Britanski udar na Putinove oligarhe

Zahtev britanskih vlasti da izruče Andreja Lugovoja, optuženog za ubistvo Aleksandra Litvinjenka, rusko odbijanje i uzajamno proterivanje diplomata koje je usledilo, doveli su odnose dveju zemalja na najnižu tačku od prestanka hladnog rata. I mada obe strane uporno tvrde da ti postupci ne mogu i ne treba da utiču na ekonomske veze dve zemlje, činjenice govore drugačije. Ruski biznismeni i dalje nastavljaju da se bave svojim biznisima u Velikoj Britaniji, šalju decu na školovanje i kupuju nekretnine u Londonu, ali svi su već osetili na svojoj koži da se odnos prema ruskim građanima u ovoj ostrvskoj zemlji drastično menja. Za početak je od najbogatijih zatraženo da se odreknu “ofšornih” shema kupovine nekretnina, odnosno da svu imovinu koju poseduju registruju na svoje ime i da plaćaju poreze kao i svi Britanci. Do sada su ruski milijarderi već pokupovali najskuplje dvorce i imanja u Londonu i okolini, ali formalno niko od njih nema imovinu u Ujedinjenom Kraljevstvu. Vlasnici sveg tog bogatstva su fantomske of šor firme osnovane da bi se izbeglo plaćanje poreza u Engleskoj. S velikim iskustvom izbegavanja poreza u sopstvenoj zemlji, ruski biznismeni su se snašli i u Velikoj Britaniji – pronašli su rupe u zakonima i pozivaju se na član zakona u kome se kaže da osobe koje nisu državljani Ujedinjenog Kraljevstva ne moraju da plaćaju poreze na prihode koje su stekli u inostranstvu. Taj član koristi više od 100 hiljada bogatih stranaca iz drugih zemalja koji žive u Velikoj Britaniji. Komitet za finansije engleskog Parlamenta smatra da su poreske olakšice, koje imaju strani multimilioneri i milijarderi, nepravedne. Iz izjave člana Komiteta Yima Kazensa “da ne možemo da pretvorimo poreze u našoj zemlji u bezbrojne varijante fudbalskog kluba Čelsi” očigledno je na koga se cilja – britanske vlasti ne nerviraju stranci uopšte, njih je oduvek bilo i biće, već upravo Rusi koji su, istini za volju, u protekloj deceniji prosto preplavili London i najatraktivnije delove Engleske. Zašto baš vlasnik Čelsija, nije se teško dosetiti – u Britaniji se smatra da je Roman Abramovič Putinov čovek, i mada im njegov novac uopšte ne smeta, smetaju im njegove visoke veze. Britanci, naravno, ne nameravaju da se odreknu ofšornog zakonodavstva koje i postoji kako bi se privukle ogromne strane investicije. Malo je verovatno i da će doći do promene poreskih zakona. Možda britanske vlasti, vršeći pritisak na ruske oligarhe – posebno na vlasnika Čelsija koji je i u Kraljevstvu jedan od najbogatijih ljudi – računaju da će on, kako bi izbegao plaćanje poreza na imovinu, izvršiti pritisak na Putina da izmeni svoj stav, što je za one koji iole poznaju prilike u Rusiji ravno fantastici. Roman Abramovič to odlično zna, jer je u poslednjih nekoliko godina shvatio da je vlast bolje slušati nego ljutiti. Već je preveo na svoje ime kuću vrednu 10 miliona funti u londonskom rejonu Najtsbridž, kao i zamak Fajning hil u grofoviji Saseks koji vredi 20 miliona funti. Prema pisanju londonskog Telegrafa, u vlasništvu njegove firme na Devičanskim ostrvima ostalo je još nekoliko stanova – Abramovič je prošle godine kupio tri luksuzna stanu u Londonu u Loundes skveru za ukupno 7,8 miliona funti. Wegovih šest stanova u tom rejonu vredi ukupno 17,4 miliona, a stan u Čester skveru vredi 3,9 miliona. Abramovičeve transakcije nisu ostale tajna ni u Rusiji. Po ko zna koji put u medijima su se pojavile informacije da je najbogatiji Rus odlučio da se definitivno iseli iz zemlje zajedno sa svojim kapitalom – da odlazi