Istina pod ključem

Radeći porodično stablo, Nemanja Dević (18) iz Smederevske Palanke saznao je da su mu pradeda i čukundeda poginuli u redovima Ravnogorskog pokreta. – To me je zaintrigiralo, priča za NIN ovaj vispreni mladić, učenik gimnazije, tako da sam u Kusatku, odakle je moja majka, praktično popisao sve poginule i streljane u Drugom svetskom ratu, bez obzira na ideološki predznak. Nemanja je isto uradio i za čitavu opštinu Smederevska Palanka, a sada radi na spisku poginulih i streljanih ravnogoraca u pet opština: Smederevu, Velikoj Plani, Topoli, Rači i Lapovu. – Bavim se time već sedam godina, žalosno je što nema nikog ko bi finansirao ovo što radim, mogao bih do Vranja da stignem. Mada, nije lako skupljati istorijska fakta posle 60 godina, mnogi se i danas boje da pričaju. NA PRAVDI BOGA: Gledajući album “Četnici u hiljadu slika”, koji su objavili kragujevački “Pogledi”, vidim čoveka za koga piše da živi u Smederevskoj Palanci. Nađem njegovu adresu u telefonskom imeniku, i zakucam na vrata. On, oduševljen, uputio me je na još ljudi iz Ravnogorskog pokreta. Razgovarao sam sa mnogo njih: 400 svedoka, u 78 sela. I, uglavnom, nisam nailazio na poteškoće, ljudi su mi izlazili u susret. Kad stupim u kontakt, obično, postoje dve vrste početnih reakcija: u Markovcu kod Velike Plane, jedan je prokomentarisao da mu nije žao što su mu komunisti ubili oca, jer: “Da nije bilo toga, nikad ne bih postao domaćin!” Opet, u Maskaru kod Topole, posetio sam čoveka čiji je otac bio jedan od najbogatijih ljudi u Šumadiji. Kad sam mu pokazao sliku ujaka, koji je poginuo u Ravnogorskom pokretu, čovek je počeo da jeca. Potpuno emotivna reakcija, bilo mi je neprijatno. A, mnogi, dan-danas, sa strahom pričaju o svom učešću u četničkom pokretu. Jedan mi je rekao: Ma, gde da pričam o tome, zar pod stare dane da idem u zatvor! Ima i onih koji hoće da pričaju, ali da se razgovor ne snima. Jedan svež primer: moj prijatelj iz Natalinaca i ja radili smo šest rudničkih sela, u Bojkovcima čovek nam je govorio kako mu je otac streljan. To je priča o Andriji Blagojeviću, uglednom meštaninu, koji je od Nemaca spasao Slobodana Krstića Uču, iz Jarmenovaca, koji je kasnije učestvovao u hvatanju Draže Mihailovića. Kad su Nemci naišli, zatrpao ga je u plevu. I, Učinog oca spasao je od kame, bio je četnički komandant sela. Kad su partizani došli, Andrija se sklonio, ovi mu upadnu u kuću, maltretiraju porodicu, tuku sinove. Odlučio je da se preda, da “ide u smrt”, kako je rekao. U Aranđelovcu je bilo centralno stratište, za ceo okrug, tamo je i Andrija oteran. Wegov sin, Blagoje, imao je tada 15 godina, priča: Odem u zatvor da ga vidim, on krije ruke... Oco, što kriješ ruke? – Ma, ništa. Da vidim! Ruke mu plave, tuku ga po prstima. – Sine, idi kući, kaže Andrija. – Šta sam ja zadužio, ti oduži, nemaš više oca! Skinuo je nove opanke i košulju. – Evo ti, da imaš uspomenu na mene. Streljali su ga posle nekoliko dana, 10. novembra 1944. Čovek u čijoj njivi je bilo stratište, pomogao im je da ga odnesu i sahrane, i time rizikovao život. Streljani nisu imali pravo ni na opelo, sveštenik je to učinio posle tri meseca. Drugi slučaj: žena iz