Bolesti našeg zdravstva

Naš sagovornik jedan je od retkih ovdašnjih stručnjaka čiji se radovi objavljuju, citiraju i uvažavaju u svetu. Pored saradnje u uglednim stručnim svetskim časopisima, učestvovao je i u realizaciji dokumentarnog filma “Prvih dvadeset godina američke mikrohirurgije” i dobio je jedno od najvažnijih priznanja u struci – član je borda američkog Udruženja za rekonstruktivnu mikrohirurgiju. Američka akademija za ortopediju i traumatologiju u saradnji sa Svetskim udruženjem mikrohirurga–ortopeda, prošle godine je u goste osim njega, pozvala samo izraelskog i londonskog mikrohirurga. “Svet priznaje rezultate koje smo ovde postigli u lečenju ratnih povreda. Osim što sam održao predavanje o blast povredama, na slajdovima sam pokazao i slike velikog razaranja naše zemlje. Čitava dokumentacija ostala je Američkoj akademiji i služi kao edukativni materijal da se unapredi lečenje u slučaju rata.” Dr Bumbaširević je proletos u Japanu održao plenarno predavanje o spoljašnjoj fiksaciji na Kongresu ortopedskih hirurga. Dobio je i medalju Univerziteta u Kjotou. Qubav prema poslu razvijala se od detinjstva. Otac mu je takođe bio ortopedski hirurg i traumatolog. Deda Jevrem Nedeljković se svojevremeno vratio iz Švajcarske da pomogne osnivanje Medicinskog fakulteta u Beogradu gde je bio postavljan i za rektora i za dekana. I naš sagovornik je redovni profesor Medicinskog fakulteta, prvi je izabrani predsednik novoosnovanog udruženja – Srpske ortopedske traumatološke asocijacije i počasni je član Jugoslovenskog udruženja za plastičnu hirurgiju. Institut na čije je čelo došao posle petooktobarskih promena, važi za jednu od najstarijih ortopedskih ustanova na Balkanu. Zbog širokog opsega lečenja i pružanja kvalitetnih usluga, mnogi se slažu da je ovaj Institut u okviru Kliničkog centra Srbije lider u oblasti ortopedije. Ipak, uslovi za rad nisu dobri. Trošnost zgrade je odmah primetna. - Dovodio sam mnoge kolege iz inostranstva. Važno je da nam dolaze i prenose svoja znanja jer su tri koraka ispred nas, pre svega zahvaljujući tehnološkim i finansijskim mogućnostima. Često se stidimo uslova u kojima smo prisiljeni da radimo. Još uvek koristimo rendgen iz 1969. godine koji zrači i još uvek nam je krov od sada zabranjenog salonita koji osim što zrači, još i prokišnjava. Naša zgrada je legat i sramota je za državu što je ovoliko zapuštena. Svedoci smo da se mnoge klinike i domovi zdravlja poslednjih godina renoviraju. Kako objašnjavate, što vaša ustanova još nije došla na red? - Nagađam da Ministarstvo zdravlja možda ima dugoročne planove o tome kako će ulagati u jednu po jednu ustanovu. Ali, pacijenti se ovde leče i neko mora da bude odgovoran zato što se leče u ovakvim uslovima. Naša ustanova potpada pod republičku ingerenciju ali ja ipak moram da zahvalim Skupštini grada koja je odvojila sredstva i obećala da će nam rekonstruisati zgradu. Neophodna je žurba jer kad su u pitanju hitni slučajevi, zna se da mi zbrinjavamo 50 odsto svih povređenih na nivou grada Beograda. Zaista je nedopustivo da domovi zdravlja imaju bolje rendgen aparate od našeg Instituta. Jedan od odgovora na vaše pitanje možda može da objasni statistika. Ona pokazuje da se u ustanovama kao što je naša leči najveći broj starih i socijalno ugroženih ljudi. Mi najbolje znamo zašto pacijenti dolaze ovde i zašto idu u neke druge ustanove. Kad je u pitanju sofisticirana