Tadić – Nikolić, drugi deo

Dok je u toku bitka za Kosovo, dakle narednih 120 dana, ne treba da se priča o kandidaturama za predsedničke izbore, niti treba da bude bilo kakvih izbora, poručio je iz Babušnice, gde se zadesio poslom, ministar za infrastrukturu Velimir Ilić. Ipak, već u sledećoj rečenici je progovorio o svojoj kandidaturi, rekavši da mu puno smeta što se neki već proglašavaju pobednicima i da, zato, razmišlja da se kandiduje za predsednika Srbije. Iz inata, kaže, samo da pokaže koliko vredi. Ko će sve, iz inata ili nekog drugog motiva, ući u trku za predsednika Srbije? Ko ima najviše šansi da pobedi i ko računa na čiju podršku? Ipak, pre svega toga je pitanje kada će se održati predsednički izbori? Pažljiviji posmatrač naših političkih kretanja će vam na to odgovoriti da su se tri najveće stranke, posle Ustava, dogovorile da se izbori održe do kraja ove, 2007. godine. Dogovor jeste bio takav, ali je zakonopisac, namerno ili ne, bio malo fleksibilniji pa u ustavnom zakonu piše da će “izbore za predsednika Republike raspisati predsednik Narodne skupštine, do 31. decembra 2007. godine, odnosno najkasnije u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu poslednjeg od zakona kojima se uređuju položaj i izbori za predsednika Republike, odbrana i Vojska Srbije, spoljni poslovi i službe bezbednosti”. Da li to znači da se izbori moraju raspisati do 31. 12. ili se mora sačekati donošenje sva četiri tražena zakona (od kojih, pogađate, nijedan nije ušao u skupštinsku proceduru) ili je dovoljan samo jedan od ovih uslova? Najbliže realnosti je da je dovoljno da se vladajuće stranke oko toga dogovore i da predsednika Skupštine Olivera Dulića obaveste kad da raspiše izbore. Sad samo da se vladajuće stranke oko toga dogovore. Demokratskoj stranci odgovaraju izbori što pre, G17 plus je svejedno dok je najveća enigma DSS i Nova Srbija. Ipak, kako je DS najveća stranka u ovoj grupaciji a postoji osnovana sumnja da imaju najveći uticaj na predsednika Skupštine, najverovatnije je da se izbori zaista održe do kraja godine. I to već u novembru. Predsednik Republike Boris Tadić još pre godinu dana je počeo da poziva političke protivnike “na crtu”, odnosno na proveru volje građana. S obzirom na to da je sam predsednik i DS već pravio ustupke po tom pitanju (pristali su da razdvoje predsedničke i republičke izbore), teško je poverovati da bi opet mogli da pristanu na prolongiranje izbora. Jer, interes Borisa Tadića je da izbori budu pre nego što pregovaračka trojka posle ovih 120 dana “bitke za Kosovo” predloži rešenje UN-u. “Prirodna je kalkulacija da se raspišu izbori pre objavljivanja ishoda pregovora, jer eventualni negativni rasplet, kojim bi se stvorile pretpostavke za jednostrano priznavanje nezavisnosti Kosova, izazvao bi velike turbulencije u Srbiji”, kaže Radmila Nakarada, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Po mišljenju naše sagovornice ova vlast se jako založila za rešavanje kosovskog problema, mnogo su stavili na tu kartu i poraz bi bio veliki udarac za njih. “I za DS jednako kao i za DSS. Jer iako svi znamo da tu ima razlika, da bi DS možda bio spremniji na kompromis po pitanju statusa, unutrašnje i spoljne okolnosti su učinile da te razlike ne budu vidljive i obe ove stranke bi ravnomerno podelile ovaj neuspeh. Takvo rešenje otvorilo bi prostor za jednu radikalniju političku varijantu i Srpska radikalna stranka bi verovatno još više ojačala.” Bez nepovoljnih kosovskih vesti Boris Tadić je veliki favorit, što zbog svojih personalnih kvaliteta i prilične trenutne popularnosti, što zbog medijsko–političke logistike a prilikom trodnevnog Nikolićevog upravljanja skupštinom videli smo da antiradikalska platforma još uvek “radi” i da se još jedni izbori mogu dobiti na “strahu od zlih radikala”. E