Petko

Još u utorak činilo mi se da će ovaj tekst imati drugačiji, mnogo mirniji tok. Hteo sam, natenane, da se pozabavim – Obrenovićima. Ali, i običan novinski tekst je kao zver koja zbriše iz kaveza i odluta sasvim drugim, nepredviđenim putevima, praveći darmar oko sebe. A sve je počelo zbog Petka koji je banuo u redakciju nenajavljeno... Elem, taman sam mislio da krenem od “keltskog” vođe Brena koji je u devetom veku pre nove ere razorio i ponizio Rim, uzevši harač od samo petsto kilograma zlata. Hteo sam, kažem vam, da teram kera, od Kelta Brena pa sve do Miloša Obrenovića. A što, pa sad, u ovaj zao srpski čas, o Obrenovićima kada su Karađorđevići opet u modi? I, šta bi sa tim Petkom!? De, polako! Ispričaću vam i o Petku, ali prvo ću o Milanu Obrenoviću s kim sam se sreo pre dve nedelje. A ovako je bilo. Sedim na terasi u ligeštulu, peglam moja “Pisma Aristotelu”, kad, tiruli-tiruli, pišti morbidni. “Dobar dan! Ja sam Milan Obrenović!” Dobar dan, kažem, ja sam Aleksandar Veliki. “Ali, ja sam ozbiljno Milan Obrenović!” A što vi mislite da ja, zaista, nisam Aleksandar Veliki? Ne dam se ja. “Hoću da kupim vašu knjigu, 'Skicu za Novu Bibliju', a i da malo popričamo...” I gde ćemo da se nađemo? U “Bolonji”! Tamo gde Jagićeva izlazi na Bulevar kralja Aleksandra OBRENOVIĆA! A gde bi ti jedan Obrenović i zakazao sastanak nego u svom “porodičnom” bulevaru. Klomparam niz Jagićevu sa knjigama, a Milan Obrenović mi maše iz “Bolonje”. Korpulentan, bivši veslač i karatista, a pilot JAT-a. A možda je i kralj lično, ali, eto, sada je kao pilot. I, dozvoljavam takvu mogućnost. Jer, ko bi rekao, na prvi pogled, da sam ja Aleksandar Veliki, a ovamo radim u NIN-u. Tu, odmah, pitam kralja-pilota: da li je od “onih” Obrenovića? I, da vidiš prizna da je “iz tog kraja Srbije”, ali da “nema dokaze”! Kako, bre, nema?! Pa, lepo! Karađorđevići, brale, ne samo da su Obrenoviće temeljito potamanili nego su im rodoslove uništili! Uh, uh! I kako sada da stignem do “keltskog” vođe Brena, do prvog OBRENA od pre dve hiljade i osamsto godina!? Jer, u “Rimskim prevarama” na B92 vođa Bren i Dunav spominju se samo u jednoj jedinoj rečenici. Šta ćeš, umesto “Rimskih prevara” sada gledamo britanske prevare sa Bi-Bi-Siju. U takvom stanju dočekao sam utorak kada se ona “zver Petko” ušunjala u redakciju, i to, pazi, uoči – privatizacije!!? Čija li je “krtica”, mamu li mu potuljenu? Da nije iz “Delte”, “Presa”? Ili je iz “Đuntija”? Hukćem, brekćem i ne znam kojim putem da krenem? Kako keltskom vođi Brenu da se iz 21. veka približim? Kako tanku nit da nađem od Obrenovića do Brena? Drma me, bre, trema! Utorak je, trese me stvaralačka groznica, a po redakciji se Petko šnjuva. I rije, ispituje, ko je za koga, ko je čiji... Kad, tiruli-tiruli. Pišti morbidni! I ko će da bude!? Aleksandar Berček! Onaj, bre, što više od pola Srbije misli da je Miloš Obrenović, a ovamo se krije, glumi glumca. Kažu, “najvećeg živog srpskog glumca”. I, šta će da mi kaže!? “Vidim da u prošlom broju spominješ keltskog vođu Brena. A Bren ti je isto što i BRANA, BRANKO, to jest, Branković! Hoću da ti kažem da su Obrenovići, možda, od Brankovića. A, s tim u vezi, seti se da ime Aleksandar na grčkom znači BRANITELJ NARODA! Jer, aleksion na grčkom znači braniti, a andros znači čovek!” Auuu, šta se izrodi od Brena! A šta li će, tek, da se izrodi od Petka, lebac mu se ogadio! Jer, redakcija se, bre, zbog Petka pocepala, rascep i šizma kao u vreme Nikejskog sabora! I, već, kreće propaganda. Protura se da je Petko “vanbračni sin” moje Crne iz Vrčina te da je i “DNK analiza to pokazala”. Elem, Petko je