Srpski rulet

Parlament je doneo odluku o kolektivnom dvonedeljnom odmoru. Narodni poslanici će se uskoro razići na sve strane. Neki će se početkom septembra vratiti u skupštinske skamije, a neki možda neće. Ali, svi će, dok se brčkaju u nekom moru (a sva su ona trenutno u inostranstvu), razmišljati o predstojećim predsedničkim izborima. Hoće li tih izbora uskoro biti? Naravno da hoće. Samo se još ne zna kada će – da li krajem ove ili početkom sledeće godine. Nije važno šta zakon nalaže, već sve zavisi od toga kako se ljudi dogovore. A to dogovaranje, po svemu sudeći, neće ići lako. Razlozi mogućih nesuglasica su brojni, no izgleda da spor najpre može nastati zbog toga što se svako pomalo plaši nepredvidljivog ishoda građanskog izjašnjavanja o predsedniku. I to je sasvim normalno osećanje. Međutim, bilo ovako ili nekako drugačije, prognozeri su već stupili na javnu scenu. NJihove procene šansi potencijalnih kandidata zabavljaće nas sve dok traju letnji vreli dani. Uzgred budi rečeno, sami se prognozeri neće mnogo preznojavati: jer, ukoliko se izuzmu protokolisani gubitnici, oni koji na predsedničke izbore izlaze kako bi bili poraženi, a takvih ima svuda i svagda, oni su prirodne pojave kao kiša ili suša, krug ozbiljnih potencijalnih kandidata sastoji se tek od nekoliko imena. Naravno da u taj krug spada aktuelni srpski predsednik Boris Tadić. Uostalom, on se zalagao za to da se njegov mandat (prevremeno) proveri istovremeno sa parlamentarnim izborima, izazivajući svoje osporavatelje da mu izađu na crtu. Sada se u tom smislu više ne izjašnjava. No, svejedno, njegove šanse da ponovo bude izabran nisu zanemarljive. Nakon što su u ovdašnjoj predsedničkoj fotelji sedele lutke od slame, a bilo je i nekih uzurpatora, lepuškasti i negovani Tadić vratio je predsedničkoj funkciji neophodni dignitet. Ili skromnije, deo tog digniteta. To je poen koji se ne može voluntaristički otkloniti. Doduše, Tadićev vokabular je suv i donekle smarajući. Možda će za neke posednike biračkog prava biti sporna i bazična tačka njegovog dosadašnjeg predsedničkog angažmana: naime, on je odlučno na strani očuvanja teritorijalnog integriteta zemlje; dakle, protivi se osamostaljenju Kosova, što je politika koja ide uz nos SAD i EU, dok je, istovremeno, uporan da istraje na putu evroatlantskih integracija, da Srbiju uvede u EU i time je nametne za nekakvog partnera SAD. To je, razume se, kontradikcija. Ali je i nužno jedinstvo suprotnosti. Druge politike zapravo i nema. Ovde valja otvoriti malu zagradu i podsetiti da je Tadić onomad izabran za predsednika zbirnim glasovima na silu ujedinjenih partija iz tzv. demokratskog bloka. Pitanje je da li takvo (prinudno) jedinstvo može opstati u bliskoj budućnosti. Jeste da je Tadić (koji je istovremeno predsednik DS) u nekoj vrsti kohabitacije sa narodnjačkom listom (DSS-NS), ali je sporno hoće li, recimo, simpatizeri DSS-a preći preko činjenice da je on, mada predsednik svih građana Srbije, delovao kao ostrašćeni aktivista samo jedne, svoje sopstvene političke partije, a to, hoćeš-nećeš, znači da je agitovao protiv DSS-a. Možda je još i gore od toga: otežavajuća okolnost za Tadića može biti i njegova ničim izazvana strategija izvinjavanja na sve strane zbog strahota iz devedesetih godina prošlog veka (za koje, kao ni srpski narod u celini, ne snosi nikakvu