da se brčka u toplim morima i diše vlažan atlantski vazduh umesto da se muči po teškoj klimi ruskog dalekog severa. Po svemu sudeći, i ovog puta je to daleko od istine. Čak i ako je imao takve namere kad je nedavno dolazio kod Putina da zatraži da bude oslobođen dužnosti gubernatora Čukotske, posle predsednikove odluke da mu mandat produži na još pet godina, to je prosto nemoguće. Wegov posao na severu Rusije još nije okončan i obećanje koje je dao Putinu moraće da ispuni. Štaviše, iako je u jednom trenutku prodao sve velike kompanije koje je posedovao u Rusiji, u poslednje vreme je počeo da kupuje nove, što ne govori samo o njegovoj želji da uveća svoje bogatstvo već i da taj novac zarađuje upravo u Rusiji. Uostalom, iskusni biznismen dobro zna da nigde u svetu uslovi za bogaćenje nisu tako povoljni kao u njegovoj domovini. Zato su kuće i imanja u Engleskoj, kao i jahte i fudbalski klub, samo kapric najbogatijeg Rusa. Abramovič sigurno neće teško podneti gubitke zbog poreza na imovinu koji će morati da plaća, a sa istim problemom srešće se i više od 400 hiljada građana Rusije koji žive u Belikoj Britaniji. Rusi su od 2000. godine za kupovinu nekretnina u Ujedinjenom Kraljevstvu potrošili 2,2 milijarde funti, što je više od građana SAD i Bliskog istoka zajedno. Oni, prema izjavama vlasnika agencija za nekretnine, kupuju uglavnom stanove i kuće koji vrede od 1,5 do 4 miliona funti, ali mogu sebi da dozvole i kupovinu nekretnina od 18 do 20 miliona. I, mada to ne rade da bi se preselili u London, već prosto iz želje da imaju još jednu vrednu i sigurnu nekretninu u inostranstvu, pored već postojećih u Španiji ili na Kipru, upravo oni su ciljna grupa nove zakonodavne inicijative britanskog parlamenta. Određeni “nerezidenti” mogu da biraju, ili će se potčiniti novim pravilima ili će, iz jasnih razloga, doći pod udar postojećeg zakonodavstva. Oni koji ne poslušaju, mogu prosto da ne dobiju vizu. Kakav je onda smisao vlasništva nad londonskim stanovima i raskošnim vilama? Nova politika prema Rusima sračunata je na višestruku korist – oligarsi, koji su obavezni da sopstvene nekretnine konačno legalizuju, doprineće da se državna kasa dopuni, što nikad nije na odmet. Uz to, oni će, kao i svi ruski građani vlasnici nekretnina, biti još čvršće vezani za Englesku. Ako se tome doda ogroman broj zainteresovanih za školovanje ili samo turističko putovanje u Ujedinjeno Kraljevstvo, oni čine ogromnu polugu za pritisak na Rusiju. Naravno, samo ukoliko odluče da ostanu tamo – Oleg Deripaska je već odložio pojavljivanje na Londonskoj berzi planirano za ovo leto. Neki su, prema izjavama agencija za nekretnine, odlučili da prodaju svoje stanove. Ipak, ne može se govoriti o masovnoj pojavi. Neki agenti čak tvrde da su poslednji skandali između Rusije i Velike Britanije “doprineli većem uvažavanju Engleske kao zemlje koja štiti svoje interese”. Štaviše, jedan broj Rusa koji nisu u dobrim odnosima sa sopstvenom vlašću, može samo da se raduje – u Velikoj Britaniji su potpuno zaštićeni od ruke ruskog pravosuđa. Političke nesuglasice su onemogućile bilo kakvu pravnu saradnju i zahtevi za ekstradiciju ili konfiskaciju imovine, automatski će biti odbijeni. Istina, to nije ništa novo, godinama gostoprimstvo Velike Britanije uživaju Boris Berezovski, Ahmad Zakajev i čitav niz ljudi koje rusko pravosuđe optužuje za najteže zločine. Činjenica da to predstavlja uzrok, a ne posledicu remećenja odnosa između dve zemlje, za njih ne menja ništa. Oni su sve sigurniji i sigurniji u ovoj ostrvskoj zemlji. Ekonomija je, tvrde