Pravo stanje stvari

Opet o istom. Teza o (ne)objavljenom „medijskom ratu” posredno je minulih dana potvrđena na dva načina. Jedan od tih dokaza je vulgarno praktične prirode sa elementima krivičnog dela u pokušaju. Direktor jednog (polu)tabloida uređivačke politike na nivou ženske tašne, kome su poslovi loše krenuli, inače gastarbajter mađarske provenijencije, izdao je obavezujuću preporuku zajedničkoj štampariji da obustavi poslove sa tabloidom kome nekim slučajem tiraž permanentno raste. Rečeno – učinjeno: štamparija je raskinula ugovor. To je bilo logična posledica nelojalne konkurencije, kakva u oblasti medija nije redak slučaj. Profesionalna novinarska udruženja nisu reagovala, a političari su se zadovoljili uopštenim frazama o tržišnoj ravnopravnosti slobodne reči, bla-bla, truć-truć. Ali, gde je tu pomenuti element krivičnog dela u pokušaju? Mađarski gastarbajter je iskoristio pravo koji njegov (polu)tabloid poseduje kao većinski vlasnik pomenute štamparije. I šta je tu čudno osim same obavezujuće preporuke? Sporno je to što se većinsko vlasništvo može zakonski steći tek od 1. I 2008. godine. Pa, prema tome, ukoliko ono postoji već danas, onda to znači da je ostvareno kriminalnom radnjom, to jest ilegalnom kupovinom udela malih akcionara, dakle uz izbegavanje aukcijske konkurencije i poreskih dažbina. Uzgred budi rečeno, štamparija je devedesetih godina XX veka dobijena u vidu donacije UN tadašnjim nezavisnim (nužno i opozicionim) novinama kako bi one izbegle ucene i sankcije režimskih štamparskih pogona. Ostaje da se spor razreši na sudu. Međutim, kada nekim novinama loše krene, džaba im pravna država. O kriminalnoj radnji u pokušaju već i da ne govorimo. Valjda je u tome razlog zašto je jedna švajcarska kompanija, inače vlasnik inkriminisanog (polu)tabloida, dodelila predsedniku Tadiću nagradu za političku kulturu. Drugi dokaz postojećih medijskih nevolja više je teorijske prirode, a oličen je člankom u jednom nedeljniku na temu stanja u novinarskoj profesiji. Konkretan povod je izjava Luke Mičete, direktora TANJUG-a, o nekakvoj mrtvoj straži državnih medija. No, u suštini, radilo se o (proširenom) komentaru jednog istraživanja o aktuelnoj poziciji novinara, koje je još aprila meseca sproveo Stratedžik marketing, agencija poznata po svojoj naklonosti jednoj političkoj opciji, čiji je vlasnik inače suprug Nadežde Gaće, predsednice NUNS-a, jedine direktne sagovornice autora teksta. A to je već jednostrani pristup. On je, izgleda, politički motivisan. Jer se autor narečenog teksta ponovo oborio na tabloide, tvrdeći da oni satanizuju svakog protivnika postojećih vladajućih struktura, prema čijim se subjektivnim snagama inače odnose sa slugeranjskim predznakom. Razume se po sebi da je, u skladu sa uređivačkom politikom pomenutog nedeljnika, za konkretnu ilustraciju teze uzet primer Čede Jovanovića, kome je negde poručen metak u čelo. To kako se neke novine odnose prema Čedi jeste svinjarski, ali to još ne znači da je, samo zbog toga, Jovanović anđeosko biće koje leprša krilcima dok obleće oko nekakve druge Srbije. Da situacija nije nimalo naivna pokazuje slučaj otpuštenog glavnog urednika jednog nedeljnika, koji je šut kartu zaradio nakon pritiska jedne privatizovane nevladine organizacije koja se isključivo bavi zaštitom lika i dela izvesne bebe. No, svejedno, manimo se toga. Ono što čini suštinu članka jeste mišljenje samih (anketiranih) novinara o bedi profesije: ona se uglavnom karakteriše kao loša, katastrofalna, poražavajuća, ponižavajuća... Pisac u tome vidi direktnu funkciju vlasti, odnosno njenih konkretnih moćnika, raznih ministara i državnih sekretara, ali i teško medijsko nasleđe iz Miloševićevog vremena, kada su mediji bili industrije laži. Takvom se stavu nema šta zameriti. Osim njegove ograničenosti. On je po tome nalik zahtevu za lustraciju koji seže u prošlost do, otprilike, nekoliko godina pre VIII sednice. A šta je bilo pre toga? Kao i predlagači lustracije, tako i autor članka nesvesno podleže iluziji da je, kada je reč o aktuelnoj bedi profesije, to samo posledica ove vlasti i miloševićevskog nasleđa, dok je, obrnuto, sve pre VIII sednice, bilo vreme kada su u štampi tekli med i mleko objektivnog izražavanja, da je naša žurnalistika u brozno vreme obitavala u nebeskim visinama kvaliteta i pravdoljubivosti. Jer, da bi neko završio u blatu, taj se, slikovito rečeno, mora strmopizditi sa merdevina. To je tek ozbiljna zabluda. Bilo je u to staro vreme pojedinaca koji čine čast profesiji, ali se o nekoj generalnoj idili nikako ne može govoriti. Jer, da je tada naše novinarstvo bilo časno i verno uzusima zanata, novine bi 1953. godine na naslovnim stranicama objavile da je Đilas u pravu, a 1966. godine kako Ranković nije prisluškivao Tita. Idemo dalje: 1968. godine ne bi bili štampani onoliki komentari o uticajima tajnih službi iz inostranstva na studentske demonstracije koje bi da sruše samoupravljanje, već bi, upravo suprotno, bio zdušno podržan njihov zahtev za više socijalizma po glavi stanovnika, što je takođe grozno, ali je, prosto, bilo tako. I ne bi se danas u bardove novinarstva brojali oni koji još veruju da su 1972. godine svrgnuti tzv. liberali bili poslednja nada za demokratizaciju posustalog društva, bez obzira na činjenicu kako je u njihovo vreme bilo najviše zabrana, hapšenja i spaljivanja šarene štampe. Zar nije sam Tito tražio od urednika Komunista da napadnu Branka Ćopića, što su ovi i učinili, ujedno sve žaleći što Borba nije više partijski list. A šta ćemo tek sa onim spiskom streljanih saradnika okupatora? I tako dalje. Takav novinarski mentalitet, stvaran decenijama, prirodno je došao na svoje u vreme demokrature iz devedesetih godina prošlog veka. Ni 5. oktobar nije bitnije uticao na promenu stanja; naprotiv. Već 6. oktobra osvanula su vanredna izdanja dojučerašnjih režimskih glasila koja su slavila demokratsku revoluciju. Ali, nije u tome bilo ničeg posebno iznenađujućeg. Tadašnji predsednik države je, posetivši jedan od bastiona Miloševićeve politike, rekao da je znao kako će pobediti kada je video da je i taj list prešao na stranu demokratske opozicije. Bilo je to pogrešno, dakle politički: nisu oni pobedili zato što je dotični list prešao na njihovu stranu, već je taj list prešao na njihovu stranu zato što su pobedili. Beda profesije je, dakle, trajno stanje. I ono neće postati ništa bolje kroz (ne)objavljeni medijski rat.