudi bogatstvo ljudskog iskustva na koje mi savremeni ljudi možemo da se oslonimo u konstruisanju naše budućnosti. U Rusiji se za seksualne izgrede plaćala globa lokalnom vladici. Nije li je to neka vrsta indulgencije, plaćanje za iskupljenje greha? – Novcem koji je davan crkvi zbog seksualnih prestupa nije se otkupljivao oproštaj za prekršaj. To je bio vid kompenzacije za društvo zbog štete načinjene društvenom poretku i javnoj pristojnosti, a takođe način da se plati za troškove episkopskog suda pravde. Pravoslavna crkva nije imala sistem indulgencija kao Rimokatolička crkva u poznom srednjem veku, gde su grešnici mogli da plate kaznu i u suštini kupe put za izlazak iz čistilišta. To bi teološki bilo nemoguće za Pravoslavnu crkvu koja nema koncept „čistilišta” kao mesta između pakla i raja. Međutim, praksa davanja „donacije” i primanje dokumenta, sa potpisom episkopa, koji obećava oproštaj od grehova bio je poznat u slovenskom i grčkom pravoslavnom svetu u 17. veku i kasnije. Grčki naučnik, školovan u Americi, Nikolaos Hrisidis pronašao je primere toga i u Grčkoj crkvi oni postoje do danas. Mogu li se ti dokumenti s pravom smatrati kao vrsta indulgencije? Pitanje je izazvalo dosta rasprave na konferenciji „Asocijacije za izučavanje istočnog hrišćanstva” pre dve godine. Pitanje zavisi od detalja: da li dokumenti obećavaju otpuštanje grehova koji još nisu počinjeni i ispovedani ili samo grehova koji su ispovedani ali ispaštanje još nije bilo izvršeno? Domen seksualnosti je bio potpuno crkveni – ona je odlučivala o braku, srodstvu, razvodima, dozvoljenom i nedozvoljenom seksu (sa vrlo detaljnim propisima o izboru partnera, njegovom socijalnom statusu, vremenu i položajima seksualnog čina itd.), dok je država posredovala, kažete, jedino u slučaju silovanja. – Državni i crkveni prioriteti u primenjivanju ponekad se nisu podudarali. Jedan od primera tog fenomena jesu brakovi između pravoslavnih vernika i nepravoslavnih. Crkvene starešine su obično žestoko osuđivale takve brakove, dok su ih svetovne vlasti često dopuštale ili su ih njihovi predstavnici čak i sami sklapali. Zbog razlike u državnim i crkvenim interesima, u modernom dobu je većina zapadnih država konačno odustala od primenjivanja crkvenih pravila i umesto toga prihvatila princip odvajanja države od crkve. Dejan Aničić