sad, može li Tadić da pobedi bez podrške koalicionih partnera iz republičke vlade? Odnosno, bolje pitanje je može li i u kakvom scenariju Boris Tadić da izgubi predsedničke izbore? “Može se desiti situacija da Tadić izgubi, ali to u ovom trenutku nije mnogo verovatno. Ako izbori budu pre kosovskog raspleta, Tadić samo sam sebe može pobediti. I to ako uđe u jak sukob sa DSS-om ili ako napravi još nekoliko gafova poput onog nesrećnog izvinjenja Hrvatima. Dakle, još dva, tri intervjua poput onoga na HTV-u i pitanje pobednika bi moglo da bude neizvesno”, smatra politički analitičar Đorđe Vukadinović. Inače, najnovija antinatovska retorika Koštuničine stranke prilično je pokvarila odnose između dve demokratske stranke i biće zanimljivo videti kako će se eventualno približavanje retorike DSS-a i SRS-a odraziti na glasače DSS-a u eventualnom “večitom duelu” između Borisa Tadića i Tomislava Nikolića u drugom krugu. Jer, kao i Borisa Tadića i Tomislava Nikolića je nemoguće zamisliti da ne bude na jednom od prva dva mesta posle prvog kruga izbora. Kao što je u ovom trenutku teško zamisliti da bi neko drugi mogao da se kandiduje ispred SRS-a na predsedničkim izborima. “Odluku će doneti centralna otadžbinska uprava, ali je pravo i dužnost onoga ko vodi stranku da bude njen predsednički kandidat. Ja imam 55 godina, ovo je vrhunac moje karijere i kruna toga bi trebalo da bude izbor na mesto predsednika Srbije. Za pet godina imaću 60 godina i tada se već ne bih kandidovao”, kaže Tomislav Nikolić za NIN. Ipak, pre ovoga, Nikolić nas je pitao kakvu smo to temu izabrali. Jer, pita, kako možemo da pišemo o predsedničkim izborima kad nijedan od četiri zakona koja definišu rad predsednika nisu doneta. Tako da, kaže, govorimo o tome ko su kandidati a ne znamo šta će biti njihova ovlašćenja ako budu izabrani. Što jeste tačno. Ali, neprirodno intenzivan politički raspored diktira prioritete i pitanje je da li bi i političari mnogo većeg formata mogli da ispune ovakvu “normu”. Toma Nikolić kaže: “U redu. Hajde onda da kažemo da nema izbora dok se rešava status Kosova. Ali, tu se onda oni plaše da im njihovi prijatelji iz Evrope ne izbiju glavne adute iz ruku donošenjem negativnog rešenja. Šta će onda?” Đorđe Vukadinović misli da je baš Toma Nikolić doveden u situaciju da nema mnogo izbora. “Čini mi se da Nikolić ne ulazi oduševljen u predsedničku trku, ali je svestan da je ne može izbeći. Što zbog unutarstranačkih, što zbog haških, što zbog mačističkih razloga; jer kako da ne odgovori na poziv Borisa Tadića da mu izađe na crtu. A mislim da je svestan da bi se treći poraz dramatično odrazio na njegovu političku karijeru”. Ovo bi, dakle, bila treća Nikolićeva predsednička nominacija i tu kao što je gubitak ogroman tako je dobitak još veći. Do njega bi, možda lakše od Tome, u drugom krugu mogla da stigne gradonačelnica Novog Sada Maja Gojković jer bi tada znatno teže bilo voditi “antiradikalsku kampanju”. Ali, unutarstranačka hijerarhija i približavanje rešenja kosovske drame idu u prilog odlaganja kandidature Gojkovićeve za sledeće izbore. Uostalom, ona je već izjavila da će se kandidovati na izborima 2012. godine. U najkomplikovanijoj situaciji je DSS. Kao stranka koja pretenduje da bude velika, državotvorna, trebalo bi da ima kandidata na predsedničkim izborima, a nemaju nikoga ko bi mogao ozbiljno da se nosi sa Tadićem i Nikolićem. Portparol DSS-a Andreja Mladenović kaže da se na nivou stranke uopšte nije razgovaralo o predsedničkim izborima, tako da još uvek ne postoji odluka da li će da imaju svog kandidata ili će da podrže kandidata neke druge stranke. Podsetimo, prilikom pregovora oko sastavljanja vlade DSS-a i G17 su ponudile DS-u tzv. šesti princip, koji se pojednostavljeno svodi na “vama predsednik, nama premijer”. Međutim, sada