Od Interpolovog dukljanina

Gospodin Popović mi nije ostavio izbora. Pošto je na sasvim argumentovane teze koje sam izneo odgovorio nastojeći da me profesionalno i politički diskvalifikuje, izvesno je da od ozbiljne rasprave između njega i mene neće biti ništa. Priznajem da ne razumem g. Popovićevu tvrdnju da je rasprava bespredmetna sa „srpskim istoričarem koji smatra da je glavni nacionalni interes Srbije odricanje od Kosova i Metohije.” Naročito s obzirom na činjenicu da je posle ovakvog uvoda ipak ušao u polemiku sa mojom malenkošću. Možda je takvu „doslednost” moguće prepoznati u tvrdnji da sam se čak zalagao i „za razbijanje zajedničke države Srbije i Crne Gore”. Za g. Popovića je Državna zajednica SCG, ta nedemokratska paradržava, dakle bila svetinja koliko i Kosovo. Tvorac ovog novog „postmodernog Kosova” bio je, zamislite, upravo arhineprijatelj i nekadašnji koalicioni partner g. Popovića. Veštinu g. Đukanovića treba prepoznati u činjenici da je državnu zajednicu stvorio i smesta ostavio kao najviši cilj svojim protivnicima. G. Popović čini se smatra da je za „srpske istoričare” nešto kao diplomski ispit da, kada im postave pitanje: „Kolega, gde je srce Srbije?”, spremno i gromko odgovore: „Ko-so-vo je srce Srbije! Srce Srbije! Srce Srbije !!!”. Moram, međutim da primetim kako je istorija nauka, a ne sekcija daljinskih patriot-amatera. Pitanja Kosova i Crne Gore ipak imaju jednu zajedničku crtu koju na ovom mestu treba podvući. Naime, jednu državu čine, tako je to još od Aristotela, kvalitet i kvantitet. Političari kakav je g. Popović pristali bi na svakakav kvalitet samo kada bi bilo kvantiteta. Kad im nije moguće da postignu kvantitet, važno je da im ga makar i formalno priznaju. Takve nije briga što nam ništa neće vredeti suverenitet nad Kosovom i državna zajednica, po cenu da Srbija izgubi svoju državnost. Koliko je dosadašnja politika besmislena moguće je dokazati samo postavljanjem jedne hipotetičke situacije: zamislite da je neko zamerio knezu Milošu zato što se zadovoljio teritorijom Srbije dostignutim u ustanku, kad je tri četvrtine Srba i dalje živelo izvan njenih granica. Po toj logici, ostanak Srbije u Osmanskom carstvu, u kome je živela većina Srba, nametao se kao neizbežan. Istorijski procesi su složeni i dugotrajni. G. Popović smatra da danas treba da nas obavezuje činjenica što se 1909. skoro celokupno stanovništvo Crne Gore smatralo Srbima. To vreme je, međutim, prošlo. Kao što su Srbi-muhamedanci postali Bošnjaci-muslimani, tako je i većina ostalih do danas odabrala da ne budu Srbi. G. Popović je uveren da bi crnogorski zakon o državljanstvu trebalo da usmerava politiku Srbije!? Katolički Irci su decenijama odbijali da uđu u Parlament zato što nisu želeli da polože zakletvu kraljevima Engleske. Hajde da vidimo neki takav gest junaštva i u Crnoj Gori. Naša prva velika pobeda, posle mnogih decenija, dogodiće se kada trećina Crne Gore bude spremna da radi nacionalnog ponosa podnese sve posledice nepristajanja na loše crnogorske zakone. Svaka velika politika počiva na ličnim hrabrim postupcima. Amerikanci su „Bostonskom čajankom” učinili više nego Deklaracijom nezavisnosti. Patriotska dužnost političara za koju je potrebna hrabrost sadržana je u potrebi da narodu kažu istinu i ako treba prvi se žrtvuju. Kosovo su od Srbije istrgli upravo oni koji su rezoluciju 1244 videli kao pobedu ili temelj nacionalne politike. Tako su i Crnu Goru srpstvu oduzeli oni koji sede na dve nacionalne stolice, ili fotelje (po mogućstvu poslaničke ili ministarske). Čedomir Antić