Laptop i druge muke

Oni koji su stidni, neka ovo ne čitaju. Oni, dušebrižni, neka me prijave Patrijarhu ili Jočiću, a oni zli neka odmah zovu Palmotićevu da mi zakažu seansu. Sramota je, bre, i mene da vam pričam svoje stidne snove, ali san je poučan, pa će valjati i vama, Srbi moji. Elem, u noći po Svetom Iliji, sanjao sam da mi je porastao kao u – magarca!? Auuu, kuku lele, kuku lele! Čujem sebe kako u snu kukumavčim. Kud ću sa tom životinjom na ulicu, u redakciju? Onda đipim iz postelje te se, odmah, bacim na sanovnike! I šta će da piše!? Po egipatskom sanovniku, “sanjati genitalne organe znači imaćeš velike brige”. Po vavilonskom, slično: “Teškoće na pomolu”! Što bi Srbi rekli: “Bićeš kurate sreće”! Obavim jutarnje rituale na drugi dan Svetog Ilije; popijem riblje ulje, pa limunadu, a onda kafu i rakiju. Pa sedaj za laptop, radi svoje, a velike brige i nevolje, ako dođu, šta ćeš, ne možeš ih sprečiti, što si usnio, to će ti i biti! I, ostvari se sanak pusti! Umalo da me u taj petak strefi šlog! Ali, ne od avgustovskih žega, od njegovih toplota, već, od mog – laptopa! Jer, taman sam Aleksandrovo 21. pismo Aristotelu ukucao, kad, kvrc, crče skot, crče laptop! Aauh, tu se oladim načisto jer šta ako mi je skot Aleksandrova pisma pojeo!? I zašto crče, laptope, crni izdajniče!? I, šta će biti uzrok laptopove smrti!? Nestala struja! Kako, bre, da nestane, baš, šta je entelehija, da i “bog mora da primi na sebe neki oblik, neku formu”. Ne može, tek tako, da ostane “beskonačni um”. I bog mora da “ima dom, telo, pa što to ne bi bilo telo čoveka...” E, tu je, baš, našla da nestane struja, aleluja, aleluja! I šta ako mi je struja sva Aleksandrova pisma pojela!? Ali, tako ti je to kada sanjaš da ti je kao u magarca... Očajan i besan izađem na terasu, da avalski vazduh udahnem, da bacim pogled na FK “Obilić” i na CZ, naravno. Da li i Cema novi roman piše? Da li i njemu laptop napisano briše? Kad, dole, na trotoaru, pored naše trafo-stanice, dva kršna mladića kopaju rupe i spajaju neke kablove. I, shvatim, oni su mi ukinuli struju, oni su uzeli dušu mom laptopu, presudili mojim “Pismima Aristotelu”! Navučem pantalone i klompe, pa ajd, dole. Jeste li vi isključili struju? “Jesmo!” A ne biste da stanare o tome obavestite? I šta ako ste mi sjebali Aristotela? Šta ako ste mi uskratili Nobela? “Pa... nama šef nije rekao za tog Nobela...” Ma jebem i šefa i vas! I struju da ste mi, odmah, pustili, dušu laptopu da ste mi vratili, Aleksandra i Aristotela iz mrtvih povratili! I kršni momci sa lopatama u rukama, mogli bi očas da me smlate, da me za glavu skrate. Ali, vidi ih, moji Crnotravci, još je to patrijarhalno vaspitano, i, gde da dižu lopatu na sedu kosu i bradu, na duhovno biće a čilo telo u kakvom, obično, bog stanuje... I, da vidiš, puste mi struju! Vratim se, liftom, na šesti sprat, a laptop proradio, otvorio se, progovorio. I u njemu Aleksandrovo 21. pismo Aristotelu gde piše ono o entelehiji, da bog mora da primi telo čovekovo kao što je Aleksandrovo, kao što je ovo moje! Dobro, fale tri rečenice iz 21. pisma. Ne mogu, brale, da se naviknem da, svaki čas, sejvujem, ja koji sam sejvovao boga. Ali, srećom, tu je moja sveščica, a u njoj i moja olovčica i tu su sva Aleksandrova pisma zapisana. Niste valjda