Mladenović kaže da to više ne važi, jer to DS tada nije prihvatio. Poučeni iskustvom sa kandidovanjem Maršićanina, od kojeg je praktično počelo osipanje glasova DSS-a, sada u Koštuničinoj stranci moraju biti posebno oprezni. Jer ovi izbori bi mogli da naznače i njihovo novo spuštanje kojim bi skoro došli do podrške koju su imali devedesetih. Đorđe Vukadinović kaže da bi zbog toga za njih bilo prihvatljivo da imaju kandidata koji može ponoviti rezultat sa januarskih republičkih izbora. To je, smatra, u svakom slučaju manje zlo od toga da nemaju kandidata i tako dodatno ugroze pitanje identiteta stranke i proklamovane politike trećeg puta. U tankoj igri između afirmacije i trošenja kandidata za DSS bi bilo idealno kada bi uz stabilno treće mesto promovisali neku novu jaku ličnost koja bi u budućnosti bila značajna za stranku. Takvu ulogu mogao bi u određenim okolnostima da odigra samo sadašnji ministar energetike Aleksandar Popović. O njegovoj kandidaturi su već spekulisali mediji, stranački vojnici DSS-a su se utrkivali u izjavama da je Popović odličan kandidat a Dragan Šormaz je čak ponudio i krv i dušu i telo kako bi mu pomogao da pobedi. Ali, DSS se po svemu sudeći opredelio za taktiku pokušaja odlaganja izbora. To, uostalom vidimo i iz izjave Velimira Ilića. Što se tiče Ilićeve kandidature, ako su u DSS-u i razmišljali o tome kao rešenju posle najnovije medijske lavine, u kojoj nekoliko medija bez prestanka već nedeljama čereči Velju Ilića, i to ime verovatno je precrtano na stranačkoj tabli u Pariskoj ulici. Pre toga, precrtano je i ime Sande Rašković Ivić kojoj je stranka, da ne bi brinula o tome da slučajno ne ponudi podelu Kosova, poželela lep boravak u Rimu. Od ostalih stranaka jedino bi još eventualno LDP mogao da istakne kandidata koji bi prešao republički cenzus i to samo ako to bude Čedomir Jovanović. Međutim, teško je očekivati da Jovanović pristane da trči unapred izgubljenu trku, pogotovo ako uskoro slede i neposredni izbori za gradonačelnika Beograda, gde bi zbog nešto slabijih demokratskih kandidata imao mnogo veće šanse za uspeh. Dakle, kako god se okretalo, sve se svodi na dva imena: Borisa Tadića i Tomislava Nikolića. Da li je to znak hroničnog nedostatka kvalitetnih ljudi na političkoj sceni ili, suprotno, znak sazrevanja srpskog društva? Politika je postala skupa, kaže Radmila Nakarada, slobodni strelci bez podrške političkih stranaka, skupih kampanja, spoljne podrške više nemaju šanse za pobedu. Ali da postoji veliki nedostatak kredibilnih ljudi i to je tačno, kaže naša sagovornica. “Država nam je postala partijska. Jedini način selekcije je pripadnost partiji a sve stranke debelo kubure sa kadrovima. Osim najužih centralnih komiteta, partije ne mogu da popune državne pozicije koje su stekle, iza tri, četiri stranačka imena je velika praznina. Vrlo je malo stručnih ljudi na odgovornim pozicijama”. Profesorka Nakarada smatra i da mali broj pretendenata za jednu od dve najvažnije državne funkcije ima veze i sa ličnošću sadašnjeg predsednika. “Boris Tadić je jednu funkciju, koja je do sada doživljavana kao protokolarna, učinio vidljivijom, značajnom. To je posebno vidljivo sada kada je konsolidovan odnos sa vladom i kada obe strane umesto sukoba ispoljavaju jednu vrstu institucionalnog dostojanstva. Nemam iluzija da je to organski, dubinski ali je i pored toga značajno. Kao što je značajno da kad dođe sledeći predsednik ponovo ne dođe do velikog raspona u značaju funkcije”. I tako sve dok ne dođemo do željenog modela da institucije budu značajne same po sebi. A ne da se dešava, kao nedavno, da braneći Tadićevog prethodnika na mestu predsednika Republike svedok odbrane i ustavni ekspert Ratko Marković izjavi da je maramica jedino mesto gde je predsednik Milutinović smeo da zabada nos.