Steriliši, pa ubij!

Nije, jelda, vest kada pas ujede čoveka, nego kad čovek ujede psa. A da li je vest kada čovek sistematski istrebljuje pse, svoje najbolje prijatelje? E, takvo čišćenje sprovodi se u Beogradu već godinama, daleko od novinara pa i javnosti. O trošku građana. Gradska vlada tvrdi da se problem pasa lutalica rešava na evropski način, to jest potpuno humanom metodom masovne sterilizacije napuštenih pasa i njihovim puštanjem ili, pak, udomljavanjem. To bar predviđa akcioni plan za sprovođenje kontrole nad psima i mačkama lutalicama, koji je usvojen i po kome se radi od prošle godine. Taj plan navodi CNR program (Catch, Neuter, Release – uhvati, steriliši, pusti) kao jedino moguće rešenje problema velikog broja napuštenih životinja. Ovaj program preporučuju Svetska zdravstvena organizacija i Svetsko udruženje za zaštitu životinja. CNR program podrazumeva hvatanje pasa, njihovu sterilizaciju, vakcinaciju protiv besnila, tretman protiv parazita, obeležavanje ogrlicom i mikročipom, kao i njihovo vraćanje na područje na kome su uhvaćeni (pod uslovom da su zdravi i neagresivni). Dr Marijana Vučinić, profesor na Fakultetu veterinarske medicine, autor je ovog Akcionog plana kao i Programa izgradnje i organizacije rada prihvatilišta za napuštene pse i mačke na teritoriji Beograda. Ona za NIN kaže: „Ovim programom se stabilizuje broj lutalica i sprečava nastanak novih generacija. Tako se zaustavlja širenje populacije i sprečava dolazak novih pasa na slobodne izvore hrane. Drugim rečima, cilj ovog programa jeste formiranje manje, zdravije i stabilnije populacije napuštenih pasa. Kako se ove životinje dalje ne mogu razmnožavati, njihov se broj postepeno godinama smanjuje, pogotovo ako se uzme u obzir prosečan životni vek lutalice – svega dve i po godine.” Izgradnja ovog gradskog prihvatilišta, inače, najavljuje se još od marta prošle godine, a do sada nije ni započeta. Štaviše, još nije pronađena ni lokacija za izgradnju. To za NIN potvrđuje i Marijana Vučinić. Šta na sve to kažu društva za zaštitu životinja? Danica Drobac, predsednica društva za zaštitu životinja Evropska inicijativa 17, koja godinama važi za najaktivnijeg „terenca”, naglašava da je CNR program jedina prihvatljiva i humana varijanta rešavanja problema ali da, „nažalost, iako je Grad usvojio ovaj program još pre više od godinu dana, on se ne realizuje, već se razbacuju gradske pare”. Najveća zamerka u sprovođenju programa je, po mišljenju Danice Drobac, činjenica da se sterilisani psi ne vraćaju na staništa na kojima su hvatani, već se puštaju na nova, njima nepoznata staništa, najčešće van Beograda. „Tako se psi, još uvek slabi od operacije sterilisanja, ostavljaju na novim staništima gde ne mogu da se snađu i nemaju izvor hrane, pa tumaraju dok imaju ono malo snage. Najčešće ih udare kola jer ne mogu da se snađu na novim staništima. Masovno nalazimo udarene sterilisane pse po prigradskim naseljima”, kaže Danica Drobac. Sa njom će se složiti i dr Nada Prokić, profesor ginekologije Medicinskog fakulteta u Beogradu, čuvena u krugovima ljubitelja životinja po višedecenijskoj borbi za humano rešavanje problema napuštenih pasa. „Pse puštaju na nove lokacije i oni masovno nestaju. Kite se brojem sterilisanih pasa, a ne vode evidenciju o tome koliko je njih u životu. Kao doktor, mogu da kažem da je to najbrutalniji i najnehumaniji način biološkog istrebljenja mešanaca. Takođe je simptomatično da eutanaziraju velike ženke, a sterilišu manje, jer je to jeftinije. Ne uzima se u obzir to da se manje ženke posle operacije i boravka u Ovči često razbolevaju i imaju manje šanse da, bačene na nepoznatu lokaciju, prežive”, naglašava dr Prokić. Ona napominje da se više od 50 odsto pasa i dalje ubija, a ne samo „bolesni i agresivni”, kako piše u akcionom planu i CNR programu, “što znači da smo na istom kao pre ovog programa”. I Danica Drobac je ogorčena činjenicom da se i dalje ubijaju sterilisani psi: „U gradu koji nije rešio uzrok ovog problema, nadležni se bave samo posledicama. Ubijanjem već sterilisanih pasa dokazuju da ništa ne rešavaju, jer su to psi koji se ne razmnožavaju. Umesto obećanog humanog rešenja, dobili smo samo smanjenje populacije pasa – pse ubijaju u tišini. To je tiha likvidacija, a javnosti se mažu oči. Postoji primetna medijska blokada, pa građani ne znaju šta se radi njihovim novcem.” A da ubijaju – ubijaju. Da nema podataka o realizaciji akcionog plana dostupnog javnosti – nema. „Podaci o broju uhvaćenih, sterilisanih, eutanaziranih i udomljenih pasa nalaze se samo u zoohigijeni. Grad bi trebalo da negde oglašava te podatke jer ja, kao građanin, možda želim da se informišem o broju pasa na ulici, jer izdvajam dinar za to. Veoma je čudno da Grad nema službu koja bi vodila evidenciju o tome”, kaže dr Marijana Vučinić. Na osnovu podataka dobijenih od veterinarske stanice „Beograd”, u čijem sklopu je zoohigijena