Zapad i Istok se ogledaju jedan u drugom

Knjiga “Saputnik radikalnog mislioca” bugarskog pisca i esejiste Aleka Popova sadrži eseje iz perioda specifične tranzicije u Bugarskoj. U tom neobičnom, ponekad grotesknom svetu kulturnih interpretacija, paralelno opstaju bugarska književnost, Internet, pas Lajka, tursko kupatilo, Šredingerova mačka, utvara Mari Selest, Ćele kula u Nišu, izazovne art instalacije. Tekstovi Aleka Popova su protkani intelektualnom ironijom i vode ka neočekivanim filozofskim dubinama. Obiljem tema i ideja ova zbirka eseja podseća na nesvakidašnju enciklopediju sa zajedničkom tačkom gledišta i oslobođenim, neortodoksnim načinom na koji autor pokušava da sagleda svet kao kulturni artefakt. “Saputnika radikalnog mislioca” u prevodu Marije-Joane Stojadinović objavila je “Geopoetika”. Isti izdavač je pre tri godine objavio roman “Misija London” Aleka Popova. U tom romanu Popov je kroz službenike bugarske ambasade u Londonu dao satiričnu kritiku bugarskih i balkanskih naravi. Popov je rođen u Sofiji 1966. godine, gde je diplomirao na katedri za bugarsku filologiju. Školovao se i u SAD. Autor je zbirki priča “Druga smrt”, “Prljavi snovi”, “Ciklus kupusa” “Put ka Sirakuzi”, “Nivo za napredne”, romana “Misija London”, mnoštva radio drama, kao i scenarija igranih i dokumentarnih filmova. Dobitnik je prestižnih bugarskih nagrada za fantastiku, kriminalističku priču, najbolju proznu knjigu, nagrade časopisa “Clouds” u kojem je “Misija London” objavljena na engleskom jeziku kao i Nacionalne nagrade za dramaturgiju. Radio je u Nacionalnom muzeju književnosti i kao diplomata u Londonu. Trenutno je direktor Doma dečje knjige, urednik časopisa “Rodna reč” i sekretar za štampu bugarskog PEN centra. - Knjigom “Saputnik radikalnog mislioca” hteo sam da ispitam opšte stavove, mala zapažanja, provincijalni mentalitet i granice lokalnog konteksta – kaže Popov. – Knjiga sadrži eseje objavljivane u štampi u minulih sedam godina. To je neka vrsta hronike tranzicijskog perioda sa sopstvenom mitologijom, kulturnom i socijalnom dimenzijom, likovima, temama iz životnih stilova, paradoksa, itd. U čak tri eseja pišete o ulozi pisca. Koliko je danas u Bugarskoj vidljiva razlika između zapadnog i istočnoevropskog tipa pisca, koji je bio tako očit u doba komunizma? - Smatram da postoji očit jaz u mentalitetu. Bugarski pisci novije generacije su nezavisniji – obično se uzdaju u sebe i ne drže se autoriteta. Oni su svesni kreativnih mogućnosti šireg i bogatijeg konteksta posle komunizma; oni znaju jezike (uključujući moderni bugarski sleng!) i dovoljno su orijentisani na evropski kontekst. U stvari veoma su slični svojim kolegama sa Zapada. Međutim, oni i dalje imaju drugačiju socijalnu pozadinu i iskustva, što im daje različite tačke gledišta. Verovatno su više skeptični, čak i cinični. I naravno, postoje i oni koji su zaleđeni u prošlosti. Tu se radi više o načinu razmišljanja nego o godinama. Veliki broj te patetične “nostalgične inteligencije” se prilepio za vrednosti i koncepte iz 19. veka, zatvoreni i odbojni prema “stranim uticajima”, radije voljni da služe vladajućoj opciji nego da se bore protiv njih. Izgleda da su uvek za institucionalno odobravanje. Mislim da je svuda isto tako u Istočnoj Evropi. Najsmešnija stvar je što obe generacije lakše mogu razgovarati sa svojim “kopijama” iz