stručnjaci, jača od politike. Predstavnici trgovinskih udruženja Velike Britanije i Rusije tvrde da se u biznisu ništa nije izmenilo, ili bar da poslovne veze “nisu ozbiljno poremećene”. Na Londonskoj berzi tvrde da tokom poslednjih mesec dana nije bilo nikakvih velikih promena vezanih za poslovanje sa ruskim kompanijama. Naprotiv, tvrdi se, one i dalje kao i ranije žele da se svoje akcije iznesu na Londonsku berzu – u prvoj polovini 2007. godine ruske akcije činile su 30 odsto berze. Očekivalo se da će do kraja godine pojaviti i akcije metalurške kompanije “Rusal” u kojoj kontrolni paket ima Oleg Deripaska. On je, međutim, odmah posle skandala sa diplomatama izjavio da je spreman da odustane od tog poslovnog poteza. Poslovna klima je, dakle, daleko od idealne. Toga su svesni i u Rusko-britanskoj privrednoj komori čiji direktor Stiven Diel, uprkos krajnje optimističkim izjavama u kojima tvrdi da je za britanske kompanije koje imaju biznis u Rusiji, razmena diplomatskih udaraca između dve zemlje bila samo neprijatna novost koja nije nanela nikakvu štetu biznisu, ipak se trudi da pronađe krajnje neuobičajene načine da oživi međusobne veze. On predlaže da se Rusija i Velika Britanija ne bore na diplomatskom, već na fudbalskom polju. Rukovodstvo komore već je predložilo da se okupe biznismeni obe zemlje i da zajedno gledaju utakmice kvalifikacija za šampionat Evrope između reprezentacija Engleske i Rusije. “LJudi će naručiti piće, sešće pred veliki ekran, odmoriti se, opustiti, popričati i videćete, napraviće kontakte koji će im kasnije pomoći u radu”, mašta Diel. Na pitanje, čemu sve to ako su kontakti zaista tako dobri i neosetljivi na političke potrese, predsednik komore odgovara da su mu ipak telefonirali predstavnici nekih britanskih firmi da pitaju da li je situacija zabrinjavajuća, i da je on odgovorio “nastavite da radite onako kako ste radili”. Neke firme koje su imale nameru da se pojave na ruskom tržištu su odložile svoje planove, ali će sasvim sigurno uskoro promeniti mišljenje. Posledice političkog konflikta dveju zemalja već se vide i u svakodnevnom životu. Predstavnici turističkih agencija izjavljuju da je vizna politika postala još stroža. Do skandala s Litvinjenkom vize su se dobijale u roku od 3 dana do 3 nedelje, a sad je potrebno najmanje mesec dana. Ali i to nije sve – broj odbijenih je nekoliko puta veći od uobičajenog. Događa se da čak i deca koja se tamo školuju već nekoliko godina, budu odbijena bez ikakvog obrazloženja. To se odnosi i na mlađe od 12 godina. Olga Nikolajevna, predstavnica agencije “Oxfordsronjn” koja organizuje odlazak ruske dece na školovanje, izjavljuje da je za poslednjih nekoliko meseci odbijeno četvoro dece koja idu u treći i četvrti razred osnovne škole, dok “za prethodnih dvanaest godina, koliko postoji agencija, ni jedan naš klijent nije odbijen”. Naravno, predstavnici ministarstva inostranih poslova Velike Britanije su u više navrata zvanično izjavljivali da će vizni režim biti otežan samo za službenike ruske vlade (koji su zauzvrat izjavili da uopšte neće ići u Veliku Britaniju, niti će pozivati svoje britanske kolege u goste), pa se sve ove sankcije sprovode na osnovu internih preporuka – konzulat nikome nije dužan objašnjenje ni zašto se viza tako dugo čeka ni zašto se nekome ne daje. Ali to ne može biti dugog veka – ili će se situacija normalizovati ili će reka ruskih turista, studenata i biznismena koja sad teče prema Britaniji, prosto skrenuti svoj tok. Sve se više shvata da je veće zadovoljstvo od trošenja novca, ako nije skopčano s poniženjima.