NJih dvojica

Naslov je mala stilska figura. Naravno da je svakome jasno kako on naglašeno sugeriše da je reč o dvojici najmoćnijih ljudi Srbije – Borisu Tadiću i Vojislavu Koštunici, koji vladaju jednom od najnemoćnijih država Evrope, fifti-fifti. Mnogi ovu njihovu vladavinu zovu kohabitacijom, ali to nije dobra reč. Ustav Srbije kaže šta radi predsednik Srbije a šta predsednik vlade, nijedan od njih dvojice ne može da se meša drugome u posao, od njih se ne traži nikakva kohabitacija (sama reč je latinskog porekla i znači zajedničko stanovanje, život udvoje), a oni svojim ponašanjem i političkim stavovima dokazuju upravo suprotno od onoga što im se neopravdano pripisuje. Ta dva političara apsolutni su i politički i životni antipodi i mi ćemo, blago izazvani, o tome progovoriti neku reč. Na pitanje da li građanin na to ima prava, odgovor je – da. Građani su u državi, kao kupci u prodavnici, uvek u pravu. Oni to pravo izvode iz svog suvereniteta vlasti, jer su jedino građani suverena vlast, koju dobrovoljno, na demokratskim izborima, poveravaju onima za koje glasaju. “Samo lud narod daje svoja suverena prava vladaru, a da od njega ništa ne traži” (Ruso). Mi u državi imamo žalosnu činjenicu da oni koji drže vlast u rukama, nikome ne polažu računa. Kad to kažemo, ne mislimo da predsednik države i njen premijer moraju da idu od vrata do vrata i pitaju građane za savet, ali ono što je u svim demokratskim zemljama normalno, ovde jedva da postoji: saradnja njih dvojice sa svim parlamentarnim strankama, pošto Tadićeva i Koštuničina stranka imaju zajedno oko devedeset poslanika. Kosovo i Metohija nije predsedničko, nije premijersko, nije stranačko, nego državno i nacionalno pitanje. Ovih dana jedne novine vrlo dramatično, na prvoj strani, slovima veličine nojevog jajeta, pišu da je Boris Tadić vrlo ljut što neki zvaničnici i ministri iz Demokratske stranke Srbije svojim izjavama, u kojima ne brenuju zapadne političare, Srbiju ponovo teraju u sukob sa celim svetom. Nisu samo jedne novine to napisale, nego se još ponegde moglo pročitati da Boris Tadić traži hitan sastanak sa Vojislavom Koštunicom, zbog sve oštrijih reči Koštuničinih saradnika koje zvuče antizapadno. Niko ne kaže da je to nešto dobro, sreća je što nema i antiistočnih istupanja, pa tako i priča o zameranju celom svetu postaje snošljivija. Bilo je raznih izjava u poslednje vreme. Pogotovo kad su Bušovi ljudi javno rekli da je Amerika odlučila da Kosovo bude nezavisna država, sviđalo se to nekome ili ne (nama se čini da je to bila, pre svega, poruka upućena Rusiji, nas ionako više niko ni za šta ne zarezuje), pa još kad je pomenuto da to ne bi bila prava nezavisnost nego bi se o njoj brinuo Nato, u Srbiji su neki političari oštro napali ovu ideju smatrajući je govorom sile i formiranjem jedne militarističke države. Taj Nato, koji nas je u crno zavio, pored svih vedrenja i oblačenja na Balkanu i po nekim pribaltičkim zemljama, ovoga je puta zaista zašao u osamnaesti vek. Pre dvesta-trista godina izgledalo je normalno da jedna sila, jedna Engleska, okupira celu Afriku i veći deo Severne Amerike. Tamo su red zavodili ognjem i mačem i milioni ljudi platili su životom taj surovi kolonijalizam. Kad više nisu hteli da trpe Engleze, narod Amerike, u vremenu rađanja svoje nacije, poveo je oslobodilački rat za nezavisnost. Amerikanci su ponosni na svoj Dan nezavisnosti i onda po celom svetu zovu goste u svoje ambasade, da slušaju njihovu himnu. Zovu i naše političare, koji slušaju njihovu himnu. Kako političarima ove demokratske i velike nacije njihova istorija nije svojevrsna magistra vita? Da li su gledali Grifitov film Rađanje jedne nacije? To je priča o jednoj mukotrpnoj borbi, kakvih je u istoriji Srbije, daleko starijoj od američke, bilo više. Kako neko može, danas, da uzima deo teritorije jedne stare zemlje, kao da je reč o lopati peska? Da li bi Amerika dopustila da im Rusija, zbog štetnog ugovora koji je potpisao neki ruski car, zatraži Aljasku i vrati onih nekoliko hiljada dolara, sa kamatom? Zar Margareta Tačer nije ratovala sa Argentinom zbog Foklanda i dvesta ovaca na njima? Neki zapadni zvaničnici kažu da ako Kosovo uskoro ne bi dobilo nezavisnost, mogli bi tamo da izbiju neredi. Zašto ne kažu rat? A gde je onda Savet bezbednosti, gde je famozni Nato? Da se ne plaši šiptarske armade i poraza celoga sveta u tom ratu. Umesto da kažu kako će svi neredi biti ugušeni i svaki rat sprečen, ti ljudi šire jedno neverovatno licemerje, koje je izvan razuma. Nas zanima zašto je Boris Tadić toliko ljut? Kako se može ostati ravnodušan na ovakve pretnje? Nama su Rusi poručili da oni ne mogu više da brinu o Kosovu, nego država Srbija. To je nekima, ovde, na jedno uvo ušlo, na drugo izašlo. Možda je Tadić u pravu, možda zna više od svih nas, možda ima neki svoj separatni plan, ali neka predsednik države izvini, spoljnu politiku Srbije vodi vlada, a iznad svih izvršnih vlasti stoji parlament. Tamo, naravno, pojma nemaju šta se sprema. Čitaju novine i to je sve što znaju. Kad smo kod novina, evo šta piše moskovski list Izvestija: “Mi se kao pravi heroji borimo za status Kosova, ali neće proći još dugo i naša beogradska braća predaće Kosovo, dogovoriće se iza kulisa i ostaviće nas same sa našim principima...” Fina ironija na naš račun. Svako nosi svoj krst. Predsednica poslaničke grupe Demokratske stranke Nada Kolundžija misli da svako pojedinačno iskakanje koje izlazi iz “okvira državne strategije” nije dobro. Kad bismo samo videli taj okvir, kako izgleda, i u njemu državnu strategiju, koje nema (kako da je ima kad jedni udaraju u klin, drugi u ploču), bilo bi nam lakše. Portparol Demokratske stranke Srbije Branislav Ristivojević kaže da je njihov govor umeren i odmeren, jer taj Ahtisarijev plan “prvi put u istoriji sveta predviđa stvaranje vojne države, bez civilne kontrole”, u dvadeset i prvom veku. I još je rekao da će se uskoro formirati pregovarački tim. U timovima ne oskudevamo.