Vučaka kod Smedereva, kojoj su streljali oba roditelja. Otac, Dragomir Cvetković, kafedžija, bio je član Qotićevog “Zbora”, ali nije bio politički aktivan. Jednom su komunisti banuli u njegovu kafanu, a on ih je prijavio sreskom načelstvu, po Nedićevoj naredbi: Ko to ne učini, ide u Banjički logor! Komunisti saznaju, i demoliraju kafanu. Napišu na njoj: Presudom Kosmajskog partizanskog odreda, Dragomir Cvetković je osuđen na smrt! Svaki drug koji ga nađe, ima pravo da ga ubije! Vučak je bio partizansko selo, znači, svako može da ga ubije. On se skloni u Smederevo, i kad su ljotićevci odstupali, krene s njima, ali se vrati, smatrajući da je nedužan. Odmah su ga uhapsili, i kako njegova ćerka priča, ubili batinama. To je saznala od njihovog kuma, posleratnog komandanta Smedereva. Uhapsili su i njenu majku, Kostadinku, bez ikakvog razloga. Ali, bili su kulačka familija. Dana, tada devojčica, priča: Odem u Smederevo, u zatvor Kažu: Nije ti ovde majka, odveli smo ih na rad! Dođem kod ujaka, vrti glavom: Nema od tog posla ništa, sinoć je streljana učiteljica iz Male Krsne, tako će da prođe i tvoja majka! Ne da mi đavo mira, zar i bez majke da ostanem! Dođem pred zatvor, tamo žene svakodnevno stoje i kukaju, padaju u nesvest. Zamolim jednog vojnika, Ličanina, da me pusti. Uđem u smederevski zatvor, ljudi nabijeni u ćelijama, igla nema gde da padne. Majka mi se nije nadala, a prebijena. Kaže: Ćerko, mene će da streljaju, ginem na pravdu Boga, zamoli komšije da vas gledaju! Zagrlim je, nailazi kum, ja ga molim, neće da razgovara. Streljali su je. Onda je na Danu pao veliki teret, da čuva i dva mala brata. Priča mi: Vučačani su vadili pištolje na nas, iživljavali se. Onda se nekoliko meštana usprotivilo: Malo vam je što ste im ubili roditelje...! Kasnije su njena braća otišli u Kanadu, i ostavili amanet: da ih nikad ne sahrane u Vučaku, da ih ne jede “crvena” zemlja. A, Ciga Novaković, koji smatra da su svi u selu “crveni”, sa komšilukom je zaratio, ni s kim ne razgovara, ispričao mi je jednu bizarnu priču. Kaže: Mi, mladi Šatornjani, sa šajkačama na glavi, imali smo vatreno krštenje kod Aranđelovca, i nađemo mrtvu partizanku. A, nikad golu devojku nismo videli, i mi je svučemo da vidimo kako izgleda. KALABIĆEVA IZDAJA: Bilo je i toga da su ljudi slali sinove na obe strane, da zaštite kuću. Mada, nije to bio čest slučaj, Šumadija je uglavnom bila četnička. Postoje dva interesantna slučaja, koji mi padaju na pamet: Dragan Mihajlović Vesa bio je potkivač u Natalincima, brat mu je '41. otišao u partizane, zbog čega je Vesu bilo sramota, da mu kuća bude obeležena kao komunistička. Prijavio se u Kalabićeve četnike, u početku nisu hteli da ga prime jer mu je jedna noga bila kraća. Kalabić je u svoju gardu uzimao samo stasite momke. Kasnije su ga primili, bio je uporan i istakao se kao mitraljezac. Kažu da je po Natalincima često pevao: Zima ima 90 dana, a ja stalno lutam planinama! Meni nepoznata, četnička pesma. Drugi je slučaj Milosava Radisavljevića, iz Guriševaca kod Topole, selo pod samim Rudnikom, u kome su se odmetnici skrivali do 1950. Pa, i u mom kraju, oko Palanke, iako je ravničarski, nepogodan za skrivanje, u