Ne brani me u civilu!

Podatak da je procenat srpskih regruta koji se odazivaju na redovno služenje vojnog roka povećan, obnarodovan je neposredno pre ponovnog otvaranja, bar u našim medijima, mogućnosti za povratak srpske vojske na Kosovo i Metohiju. Ali i nakon nekoliko godina u kojima je civilno služenje vojske već postalo pravilo, a ono sa puškom i uniformom izuzetak. I kada je odlazak u vojsku od prava koje nam niko ne može oduzeti, kako piše na pozivima za vojsku, postala obaveza na koju nas niko ne može naterati. Kada je popularni beogradski glumac Vuk Kostić odlučio da obuče uniformu, i svoju dužnost obavi u redovnoj službi, to je doživljeno kao presedan. Zašto bi on išao u vojsku, kad je sebi mogao da “sredi” povoljno mesto u pozorištu, ili recimo filharmoniji? A o služenju vojnog roka, Vuk je u razgovoru za jedan naš dnevni list rekao da je odlazak u vojsku čast, jer si odabran da možeš, a sve to zato što braniš svete stvari, svoju zemlju i prag. “Ako služiš vojsku, ili budi pravi vojnik ili bolje ne idi u vojsku kao civil. U redu je civilna odbrana, ali ako si zdrav i prav, moraš da prođeš obuku”, rekao je Vuk i dodao, da ako su Nikola Kojo i Vojin Ćetković mogli u ratnim uslovima da služe vojsku, zašto ne bi mogao i on u mirnodopskim. Treba li podsećati da mladić nekad nije mogao da dobije dobru priliku za ženidbu ako nije služio vojsku, ili da su neki krili telesne nedostatke, kako bi išli u armiju i sačuvali čast u rodnom mestu. Čak su i vrhunski sportisti godinu dana svoje karijere morali da odvoje za armiju. Danas samo na nivou šale, ministar Dragan Đilas, pričajući o neodazivanju košarkaša da brane boje svoje zemlje na predstojećem Evropskom prvenstvu, košarkašu Kosti Peroviću je uputio reči: “Gospodin bi umesto na pripreme u NBA ligi zbog kojih ne može da igra za reprezentaciju, mogao na šestomesečne pripreme – u uniformi.” Mada je povratak srpskih vojnika na Kosovo mogućnost koju garantuje rezolucija Saveta bezbednosti 1244, garancija će vredeti isto koliko i garancija očuvanja teritorijalnog integriteta na prostoru južne pokrajine. Dakle, to je pitanje koje će se rešavati na nekom višem nivou. Previsokom za jednog običnog Srbina, pogotovo za jednog srpskog regruta. Mogućnost gubitka Kosova, koja samo produbljuje krizu očuvanja tradicionalnih srpskih vrednosti, možda će kod malog broja najradikalnijih probuditi želju “da puškom brani ono što nam se otima”, ali svakako da bar otvara pitanje kod srpske omladine koliko je u stanju da uradi za svoju zemlju. Još se ne može reći da li će većina odgovor pronaći kroz regularno, i u poslednjim godinama nepopularno služenje vojske. Ali, definitivno, junski odziv na regrutaciju pokazuje da se nešto promenilo. Veljko Kadijević, vojni analitičar, kaže “da je u našem narodu svakog čuda tri dana dosta, pa tako je i sa civilnom službom”. “Civilno služenje vojnog roka kod nas još nema dovoljno utemeljenu tradiciju. Posle nekoliko godina, pokazalo se da to nije više toliko atraktivno. Postoji mnogo institucija u kojima se može služiti, tako da ima i službi koje nisu toliko povoljne. Zamislite, recimo, da neko dobije obavezu u Gradskom zelenilu u Surčinu, a živi na potpuno drugom kraju grada. I onda svako jutro mora da putuje do Surčina da se javi.” Po njegovim rečima, skraćenja redovnog služenja, kao i mogućnost da se služi u svom mestu, doprineli su da mladi shvate kako će kroz ovu obavezu, ipak, najlakše proći starim, tradicionalnim načinom služenja vojske. Boško Obradović, glavni urednik časopisa “Dveri srpske”, kazaće da bi pre donošenja bilo kakvog zaključka trebalo imati u vidu da se ipak radi o malom uzorku regruta da bi moglo da se govori o značajnijem porastu interesovanja za odlazak u vojsku kod Srba, kao i činjenicu da civilno služenje traje duže, što može biti razlog zbog koga se mladi opredeljuju za redovno služenje. “Tek ako to izuzmemo, onda bi podatak o velikom broju regruta u junskom roku mogao da se dovede u vezu sa trenutnom političkom situacijom, konkretno u vezu sa Kosovom i Metohijom. Među Srbima postoji nepotrošena nacionalna energija, i sasvim je prirodno da se mladi u jednom trenutku okrenu tradicionalnim vrednostima, duhovnom i nacionalnom u našem narodu. Čak i ako određeni istorijski trenutak bude zahtevao od njih da brane svoju zemlju i da budu na visini svojih predaka.” Obradović kaže da je osnovni problem što se Vojska Srbije, ili Vojska Jugoslavije, nije mogla doživeti kao autentična srpska vojska, jer nije baštinila tradicionalne vrednosti srpske vojske. Upravo se u napuštanju te tradicije, po njegovim rečima, mogu razumeti svi promašaji koje je vojska doživela u prethodnim decenijama. Veljko Kadijević ističe da danas regruti odlaze u sigurne sredine, gde nema direktnih opasnosti. A ono što je bitno kada je Kosovo u pitanju, ne odlaze u Kopnenu zonu bezbednosti. “Imamo jasnu platformu naših vlasti da je Kosovo isključivo političko pitanje, a nikako vojno, i da će se u skladu sa tim i rešavati. Tako da se ne može dovesti u direktnu vezu povećanje broja regruta i eventualna želja mladih da brane spornu teritoriju”, kaže Kadijević. Međutim, ono što može da utiče na promenu raspoloženja Srba prema vojsci, prema Kadijevićevim rečima, jeste preispitivanje državne politike prema Zapadu. “Moguće da je pitanje Kosova, približavanje Rusiji, i preispitivanje procesa približavanja NATO-u koje je sada više u pasivi, aktiviralo patriotizam devedesetih i probudilo kod mladih i njihovih roditelja drugačiji odnos prema vojsci i celokupnom bezbednosnom pitanju.” Srbija je krajem prošle godine pristupila Partnerstvu za mir, i tako se približila NATO-u. Onoj istoj organizaciji koja je vodila bombardovanje naše zemlje pre osam godina. Sada Dušan Proroković, državni sekretar pri ministarstvu za Kosovo i Metohiju, izjavljuje da “Srbija jeste u Partnerstvu za mir i da je to zadovoljavajuća mera saradnje u ovom trenutku. Potpuno je neprirodno, a i nije u skladu sa Ustavom, zalagati se za ulazak u neke alijanse koje žele da vam pocepaju državu”. Kako je premijer Koštunica rekao, naša zemlja se nalazi u novom boju za Kosovo. Ovog puta diplomatskom. U ovom boju mladi ljudi neće imati veliki uticaj, a oblačenje uniforme je samo jedna mogućnost da se učini nešto za otadžbinu. Alternativa u vidu pomaganja u Gradskom zelenilu ili u nekom gerijatrijskom centru, očigledno, ne ostavlja dovoljan osećaj zadovoljenja te potrebe.