Planiram još jednu olimpijadu

Četvrto mesto reprezentacije Srbije na poslednjem Svetskom vaterpolo prvenstvu u Australiji mnogi su doživeli kao neuspeh. Posebno je zabrinulo to što prilika da se naši vaterpolisti direktno plasiraju na Olimpijadu u Pekingu nije iskorištena. Ali za zabrinutost više nema mesta, jer su vaterpolisti Srbije osvojili zlatnu medalju na Svetskom kupu u Berlinu prošle nedelje. Čak i bez nekoliko najiskusnijih igrača, naši momci su u finalu savladali „večite rivale”, Mađare, sa 9:6 i obezbedili učešće na Olimpijadi. Posle završetka SP u Melburnu Aleksandar Šapić najbolji strelac na svetu, rekao je: „Ako budemo pametni, iz ovoga ćemo izvući pouke” i da je poraz možda i nešto najbolje što je moglo da im se desi, jer bi „u slučaju osvajanja bronze, mnogi problemi bili stavljeni pod tepih”. Pokazalo se da je bio u pravu. Ekipa se posle Berlina vratila kući, a NIN je iskoristio priliku da porazgovara sa Aleksandrom Šapićem, kome je kao i ostalim momcima iz njegove generacije, ostalo još samo jedno da osvoje „sve što se osvojiti može” – zlato na Olimpijadi. - Planiram da odigram za reprezentaciju još jedan olimpijski ciklus. Tada ću imati trideset četiri godine, ali dosadašnje iskustvo u sportu mi govori da ništa ne treba planirati toliko unapred. Svakako da je cilj osvojiti zlato na Olimpijadi, ali neće biti strašno i ako se to ne dogodi. U pojedinim sportovima igrači sve češće odbijaju nastupe u reprezentaciji. Vaterpolisti su retki koji su ostali simbol borbe za nacionalni tim... - Mogu da govorim samo u svoje ime. Ja u svaku utakmicu ulazim kao da igram prvi put za reprezentaciju. Takav sam, sve što radim pokušavam da radim najbolje što mogu i da postignem najbolje rezultate. Tako će biti sve dok budem mogao da igram i dok budem dobijao pozive za reprezentaciju, ja ću se odazivati. Ali sada kad bih rekao da pred svaku utakmicu ležim sam u sobi i pevam himnu, to bi bila demagogija. I uopšte, mislim da je cela priča oko patriotizma isforsirana. Podrazumeva se da neko voli zemlju u kojoj je rođen. Dokazivati da voliš svoju zemlju je kao kad bi dokazivao da voliš mamu i tatu zato što su te napravili. To je besmisleno. Pre mesec dana je objavljeno da se vraćate u Italiju i da je to „gotova stvar”. Gde ćete igrati naredne sezone? - Novine pišu svašta. Postojala je mogućnost da se vratim u Italiju, ali od toga nije bilo ništa. Ostajem u Rusiji. Uprava kluba je dovela dva ruska reprezentativca, tako da ćemo sada imati i jaču ekipu, a to je ono što sam ja tražio od njih. Često se priča da su naši vaterpolisti mnogo veće zvezde kod nas nego u inostranstvu, konkretno u Italiji. Kolika je uopšte popularnost ovog sporta? - Čuo sam puno puta tu priču o mom sportu i nikad mi nije bila jasna. Nije istina da vaterpolo nije popularan u Italiji, inače se tamo ne bi potpisivali najbolji ugovori. Na nivou je, recimo, rukometa ili odbojke. Naravno da nije popularan kao fudbal. Problem je što izgleda da kod nas može da vredi samo ono što je popularno negde u inostranstvu. U Australiji sam gledao njihov fudbal, koji se ne igra nigde u svetu, pa na stadione dolazi po sto hiljada ljudi. I kriket se igra u dve zemlje, pa nikome od njih zbog toga taj sport ne znači manje. Meni je najvažnije da ljudi u Srbiji vole da gledaju vaterpolo i da ih činim srećnim. A kada izgubite, da li se osećate da ste nekog razočarali? - Pre svega osećam da sam razočarao sebe. Puno puta sam bio u prilici da mi neko kaže: ’Gledao sam utakmicu i mnogo sam se iznervirao’. Jeste, nervirao se pola sata, ali je onda nastavio da pije pivo sa prijateljima. A mi smo se mesecima spremali, i ko zna kad ćemo ponovo imati priliku da ispravimo taj poraz. Da li ste zadovoljni odnosom države prema vaterpolistima? - Još uvek nisam zadovoljan. Da je bolje nego pre sedam, osam godina, jeste. Ipak, mi kad igramo, igramo pod državnom zastavom, i kad pobedimo svira se naša himna. Onda bi i država finansijski trebalo da stane iza nas, a ne da se sami snalazimo i dovlačimo sponzore. Jer, ako tako treba, možemo da se zovemo ’kompanija Čiča Gliša’ i da pevamo pesmu o Čiča Gliši umesto himne. Ostala je upamćena vaša izjava slovenačkoj televiziji posle EP u Kranju, kada ste za Hrvate i Slovence rekli da su divljaci. Kako sad gledate na to? - Ne znam kako je to tada zvučalo. Bio sam pod utiskom svega što se dešavalo. U situaciji kad su hteli da nas linčuju, kad smo medalje primili u hotelu, njihovi mediji su predstavljali nas kao divljake zato što je nekoliko navijača Zvezde upalo na teren na nekoj košarkaškoj utakmici. Dok je nas svuda pratio kordon naoružanih ljudi. Rekao sam im da su divljaci oni, Hrvati i Slovenci, jer su dozvolili da se to dogodi. Ali to se odnosilo samo na taj događaj. Osim toga, važite za mirnog, nenasilnog momka, a ipak ste pristali da glumite nasilnika u filmu “Kad porastem biću kengur”... - Pa, sa ovakvom građom nisam mogao da sviram violinu na filmu. To je bila sporedna uloga, a da sam se ja pitao dobio bih glavnu (smeh). Oduvek mi je bila želja da glumim i to sam uradio samo da bih ostvario svoj san. Kakav odnos imate sa hrvatskim igračima? - Odlične. Možda i najbolje od svih ekipa protiv kojih igramo. Ponekad su se dešavala koškanja u bazenu, ali isključivo iz sportskih motiva. Nikada na političkoj ili nacionalnoj osnovi. A kako je igrati protiv Crne Gore? - Isto, kao i kad igramo protiv bilo koje druge ekipe. Znate li koliko puta ste bili proglašeni za najboljeg strelca nekog velikog takmičenja? - Ne, ali znam koliko puta nisam. Dva.