kome su komunisti uspostavili jaku organizaciju, poslednji odmetnik je ubijen tek 13. jula 1950. A, ti Guriševci bili su četničko selo, do njih su Manojlovci, partizansko selo. Zapravo, kod Kalabića nije moglo da postoji partizansko selo: u čijoj kući je nađen partizan, odmah je paljena, a celokupna familija klana. To ne može da se prenebregne, to je istina. Znam za slučaj, zaklane su i devojčice od 14 godina. Time je naneo ljagu celom Ravnogorskom pokretu. Topola, iako odana monarhiji, prilično je stradala od četnika: 160 civila je ubijeno. Dok je u većoj Palanci, i mnogo više komunističkoj, od strane četnika stradalo 72 civila. Dakle, u Guriševcima je Milosav Radisavljević bio četovođa, u septembru '44. dva sina je naterao da odu u partizane, iako su bili za “kralja i oltara”. Šta se desilo: kad je Milosav mlatio šljive '44. pojave se oznaši, oteraju ga u Belanovicu, i ubiju. Sinovi su jedino uspeli da izdejstvuju da bude sahranjen po pravoslavnom običaju. Interesantno, Palanačka opština ima oko 450 poginulih i streljanih četnika, i “narodnih neprijatelja”, dok topolska opština, iako mnogo manja, ima 1.100 poginulih ravnogoraca, i streljanih 44. Recimo, selo Lipovac, između Topole i Aranđelovca, ima 160 kuća i 44 poginula na strani četnika. Plaskovac, u kome je bio Kalabićev štab, imalo je 130 kuća, a 52 poginula na toj strani. Šumadija je baš ojađena, pogotovo Topolska oblast. Kalabić je 1. septembra '44. izvršio opštu mobilizaciju, a oznaši su posle vršili odmazdu. Mnogi su otišli, a da nisu imali nikakve veze s četnicima. Mladi ljudi. Neki su namerno mobilisani, oni za koje se sumnjalo da sarađuju s partizanima. Okosnicu Kalabićeve garde činili su Valjevci. On je bio geometar u Valjevu, doveo je svoje ljude, uglavnom oficire. Stvarno su bili kabadahije, neki Brka, vojni komandant Natalinaca, bio je Kalabićev seiz, ovaj mu je dodelio čin. Onda je maltretirao ljude, tukao ih, prisiljavao da mu spremaju ručkove. Interesantni su ljudi iz Kalabićevog okruženja, recimo Miloš Radojković iz Topole, taj bi mogao mnogo da kaže. Da bi se spasao, oženio se mladom skojevkom, kojoj su oca zaklali četnici iz Šatornje. On, Kalabićev pratilac, a njegov sin ideološki povukao na majčinu stranu. Kad dođemo da razgovaramo s Milošem, sin okrene glavu, neće da nam otpozdravi, a majka se zatvara u sobu. Miloš prvo opsuje sestru komunističku, onda opisuje Kalabića: Taj je bio ljuta guja. Jednom me je tako udario da me je okrenuo. Kad kumuje, baca dukate, ne štedi. Nailazi na vrancu, mi ležimo na zemlji, kad smo ga videli, brzo skočimo u stavu mirno. Polako, lezite, kaže, umorni ste! Imao je dva Crnogorca, koji su komandovali jurišnim jedinicama: Malin Rakočević i Martin Qujić. Taj je, kažu, umeo golim rukama da zadavi čoveka. Kalabić jeste bio violentnog karaktera, razuzdan, voleo je da popije, voleo je i žene. Mobiliše čoveka, pošalje ga u udaljeno mesto, onda uživa s njegovom ženom. Ali, svi kažu da je u borbama, neosporno, bio junak. Pitao sam: Da li je Kalabić mogao da izda Dražu? Možda bi mogao, pod ko zna kakvim mukama, kažu. Ali, polazeći od toga da su mu komunisti streljali sina od 14 godina, teško je u to