Cvetnik Mudroslovlja

Đoko Stojičić (Medna, Mrkonjić Grad, 1936), pesnik raskošne darovitosti, pisac studija, eseja, članaka i polemika, putopisa, proze, drama, antologičar i jedan od najprevođenijih srpskih pisaca, ovim zbornikom predstavlja se i kao superiorni poznavalac usmenoga stvaralaštva. Tu se on pridružuje Ivi Andriću, Isidori Sekulić, Vasku Popi, Miodragu Pavloviću i drugima koji su znali da otkriju sjaj usmene poetske reči, samonikle u kolektivu iz glava svih, da ukažu na njenu neprolaznu lepotu, važnost i moć delovanja. Izreka – metaforički formulisan izraz, govor u obliku slika i idioma, reč kolokvijalnog porekla koja prelazi u poetsku baštinu, u svakodnevnu primenu – imala je oduvek umetničku, i pre svega sintaksičku funkciju: namenu neposrednog hiperbolisanja, s prenosnim smislom; namenu ublažavanja grube stvarnosti (eufemizam) i namenu kondenzovanja i konkretizovanja apstraktnoga, realnoga i opširnoga sadržaja – do metaforične kovanice i sintagme. Česti su i drugi, prastari, okamenjeni govorni oblici izreka: poređenja po sličnosti i po suprotnosti, obično u podrugljivom tonu, razne dijalekatske sintagme, konvencionalne fraze, razni nadimci koji sažimaju najbitnije karakteristike naselja, krajeva i ljudi, te izreke – blagoslovi, kletve, zdravice, nabrajalice, itd. Izreke su kao kakva proverena mišljenja, sentencije, gnome. Slično narodnim poslovicama, one iz iskustva mnogih generacija sažimaju istinu o čoveku i njegovom bitisanju. Tako majušne, samo jedna kraća rečenica, jedna sintagma – a misao široka! Za takve umetničko-jezičke kovine, za uzrečice, izreke, poslovice, zagonetke, pitalice – srpski narod je imao uvek bezbroj darovitih stvaralaca. U Stojičićevom zborniku ima ih od svih vrsta. Pojedine potiču iz tamnih dubina prošlosti. Ima ih u paganskom duhu, iz epohe širenja hrišćanstva, iz turskog vakta. Narod ih stvara neprestano, spontano, u hodu, i onda kada nije svestan da stvara išta vredno... Usmenost ih je dovela do jezičkog savršenstva, do tanane izbrušenosti, taloži ih u kulturno nasleđe srpsko, gde u svom autentičnom, uglavnom “okamenjenom” obliku vekove vekuju kao sveto zaveštanje predaka potomcima. Izuzetna lepota kazivanja, izuzetna oštroumnost svojstvena je anonimnim stvaraocima neobične duhovne i umne sposobnosti. Usled stalne stvaraočeve štedljivosti u rečima, ili usled posebnih okolnosti u kojima izreke nastaju, pojedine znaju da budu nerazumljive i teško dokučivog smisla (Stojičić takve sadržaje komentariše kraćim pojašnjenjima): Zemlja po zemlji hoda. (Tj. Čovek.) Kako živiš, tako misliš. Kamen mudrosti. Kaplja kamen dubi. Prenešen (Nezgodan, lud čovek.) Reč čoveka kazuje, Laponac. (Ostario, izlapio.) Mudar ko zemlja. Mudroj glavi i jedno oko dosta. Ostao kao na Drini ćuprija. (Postojan, trajan.) Pametan je ko da je nekad bio star. Zbornik Srpske narodne izreke komponovan je po odmerenim istraživačko-redaktorskim principima. On je koncipiran istovremeno kao “knjiga iz naroda za narod”, ali daje i potpunu naučnu valorizaciju i prevrednovanje ove vrste usmenog stvaralaštva. Između kraćeg predgovora akademika Miroslava Pantića “Impresivan zbornik izreka” i podužeg Stojičićevog pogovora “Narodne izreke – lepota mudrosti i čarolija govora” smešteno je, azbučnim redom, čak 27.356 primera. Za Pantića Stojičić je zaslužan što prvi narodnu izreku izdvaja kao zasebnu vrstu usmenog stvaralaštva i daje podrobna objašnjenja njenih književnih specifičnosti. Sa ovom knjigom gotovo antologijskih dometa, srpska folkloristika je na velikom dobitku, jer je zaista dobila reprezentativan korpus narodnih izreka, sabranih na jednom mestu. Nema sumnje, to je najbogatiji cvetnik srpskih izreka, koji je ikada objavljen na srpskom jeziku.