drugih zemalja, nego međusobno. Pisanje u ime naroda i pisac i savest – to je takođe jedna značajna tema o piscu u postkomunizmu. Kakav je vaš stav o tome? - Gledano uopšteno esej je žanr koji pretpostavlja da treba da ulije nešto od mudrosti ili morala drugima, ali zapravo ja nikada nisam pisao u ime ljudi ili u njihovu korist. Smatram da je to pomalo staromodan način razmišljanja. Šta to može da znači ljudima danas? Postoji toliko različitih ljudi. I oni govore toliko različitih jezika. Ono što sam ja pokušao da učinim to je da sa čitaocima podelim moje lične vizije, mišljenja i verzije sveta, a ne da ih štitim. Pokušavam da kroz likove uhvatim glasove drugih i njihove tačke gledišta, te da ih kritički istražim. Posebno sam skeptičan prema etiketama koje se dopadaju ljudima. Vaša zapažanja o budućnosti knjige i novom jezičkom poretku su veoma interesantna. Možete li nam navesti neke od primera? - Jezici se stalno menjaju, mnogi od njih čak i nestanu. Ja ne mogu proreći kakva budućnost može biti, ali i dalje verujem da bi ljudi trebalo da imaju pravo da se izražavaju na sopstvenom jeziku. To je stvar zadovoljstva i dostojanstva. Međutim, potrebno je brinuti o tome da se, kao prvo, mora podržati jezik kroz književnost. Nijedan jezik ne može opstati bez književnosti. Književnost je koncept jezika. Ono što primećujem je da je većina u EU svesna koliko je ta odluka značajna. U drugu ruku, ja nisam opsednut jezikom – najbolje stvari opstaju. U svim aspektima tome doprinosi i prevod. Prevod je najveća umetnost diplomatije! Ja sam uvek skeptičan kada književnost ograniči sebe jezikom. O jeziku i njegovoj univerzalnoj ulozi pisali ste u eseju “Vrata smrti i univerzalni jezik zemlje”. Kao dobru ilustraciju za to naveli ste nišku Ćele kulu. - To je zapravo ono o čemu govorim. Mesta poput Ćele kule imaju sposobnost da otvore kanale komunikacije nadmašene u svakom pojedinom jeziku. Zato što tu postoje neki univerzalni principi skriveni iza svakog jezika: možda su to neke dublje strukturalne sličnosti kao što Čomski tvrdi. Kao pisca više me interesuje to nego da igram igre unutar jezika i sa jezikom. U eseju “Blagostanje Zapada plaćeno je deficitom Istoka” kažete da je posle hladnog rata Zapad imao osećaj samouverenosti, te da je sada došlo vreme da se plate računi. Koji? - Vidite, mora da postoji neka mudrost u svem tom iskustvu kroz koje smo prošli, neko pronicljivo znanje, inače to bi bilo samo veliko gubljenje vremena, života i energije. Ali ko zna, možda je baš tako! To je jedna od mogućih verzija o svetu koji je srušen. Ali upamtite da to nije izolovana verzija. Zapad i Istok se ogledaju jedan u drugom. Oni su veoma blisko povezani. Oni su korišćeni kao protivteža sveta. Zbog toga je neizbežno da će Zapad takođe proći kroz duboku tranziciju, kao posledicu njegove pobede. Oni su to znali od samog početka i zbog toga su protiv volje podržali te promene u praktičnom roku. Ali naravno nisu ništa drugo mogli već da prihvate to kada se dogodilo! Kako književnost može pomoći jednom društvu u tranziciji, kako utiče na taj proces? - Zapravo ne može. Ako društvo ostane zatvoreno u svome sitnom svakodnevnom životu, onda tu nema pomoći. To je samo jedna opcija koja nedostaje kada je najpotrebnija. Mislim da su uopšteno književnost i kultura sposobne da stvore jedinstvenu vrstu fiziološke