odgovornost), i to najpre onima koji nam se izvinjavati nikako neće. Elem, da bi bio ponovo izabran, Tadić mora nekako obezbediti podršku DSS-a (i NS, odnosno G17, onako pride), što neće biti nimalo lako. U suprotnom, njegove realne šanse protiv nekog radikalskog kandidata dolaze u pitanje. Ako je već o tome reč, onda se može dogoditi da tzv. demokratski blok, odnosno DS i DSS, u prvi krug izbora izađu sa dva kandidata kako bi dezorijentisale kolebljivi deo radikalskog biračkog tela. S tim da kolebljivih među pristalicama SRS-a ima malo, praktično nikako. Opet, ko bi bio taj drugi kandidat sa iskaznicom DSS-a? Jedino Vojislav Koštunica. A njega će biti teško, gotovo nemoguće, nagovoriti da izigrava električnog zeca u predsedničkoj trci: ne samo da je zadovoljan svojom trenutnom političkom pozicijom (uostalom, jednom je već bio šef države), nego je, isto tako, iluzorno očekivati od njega da stavi glavu na panj samo otud kako bi Tadić nadvladao nekog radikala. Dobro, neka bude tako, neka radikalski kandidat ispadne u prvom krugu, a neka se u drugi krug plasiraju oba kandidata tzv. demokratskog bloka – i šta onda? Prva opcija: Tadić pobeđuje, Koštunica gubi – piši propalo. Druga opcija: Koštunica pobeđuje, Tadić gubi – opet katastrofa. Ali, manimo se toga. Vratimo se pitanju koji bi to radikal mogao biti prinesen za žrtvu na predsedničkim izborima. Razume se po sebi da će kandidat SRS-a ponovo biti Toma Nikolić. To je realna kalkulacija, ali je pomalo i račun bez krčmara. Nikolić je već dva puta poražen na predsedničkim izborima. Nije važno što se taj poraz računao u promilima. Treći neuspeh bi ga počistio sa političke scene, što je ulog koji SRS teško sebi može dopustiti. Otud se kalkuliše sa mogućnošću da njihov kandidat bude Maja Gojković. To ima svoje dobre i loše strane. Ne znam kako u Novom Sadu stoje sa kanalizacijom, nisam stručnjak za takva pitanja, ali, organizujući svojevremeno izložbu Endija Vorhola, podržavajući EXIT i Festival srpskog filma (o Sterijinom pozorju da i ne govorimo), najzad i to da je došla na koncert Stonsa, Maja se predstavlja kao eksponent građanske orijentacije (bez obzira šta to značilo) u radikalskom bratstvu, što je neka vrsta vrišteće kontradikcije. Neki koji bi rado dali svoj glas Maji Gojković ipak neće to učiniti izgovarajući se činjenicom da je ona član pogrešne partije. Svaka partija čiji bi član bila Maja Gojković je pogrešna. No, bez obzira na to, Maja nije naročito raspoložena da se u predsedničku trku upusti odmah, već bi da tu mogućnost odloži za 2012. godinu, najpre otud što želi još jedan gradonačelnički mandat, ali i zato što bi sada bila sigurno poražena. Ali, bar bi uspela da bude kolateralni višak u pogledu imidža SRS-a. Avaj, radikalima nije toliko do imidža koliko im je do vlasti. To ih opet može skupo koštati. I šta još imamo na talonu? Velju Ilića? Neozbiljno. Sve u svemu, najbolje bi bilo da se za predsednika kandiduje neka ugledna vanstranačka ličnost, čovek od uspeha i poštenja, koji bi, kao pravi predsednik svih građana, uspešno mirio rogove u vreći. To je priča za malu decu. Najpre otud što u Srbiji teško da ima nekog ko nije do balčaka upleten u političke igre. A izgleda da nema ni naročito uglednih ličnosti. Ako ih ipak ima, ti će mirno nastaviti da gledaju svoja posla. Nije im do toga da prljaju cipele blatom.