Sportska hronika

Tvrda principijelnost ovdašnje politike u odnosu na ahtisarijevske predloge o budućem kosovskom statusu sigurno će izazvati adekvatnu reakcija tzv. međunarodne zajednice, odnosno onog njenog (većinskog) dela koji se zalaže za nadgledanu nezavisnost južne srpske pokrajine. Još je rano da se o tome govori kao o svršenoj činjenici. Osim u jednom slučaju, to jest u zaoštravanju odnosa kontinentalnih asocijacija (i nekih nacionalnih saveza) prema srpskim sportistima. Razlozi za to su dvojaki: s jedne strane, smatra se da upozoravajuću pretnju treba plasirati u sferi koja ne odlučuje o globalnim odnosima; s druge strane, srpski sport se namestio na jeste zahvaljujući svojim evropskim i svetskim uspesima, koji su iritirajući za svakog drugog, a naročito za one koji umišljaju da su protokolisani pretendenti na zlatne medalje. Tako su, recimo, naši košarkaški juniori bili izloženi vanserijskom maltretiranju organizatora evropskog turnira u Španiji. Pored svega ostalog, čak su bili optuženi da su lažirali jednu utakmicu samo kako bi ekipa domaćina ispala iz konkurencije za odličja. Za divno čudo, nadležni forum je uzeo u razmatranje ovu blasfemiju, sve uprkos izjavi današnjeg vodećeg španskog košarkaša da je i tim njegove zemlje u prošlosti često pribegavao sličnim korisnim malverzacijama. No, svejedno, klinci su osvojili zlatnu medalju. Uzimajući u obzir slične podvige drugih košarkaških selekcija, pitanje je gde ćemo sa tolikim medaljama. Najbolje je da ih razdelimo političarima. S tim ipak valja sačekati dok ne vidimo kako će naši košarkaški seniori proći na EP koje uskoro počinje baš u Španiji. Spisak sankcija se ovim ne iscrpljuje. UEFA je, držeći se sopstvenih principa (prethodne eliminacije PSV-a i Legije), proterala na godinu dana Partizan iz svih evropskih takmičenja, omogućivši time ekipi čiju su mrežu crno-beli napunili do vrha da nastavi kvalifikacije za Kup UEFA. Slična sudbina se smeši i Crvenoj zvezdi. Ekipi srpskog šampiona upućeno je rečito upozorenje pretnjom da će se, možda, preispitati slučaj njenog kapitena Koromana, koji je, reagujući na neprimernu izjavu nekog rendžera, pravu izmišljotinu, rekao novinaru izvesnog ovdašnjeg tabloida kako će u revanšu dotičnom polomiti nogu. Slomiti nogu protivničkom igraču je svakako težak (sportski) zločin, što Koroman još nije učinio, niti tako nešto uopšte namerava, te se moguća afera oko ovog igrača ispostavila kao maligna funkcija tzv. političke korektnosti: ne samo da moraš biti fin i učtiv na terenu, naročito u odnosu na igrače druge boje kože ili drugačijeg religioznog opredeljenja, nego ti više nije dozvoljeno ni da laješ za novine čiji enormni tiraž zadovoljava sve potrebe čitalačke publike između Londona i Terazija. Ovo zakeranje u odnosu na kaznenu politiku sportskih foruma ne spori neugodnu činjenicu da Crvenu zvezdu očekuje težak ispit sledeće nedelje. Poraz od 1:0 je, u principu, najgori rezultat pred revanš u kvalifikacijama. Čelnici i igrači iz Qutice Bogdana se danima pravdaju time da su taj jedini gol nesrećno primili u poslednjem minutu utakmice. A to znači da su unapred kalkulisali sa rezultatom 0:0. Od takve politike sreće nema. Otuda me čudi što trener Kosanović, inače moj dobar poznanik, još razmišlja da li da se u revanšu opredeli za ofanzivu od prve sekunde. Nego šta će?! Samo je pitanje kako će, s kim će?! Jer, istini na volju, igra Crvene zvezde je bedna. Ispostavlja se da su neka od velikih pojačanja tokom prelaznog roka zapravo zalutali turisti. To je neugodna cena za veliku rasprodaju domaćih igrača u prethodnom periodu. Za razliku od Piksija, koji žonglira na iskrzanom konopcu, reprezentativni selektor Klemente nema sličnih briga. Ima drugačiju brigu – povrede. Ali, to još ne znači da se reprezentacija Srbije unapred predala timu Belgije, koji je inače već bez ikakvih šansi da se kvalifikuje za EP. Zato što Klemente u svakom slučaju ima dovoljno igrača sa usađenim pobedničkim mentalitetom. Neki od njih su bivši igrači Crvene zvezde (i Partizana, razume se). Uostalom, kada ovaj broj NIN-a bude izašao iz štampe, sve će i onako biti jasno. Kako rekoh, klinci su osvojili zlato. To se dogodilo u velikom danu za srpski sport. Te nedelje su vaterpolisti osvojili Svetsku ligu, a Ana Ivanović i Novak Đoković pobedili na prestižnim teniskim turnirima. Naročito je uspeh onog koga zovu Yoker impresivan: Nole je u tri dana, praktično bez pauze, pobedio trojicu vodećih svetskih tenisera, Rodika, Nadala i Federera. Ali je, baš kao i Ana, na sledećem turniru, dan-dva kasnije, ispao u prvom kolu. Da se meni desilo da pobedim Federera, nastavio bih da se tenisom bavim rekreativno. Na Havajima. Recimo da se radilo o posledicama krajnje iscrpljenosti. A, Jelena Janković je u oba slučaja došla blizu samog vrha (poraz od Ivanovićeve u polufinalu, i poraz od Enanove u finalu). Ipak, to su fantastični uspesi uzimajući u obzir da Jo-Jo ima stomačnih tegoba zbog one ženske stvari. Enan takvih problema sigurno nema. Pominjem sve ovo da bih čitaocu bolje objasnio kako sam strahovao od suprotnih ishoda. Ova zebnja poticala je od grabeži političara i biznismena za iznenadnu slavu naših tenisera i teniserki. Političare donekle razumem: njima je da se okite uspehom, pa makar i tuđim. Ali, tim pre, teško shvatam marketinšku potrebu poslovnih ljudi da se Nole, Ana i Jelena promovišu u zaštitna lica kozmetičkih proizvoda ili bankarskih usluga, odnosno, još gore, da se daruju automobili koji vrede 5.000-10.000 evra osobama koje, doduše u znoju lica svog, nedeljno zarađuju bar deset puta više. Očevidno je da to ipak nije delovalo na psihološku stabilnost onih koji se nezadrživo penju ka vrhu svetskih rang-lista. Oni sve to prihvataju kao dobro zezanje, čime svoje darodavce čine smešnim u očima javnosti. To je veliko olakšanje. Naročito za njihove roditelje, kojima se sada sa kamatom vraća to što su, u najteža vremena, odvajali od usta da svoju decu ustoliče kao velike igrače/ice. Hoću ovim da kažem kako država nije ništa uložila u njihov razvoj. Sada je kasno. Ili, možda, nije? Jer, sutra će se pojaviti neki novi klinci. Gde će oni trenirati? Naročito je glupa ideja da se, umesto ulaganja u nove terene, nekome ko je tek proslavio 20. rođendan, i ko sa turnira na turnir uvećava svoj konto, dodele nacionalne penzije. Liči na priznanje, ali je kazna. To je samo još jedan način grebanja o tuđu slavu. A to je, hoćeš-nećeš, blagi oblik šizofrenije.