mislili da sam glup ko top, pa da mi je laptop bog i batina! Ah, ta jadna krhka mašina na kojoj 21. vek počiva! I tu mi lakne, pa mojim Crnotravcima sa terase mahnem, dam im znak da mogu da uključe struju. Jer, ja sam, odavno, priključen na boga, na Nepobedivo Sunce, a ne na raspeće Isusovo. Ja radim kao Tesla i briga me za Bila Gejtsa! Onda se sjurim sa Krsta ka redakciji, letim niz Bulevar kralja Aleksandra, i, ej tamo, kod Taša, kod crkve Svetog Marka, gde neki drugi Crnotravci na njoj “rade vertikalu”. I tu se upitam: da li je onaj stres sa strujom i laptopom bila ona kurata sreća iz mog košmarnog sna? Ponedeljak. Odem sa Oljom na Adu po tmurnom danu. A kod “Sanseta” nigde nikoga! Samo četiri mlada bračna para sa decom u ligeštulima i niko se ne kupa! A iz “Sanseta” čuju se Bitlsi. “Hej, Yud”. Zaplivamo sami, kao u privatnom jezeru, i uvek ću se radovati tom tmurnom danu kada je Ada bila moje privatno vlasništvo. Osećao sam se kao Putin, kao Buš, samo što nisam imao telohranitelje, jer ta bulumenta meni je nepotrebna. Oh, kako sam se u tom danu nauživao, daleko od svetine, od gomile... Tu sam se setio i očevih reči: “Uvek u životu idi mimo sveta, i, videćeš, dobro ćeš proći.” Te noći sam, opet, na laptopu, do u gluvo doba, radio, Aleksandrova pisma Aristotelu ukucavao. I, ukucam da je Roksanda Aleksandrova bila “čvor tajne nad tajnama” i da su je zato zvali i – MAGDALA!? Tu mi, odmah, Jung iz beržere suflira: “Zar ne vidiš da su Marija Magdalena i Roksanda Aleksandrova JEDNA TE ISTA ŽENA!!! I, kako ne vidiš da je Aleksandar taj čvor tajne nad tajnama presekao svojim mačem! Zato si ti i sanjao da ti je ud veliki kao Aleksandrov mač... Nego, eto sada si se rešio velikih briga i teškoća na pomolu, raščivijao si da je Marija Magdalena, u stvari, Roksanda Aleksandrova!” Tu, za laptopom, i zaspim. I usnim moju Crnu kako mi na vratu leži i prede i svoju glavu tura u moju talibansku bradu, i, milovao sam je, milovao, nikad je tako opipljivo nisam sanjao. Jer, kad sam se probudio, njeno “astralno telo” još je na mom vratu ležalo... I tu se, opet, latim sanovnika jer toliko sanjam moju Crnu, a nikad nisam sanovnike gledao da vidim šta to znači, crnu mačku sanjati? U vavilonskom sanovniku piše: “Nesreća, opasnost!” Ali i “dobrota ti se vraća nezahvalnošću”. U egipatskom, pak, ovako stoji: “Potrošićeš blago u društvu bludnica!” Auh, neće, valjda, i to da me snađe! U gluvo doba, izađem na Gročansku da pluća malo provetrim. Na jednom zidu grafit: “BEZ STRAHA. CZ”. I, zaista, ako sam laptop preživeo i Magdalu raščivijao, šta još može da mi se desi? Utorak. Tiruli, tiruli, pišti morbidni. Zove me Cecan iz Surčina. „Jesi li gledao ‘Rimske prevare’ na B92?” Ne, nisam. „Šteta, bilo je reči o tvojim Keltima. Pokazalo se, konačno, da su Rimljani od 'divljih' Kelta naučili mačeve kovati i nakit praviti. I našli kako se zvao najveći keltski vođa koji je u devetom veku pre nove ere u Rim ušao i do temelja ga razrušio.” Tu se nerviram što me Cecan kao na kvizu propituje, te kažem – ajde reci ime keltskog vođe! „Bren!” A da nije OBREN, moj Cecane?! I nije li taj Obren najveći keltski vođa sa Dunava došao? I ima li kod Kelta Obrena i Obrenovića? „Ti si veštica, ti si bela veštica!”, reče Cecan iz Surčina. Ajd, mašala, mašala!