moje maslo! Sedim sa Berčekom u “Parlamentu”. Većamo, pijemo sok od ribizle, te kažem Berčeku, to jest, Milošu Obrenoviću, da su i “aleksein” i “andros” stare srpske reči samo što smo ih zaboravili. Tu Berček zapoveda kao Knjaz: “Zovi Raleta Damjanovića!” Onog što, godinama, pravi srpsko-srpski rečnik. Ako on ne raščivija, onda nam nema spasa! A Jung sedi za susednim stolom “Parlamenta” i neće, namćor matori, da nam pomogne... I, ajd, zovi Raleta, kad, ne može ni on, tek tako, iz glave, da mi rastumači na srpskom ime Aleksandrovo, mora da pogleda šta pišu knjige starostavne, pa će da mi javi uveče. Rastanem se sa Knjazom ispred “Parlamenta” te žuri u redakciju. A tamo haos zbog Petka! Jedna mlada ninovka trese se od straha, jer ima “fobiju od Petka”, druga ninovkica plače. Rida, jer kršni mladi ninovac hoće Petka da baci sa trećeg sprata na Cetinjsku, “pravo u kontejner”! I, nije, valjda, da dosad, niste ukapirali da je Petko malo napušteno CRNO MAČE teško ČETRDESET GRAMA koje smo doneli sa ulice. E, tih četrdeset mačjih grama drmaju redakciju danima, pa sad neka vam je i dalje smešno što se Trojanski rat zametnuo jer je Paris, zvani Aleksandar (!?), oteo lepu Jelenu! Tu pokušam da smirim redakcijske strasti. Počnem da branim Petka, oprezno, izdaleka, ali strateški. Kao, eto, i Voja je držao mačora Dražu u službenim prostorijama DSS-a, a, evo, i Boki u kabinetu drži uličarku Miciku; “Vreme” je, moj brale, Miciki posvetilo dve strane! I zašto onda ne bi i NIN kao “institucija od posebnog državnog interesa” imao mačorčića Petka... Ali, jokac, bajo! Lobi protiv Petka ne popušta! Ili oni, ili Petko! Ovde i dalje izigravam demokratu, smirenog starog vođu ninovskog plemena. A pleme malo, pod jednu bi šljivu stalo. Te kažem: Evo, ne mora Petko da bude u vašoj najvećoj sobi. Neka bude kod fotoreportera ili u tehničkoj redakciji. Ali, mladi lavovi i lavice ni to ne daju i kažu: “A šta ako Petko ušeta u našu sobu!? Leteće kroz prozor, da znate!” Eee, onda meni ovaj moj južni brzi mozak stane, jer tu nemam odgovora. Nastane muk, tajac, mučnina. Ali, ne mučnina Kamijeva, već, mučnina Tišmina, ona iz “Upotrebe čoveka”. Napustim redakciju, odem na Adu kod “Sanseta” da se isplivam, da lošu energiju sa sebe sperem. I, nasred jezera glasno izgovorim: O, nebesa! S kim ja to živim? S kim radim? I prvi put se uplašim od mladih. Da se razumemo: još sam fizički najjači u redakciji. Ali, strah, neki čudan strah se uvukao u mene kada sam shvatio da bi Petka zadavili oni koji su juče došli u redakciju. A ima i to kod Danila Kiša u “Grobnici...” I, ej tamo, nasred jezera, čujem sebe kako glasno izgovaram: O, nebesa, s kim ja to živim? S kim radim? Do u gluvo doba sedim na terasi, blenem u prozore CZ-a. Ne javlja se Rale Damjanović da mi javi da su “alkesein” i “andros” stare, zaboravljene srpske reči. Jung sedi na šamlici, pa se smiluje na mene i kaže: “Nije li stara srpska reč SILESIJA? I ne potiče li od nje i reč ILIJA i reč ALEKSIJA? A reč DAR, valjda, ne treba da ti objašnjavam. Dakle, ALEKSANDAR je DAR SVEMOĆNE SILE, pa je, samim tim, i zaštitnik naroda.” Popijem sa Jungom čašu crnog vina iz Kleka, pa zaspim u ligeštulu. I šta usnim!? Ležim sa Petkom na dnu kontejnera u Cetinjskoj. A onda dolazi moja Crna iz Vrčina i kaže: “O, siročići moji, što privatizaciju niste preživeli! Ajte sa mnom u Vrčin, a NIN nek ide u očin! Sa Petkom i Crnom klomparam niz Hilandarsku, a iza nas, pola redakcije plače, a pola likuje. Tako je to kad “divlji” kapitalizam pobeđuje. Najzad, zašto sam Petku to ime dao? Pa, setite se kako je Petko sa Robinzonom Krusoom prošao...