poverovati! I, s kim god sam razgovarao, ta priča o Kalabićevoj izdaji ne pije vodu. MIJAILO UROŠEVIĆ: Dolazimo kod Milinka Đurića u Vinču, on sedi pod lipom i puši cigaru. Godište je 1916. Kažem: Čika Milinko, došli smo da razgovaramo s tobom! Dobro, pričaću vam sve, od kraja do kraja! Šalim se, kažem: Ne čudite se što vam je došla delegacija s Ravne gore!? – Znao sam da jednom mora da dođe. Čekao sam, čekao, i evo, naišli ste! Banemo u kuću kod Milana Ranitovića zvanog Babajić, takođe Kalabićevog pratioca, prvi put nas vide. Žena spremi proju, donese ovčije kiselo mleko, koje kad se okrene ne može da ispadne iz posude. Imaju veliko stado ovaca, i za mene je bio doživljaj da probam njihov kačkavalj, fetu sir, kajmak, koji je tvrd i seče se na kocke, a topi u ustima. Još nam spreme slaninu i jaja... On je prošao put od Topole, preko zapadne Srbije, Sandžaka, do Zelengore, sloma četničkog. Pa, prešao Drinu, i došao kući. Jedan je od retkih koji se vratio, a da nije odležao zatvor. Kaže: Javljam se stalno u Oznu, u Kragujevac. Pokazuju mi zaplenjene fotografije, koga od četnika poznajem. Listaju, listaju, gledam, preznojavam se, samo da ne vidim svoju sliku! Opisuje taj put, kako su na Trebavi, na minus 30, umirali od tifusa. Qudi, buncaju: Brale, povedi me sa sobom! Potresne su priče, o četničkom slomu na Zelengori, maja '45. Prema statistici Ozne, stradalo je 9.320 četnika, što izginulih, što zarobljenih pa pobijenih. Kažu: po desetak ih uvežu žicom, onda neka sumanuta partizanka udari jednog tupim predmetom u glavu, taj pada i vuče ostale u Drinu. Onda pucaju na njih. Pune livade mrtvih, užasan zadah leševa. Vezivali su ih bodljikavom žicom, terali za Sarajevo, ubijali. Mijailo Urošević je bio zarobljen, imao je neverovatnu sreću: komesar je hteo da ga ubije, pištolj neće da opali. Repetira ga, opali u vazduh, opet ga uperi u Mijaila, povuče oroz – ništa! Pobesni: Vod, ovamo! Pucaju u njega, nijedan metak da ga pogodi. Kažu: Imaš ludu sreću, puste ga. Ali, zato sada Mijailu drhte ruke i klecaju kolena, tri puta je preživeo ubijanje. Najviše ih je stradalo na Zelengori, i kasnije, u prikupljanju do Višegrada, oko 11.000, i još 4.000 od tifusa i u manjim borbama. Samo desetak odsto uspelo je da preživi, i vrati se u Srbiju. I danas postoji podela na četnike i partizane, mahom među starijim ljudima. Možda zvuči pristrasno, ali ti ljudi, koji su, praktično, bili van zakona, imaju želju za pomirenjem: Bilo, pa prošlo! Ovi iz drugog tabora, pogotovo oni koji su bili na položajima, kad im se pomene pomirenje, reaguju burno: Kakvo pomirenje, poklali su nas, sad da se mirimo! A, kad se pogledaju brojke, recimo, selo Azanja kod Palanke, važilo je za partizansko. Četnici su u tom selu ubili trojicu civila, dvojicu jureći partizane, pa su ovi bežali s njima, trećeg su zaklali, potpuno bez veze. A, partizani su u Azanji ubili 32 civila. Istorija Šumadije prilično je krvava, i nerasvetljena. Zato će i naslov moje knjige biti “Istina pod ključem”, uskoro bi trebalo da Institut za savremenu istoriju objavi tu knjigu. Ne volim da pričam o tome, da baksuziram. Želeo bih da se knjiga pojavi pre nego što upišem fakultet.