i šinterska služba u Ovči, dr Marijana Vučinić je došla do statističkih podataka koji važe za period od 2003. do 2005. godine: „Prosečno je godišnje hvatano 6.086 pasa, od toga je eutanazirano 5.680 a udomljena 434 psa. Moram da napomenem da nije utvrđen broj napuštenih pasa na sedam prigradskih opština, već samo na deset centralnih gradskih opština. O statistici o broju uhvaćenih pasa u 2006. godini, od kada je akcioni plan koji sam ja pisala usvojen, još nemam podatke.” NIN je došao do podataka o broju sterilisanih, eutanaziranih i udomljenih pasa iz 2006. godine, od kada je na snazi rad po akcionom planu i CNR programu masovne sterilizacije. U razgovoru sa Đorđem Đokićem, direktorom Veterinarske stanice „Beograd”, saznali smo da se u Ovči vodi baza podataka o svakom psu. „Od početka sprovođenja CNR programa sterilisano je 2.455 pasa. Eutanazirano je 1.146, dok je udomljen 181 pas. Dakle, radi se na smanjenju broja eutanaziranih pasa, i biće ih sve manje, kao svuda u svetu”, kaže Đokić. Na primedbu ljubitelja životinja da se psi ne vraćaju na stanište gde su prethodno uhvaćeni, Đokić kaže da veterinarska stanica radi po akcionom planu i CNR programu, jer da se ne radi, „bio bi haos na ulicama”, ali da do grešaka u puštanju pasa dolazi. „Naravno, psi se ne vraćaju na prvobitno stanište ako su uzeti sa javnih površina, škola, bolnica i iz centra grada.” Đokić kaže da se sterilizacije pasa koje donesu vlasnici naplaćuje od pet do osam hiljada dinara, dok je za napuštene pse ekonomičnija cena – 3.050 dinara, od čega se sam rad naplaćuje 950 dinara. Za nastavak akcije sterilizacije pasa, inače, u julu ove godine iz gradskog budžeta izdvojeno je novih 5,35 miliona dinara – dovoljno za sterilizaciju više od 1.700 pasa. „Mi smo samofinansirajuće preduzeće, živimo od lečenja koja sprovodimo u ambulanti. Zato vlasnici pasa više plaćaju. Ugovor je sa gradom postignut zahvaljujući niskoj ceni sterilizacije na koju sam ja pristao jer želim da konačno humano rešavamo problem lutalica, putem usvojenog akcionog plana i CNR programa. Moram da kažem da sam, kada smo počeli sa ovim programom, poslao svim društvima za zaštitu životinja pismo u kojima ih pozivam na saradnju putem udomljavanja pasa koje donesemo u Ovču. Samo je Evropska inicijativa 17, odnosno predsednica Danica Drobac došla i pomogla. Ona najviše radi na terenu, dok, moram da kažem, info SOS centar Orke prosleđuje pozive ili Danici ili meni. Oni moraju da se više angažuju na terenu”, napominje Đokić. Inače, za taj info telefonski centar Orka je dobila sredstva iz gradskog budžeta. Komisija koju je Grad izabrao usvojila je Strategiju rešavanja pasa lutalica masovnom sterilizacijom i primenu CNR programa. Dr Vučinić kaže: „U ime Veterinarskog fakulteta služim dobrobiti životinja na sastancima za sprovođenje strategije, kao posmatrač, pored postojeće komisije. U toj komisiji sedi i Elvir Burazerović, predsednik Orke, koji je imao zadatak da okupi sva društva za zaštitu životinja u Savez beogradskih društava, a okupio je samo tri, od kojih je jedno Orka. Zašto tamo sedi predstavnik samo tih društava? Ostala društva su, iz nekog razloga, isključena. To su društva koja konkretno rade na bazi i zaštiti pasa, na njihovim izvornim staništima. Smatram da društva koja nisu u Savezu beogradskih društava treba da imaju svog predstavnika u komisiji za sprovođenje kontrole, kao i svog posmatrača rada u Ovči. Većina primedbi na rad Veterinarske stanice Beograd od strane ovih društava jeste da se psi ne vraćaju na staništa sa kojih su pokupljeni. Oni koji su pušteni, lutaju po novim lokacijama i ja to ne odobravam. Zakon o veterinarstvu kaže da je grad dužan da napuštene životinje hvata i zbrinjava u prihvatilištima na svojoj teritoriji. Pitam se kada će grad da se uozbilji i konačno shvati da nam je hitno potreban gradski veterinarski centar – azil.” Sa njom se slaže i dr Nada Prokić, koja idealno rešenje vidi u Adi Huji, „gde je prostor ogroman i psi u azilu nikome ne bi smetali”. Odgovarajući na ove primedbe, Branislav Božović, gradski sekretar za zaštitu životne sredine, kaže da je izdat nalog urbanističkim službama: „U toku je traganje za lokacijom. Prolazimo kroz urbanističke planove i procedure, a novac za to imamo. Ali, pitanje je da li će se novac potrošiti pre nego što se pronađe lokacija. Da ja odlučujem o tome, to bi već bilo gotovo. Mi smo samo naručioci posla, a dali smo nalog veterinarskoj stanici Beograd da se prema psima ponašaju etičnije i humanije.” Na optužbu društava da se ubijaju i zdravi psi, iako je Akcionim planom predviđeno da se ubijaju samo agresivni i bolesni psi, Božović odgovara da je to neprijatna vest za njega, ali da on „ne beži od odgovornosti”. Sekretar Božović zaključuje: „Ima onih koji traže da se pobije sve živo, a i onih koji bi da se životinje po ulicama šetaju kao svete krave. Moramo da nađemo sredinu.”