ugodnosti u društvu u toku teških vremena. Ona poboljšava integritet društva. Ali može pomoći individualcima isto tako da prevaziđu očaj, nizak stepen samopoštovanja i u osnovi potrošački mentalitet koji je neizbežno usledio sa promenama u Istočnoj Evropi. Književnost ide iza etiketa, klišea i stereotipa i dozvoljava individualcima da slobodnije dišu. Ona razvija kreativnost i hrabrost. Međutim, ljudi su se odlučili za drugu strategiju. Kako vidite istočnoevropske zemlje pod senkom globalizma? Šta će se desiti sa nacionalnim obeležjima? - Nisu samo istočnoevropske zemlje “pod senkom globalizma”, isto je i na Zapadu. Ali nacionalni identitet je nešto što se menja tokom vremena. On ne bi trebalo da bude zaleđen u vremenu, jer, znate, pre ili kasnije i ledenom dobu dođe kraj... Na čudan način globalizacija čini ljude lukavijim prema sopstvenom poreklu i spremnijim da odbrane svoje jedinstvene prepoznatljivosti. To je normalna reakcija; ljudi postaju svesni onoga što jesu tek onda kada to izgube. Što je bogatije društvo, veća je briga o tome. Uopšteno tumačenje globalizacije me podseća na ogroman, jeftin supermarket stvoren za ljude sa niskim prihodima. Bogati, zapravo nikada neće ni nosem priviriti tu; oni su svesni tih razlika. Po mom mišljenju globalizacija nije potpun i organski proces; on teče po različitim socijalnim nivoima, sa osobenim karakteristikama. Kako obični Bugari pokušavaju da se prilagode Zapadu i da postanu deo ujedinjene Evrope. Da li je taj proces razbio mnoge iluzije? - Qudi su imali iluzije na početku tranzicije. Sada su ih izgubili. Sada su skeptičniji nego ikad. Ono što očekuju je vrsta vladavine zakona koja će biti uvedena pod pritiskom EU. Nisam siguran koliko su oni sami spremni da doprinesu tom procesu. To je u stvari poslednja i najčešća iluzija – da će neko drugi doći i odraditi njihov posao. Zapravo, integracija tog dela Evrope je čak štoviše preloman zadatak za EU. To je test kojim se mogu dokazati univerzalne vrednosti iza kojih oni stoje: da li će oni uočiti da li se radi o kraju daljnih uvećanja ili je reč o početku smanjenja. Koliko je Bugarska danas konzumersko društvo? - Kao i svuda u Evropi. Možete li mi pokazati barem jedno društvo koje se zasniva na nekim drugačijim principima, ako izuzmemo nekakve alternativne manjine? I čak oni postepeno razvijaju neku vrstu ilegalne potrošnje koja često vodi ka mejnstrimu. To je realnost – svako pokušava nešto da vam proda. Naročito vođe! I ljudi kupuju neprestano sve što im uliva nadu na tom putu i ispunjava unutrašnji ponor dosade. A to se nikada neće desiti. Nedavno vam je u Bugarskoj objavljen novi roman. - Ima ga u bugarskim knjižarama pod naslovom “Crna kutija”. To je priča o dva brata koji su izgubili svog oca u Americi, pred kraj promena u Istočnoj Evropi. Iako niko od njih nije video njegovo mrtvo telo oni duboko u sebi gaje sumnje u to da li je on zaista mrtav? Kako se to desilo? Zašto? I posle 15 godina odgovori počinju da izbijaju na površinu. To je priča o ličnom odrastanju i potrazi za mišljenjem posle obmana i klišea, nastalim u postkomunističkoj realnosti. U ovom romanu ja sam se ličnije približio temi nego u romanu “Misija London”. U stvari on se temelji na stvarnim činjenicama. Ali knjiga je ostala smešna – sadrži dosta crnog humora, apsurdnih situacija, preokreta i neizvesnosti.