usluga, oni idu u bolje opremljene bolnice. Ali, kad je hitno, oni dolaze ovamo. Može li da se zaključi da se unutar državnog sistema zdravstva napravio rascep – država oformljuje svoje elitne ustanove namenjene elitnim pacijentima i kao maćeha se odnosi prema onima koji to nisu? - Želim da naglasim da uprkos svim navedenim problemima, nama i dalje dolaze mnogobrojni ugledni ili popularni ljudi jer znaju koliko smo stručni. Zbog lekarske tajne njihova imena ne mogu da navedem ali oni sami o tome često govore. Inače, moj ideal je da standard zdravstvene usluge bude jednak za sve. Zato što svi građani Srbije odvajaju isto za socijalno osiguranje. Kada ovo kažem, ne mislim na privatne klinike, to je druga priča. I ona ima smisla u zemljama koje imaju paralelne vidove socijalnog osiguranja. Mi to još nemamo i zato nema opravdanja što sve državne bolnice nisu materijalno ujednačene. Pouzdano znam da se u Nemačkoj u državnim bolnicama sprovodi detaljna analiza kada rezultati i uslovi lečenja nisu ujednačeni. Ili opremljenost bolnice ili smeštaj nisu adekvatni ili stručnost nije dobra. Mi u našem Institutu imamo vrsne stručnjake i to svi znaju. Svi zaslužujemo da sredstva iz budžeta za zdravstvo budu ravnomerno raspoređena. Naravno, ne želite da kažete da se u našem zdravstvu ne vide i ne osećaju pozitivne promene? - Stanje se i te kako popravilo u domenu snabdevanja lekovima, potrošnim materijalima, ugradnim materijalom, hrana je takođe mnogo bolja. Ja ne želim da budem neobjektivni kritizer. Želim da iznoseći sopstveni stav možda pomognem da se popravi situacija. Nama penzija tek dolazi, bićemo i mi stari – boreći se da bolnice budu uniformno dobro opremljene, mi se borimo i za sebe i za svoju decu. Vi ste i u vreme sankcija održavali veze sa kolegama u inostranstvu i po pozivu posećivali kongrese. Kako vam je to polazilo za rukom? - U to vreme bila je neophodna individualna inicijativa. Obijao sam pragove i molio da bih putovao. Moja plata je u jednom trenutku bila pet maraka a put i smeštaj do Amerike koštao je 5.000 maraka. Dugačka je lista dobrotvora koji su shvatili važnost usavršavanja i pomagali meni i mojim kolegama. Posle, mnoge od stranih kolega sam dovodio u Beograd. Jedino me je nekad sramota – pred tim vrsnim stručnjacima koji rade u najbolje opremljenim bolnicama – zbog uslova u kojima radimo. Stide se moje kolege, a boga mi i pacijenti, u kakvim sobama leže. U Americi sam bio u aprilu i video šta sve imaju na raspolaganju i za nas je to naučna fantastika. Ali, Slovenija nam je bliža i mogli smo i još uvek možemo da prekopiramo njihovo iskustvo iz doba tranzicije. Često ste nam u radne posete dovodili i dovodite vrhunske stručnjake? - Dolazili su nam profesori Alen Žilber i Pjero Rajmondi – ovde smo operisali dvadesetoro dece sa najtežim povredama pleksusa brahijalisa. Nisu operisani u privatnoj ustanovi, nisam ih doveo da zaradimo pare ali su operisana deca Srbije. Iskreno, sramota me je pomalo da ih dovedem ponovo da vide da se za pet godina ništa nije promenilo u našoj ustanovi. Zato je bitno da promenimo sistem. Da bolnica bude čista i da kreveti budu čisti – da se ni nama lekarima ni našim pacijentima ne oduzima dostojanstvo. I to je već neki pomak, da budemo kao putnici koji putuju drugom klasom ali da znamo šta nam je cilj, da stižemo na more. Ko hoće da ide prvom klasom, neka plati. I to je to. Samo ne kao do sada – da jedni u okviru državnog sistema dobijaju ekstra uslugu, a drugi ništa. Kod nas se privatna praksa odomaćila. Kako je moguće da se još nisu uspostavili jasni kriterijumi, zbog čega taj sektor deluje zapušteno i divlje? - Što se privatne prakse tiče, vrlo je bitno da sve informacije o njemu budu javne. Od kvaliteta usluge, o tome kako su opremljeni i da se tačno zna ko su zaposleni. Privatne klinike treba da postoje i zato je vrlo bitno da se stalno proverava kvalitet njihovih usluga, da se preduprede tragični događaji čiji smo svedoci. Jer nepobitna činjenica je da je neko tim klinikama dao dozvole za rad. Mnogo je bolje da se svi mi oporezujemo i da radimo kako ko može i kako ko hoće, kao što je regulisano u mnogim zemljama ili da se u državnim ustanovama uvede pravilo da ljudi koji su lideri u svojim ustanovama, mogu u nekom dopunskom radu da zarade neki dinar za svoju porodicu od onih koji insistiraju da se kod njih leče. Ali, nikako da ti isti ucenjuju one koji se leče pa da svoju uslugu prodaju. Kako ste vi lično odoleli da ne radite privatno? - Uvek sam se plašio da nešto ne krene po zlu kao što se, nažalost, u poslednje vreme dešava mojim kolegama. Često privatne klinike nisu adekvatno opremljene. Kada pacijent plati, on možda očekuje više a dešava se često da u privatnoj ustanovi dobije manje. To je najveći problem. Sistem podrške mnogo znači, nama je u komšiluku Urgentni centar, tim je uvek efikasniji. Izgubljeno vreme često se kobno završava. Kolege koje privatno rade, kad nešto krene naopako, što zbog sujete što zbog straha, očekuju čudo i gube vreme umesto da pacijenta spasu tako što će ga hitno dovesti ili u Urgentni centar ili u dežurnu bolnicu. Zbog tragičnih događaja u nekim privatnim klinikama i zbog gaženja elementarnih prava pacijenata, jaz između njih i lekara je sve dublji. Kao da strahuju i zaziru jedni od drugih. - Najlakše je u nemaštini napraviti jaz između pacijenata i lekara. Neka nam bolnice budu čiste i lepe – da pacijenti ne leže na dušecima starim 50 godina i da zdravstveni radnici imaju gde da se presvuku (sada to rade u podrumima) i svi zajedno bolje ćemo se osećati. Da nam ne bude 50 stepeni leti a minus 20 zimi. Za mene su to korenite promene koje mogu da smanje nepoverenje između lekara i pacijenata. Da li ste se nekad zapitali zašto su ljubazni u bankama? Pa zato što imaju dobre uslove rada! Zadovoljni su na poslu pa su im onda zadovoljne i porodice. Našim pacijentima ministar je objasnio da su žrtve jer ih lekari loše tretiraju a lekari se osećaju kao zatočenici i žrtve države koja ih ne poštuje dovoljno. U našoj bolnici mi nemamo nijednu sestru u zrelom dobu koja može da se pohvali da nema oboleli kičmeni stub ili herniju. One same dižu naše pacijente... Najosnovnije pravo pacijenta je da ima čist krevet i da je smešten u zdravoj zgradi. Loši uslovi rada dovode do loših međuljudskih odnosa. Nimalo nije slučajno što u siromašnim porodicama ima najviše porodičnog nasilja. Šta može da nas izvuče iz nezavidne situacije, kako da povratimo poverenje? - Pristojni smeštaj i pristojno lečenje vratiće pristojnost državnim bolnicama. Jasno je da tu usluga ne može da bude ekstra. Ko hoće ekstra, neka ide kod privatnika. Samo da se mi ostali ne stidimo i da nismo stalno na granici opstanka. A, verujte mi, dovoljno smo bogati da kao društvo sebi možemo da obezbedimo elementarnu pristojnost o kojoj govorim.