Država i mi

Jedan drugar mi je nedavno pomalo melanholično rekao da smo mi, generacija ranih sedamdesetih, suštinski obeleženi antidržavnom politikom. Ako je to tačno, glavni krivac je nerazumna Miloševićeva jednačina ja=država, koja je vremenom proširena na nešto demokratičniji oblik ja+ona=država. Borba protiv Miloševića je tako poprimila oblik borbe protiv države i sada kada je Milošević istorija, za neke se borba nastavlja, jer se država još otima. Odjeci te borbe pojavljuju se na raznim mestima: Nadežda Gaće, predsednica NUNS-a, smatra državu “najopasnijom i najlukavijom u manipulaciji medijima” (Nin 2953) iz čega logički proizlazi da je svaka televizijska stanica a priori objektivnija od RTS-a; jedan mi je poznanik kolaps naše košarkaške reprezentacije protumačio kao nešto dobrodošlo (sic!) a na jednom uglednom forumu vest da je Zdravko Kuzmanović, donedavni kapiten švajcarske mlade fudbalske reprezentacije, odlučio da igra za Srbiju neki su forumaši dočekali sa neskrivenim prezirom; lupinge letećeg cirkusa Luković&Pančić, ovog puta zaobilazim. U takvom okruženju nije baš sasvim sigurno ni šta je uopšte država, ni šta treba da bude: samorazumljiva ideja da su ambasadori ove zemlje “‘po definiciji’ poslati da brane interese svog naroda i države” (dr Ivo Visković, Nin 2952) samorazumljiva je koliko i ideja da jedan srpski intelektualac neće izgovoriti rečenicu poput ove “Vi ne možete nekoga ko dolazi iz Srbije posmatrati kao normalnu i uračunljivu osobu.” A jedan je, ipak, to rekao u emisiji Peščanik, ne tako davno. Verovatno u žanru rusoističkih ispovesti koje nam sugerišu da svako sebe najbolje poznaje. Doduše, posle je i Frojd rekao nešto na tu temu. Tako smo došli do toga da se zna da država više nije Milošević – i to je jedina stvar koja je ovde samorazumljiva – ali se ne zna ni šta jeste, ni šta treba da postane. Za početak treba jednom konačno raskrstiti sa tim hajdučkim srpskim mentalitetom da je država nešto što se pljačka. Sasvim sigurno da ima nešto u činjenici da su Slovenci, još pre raspada Jugoslavije, mogli da kažu moja dežela, dok je tako nešto danas u postjugoslovenskoj Srbiji gotovo nepristojno. No, isto tako, treba se osloboditi i onog ispraznog verbalnog patriotizma – tzv. srbovanja – čija je analogija u životinjskom carstvu puževo isturanje rogova. Minimum konsenzusa na pitanje šta treba da bude ova država mogao bi se sažeti u nekoliko reči: nekorumpirana, pravedna država okrenuta evropskim integracijama, država koja brani svoj teritorijalni integritet, koja za Srbe izvan Srbije i srpske kompanije izvan Srbije, nastoji da ostvari ista ona prava koja imaju nacionalne manjine i strane kompanije u njoj, najzad, država koja sistematski unapređuje svoj image u inostranstvu, jer, ne treba se tu zavaravati, svakoga napolju ipak jednom pitaju odakle je. Pa se, bar u prvo vreme, prema njemu tako i odnose. Iako to čudno zvuči, pokazuje se da smo država sada ipak mi, a ne Milošević (koji je mrtav). Iako srpska politička elita, sem njenih liberalno-radikalnih izdanaka, postaje sve zrelija i svesnija ove činjenice, ipak je za jednog građanina Srbije ovo prilična novina, ali i veliko breme, pa se sada zato i nalazimo na raskrsnici. Za početak, većini građana ova banalna istina uopšte nije jasna, a sva je prilika da neko i ne žuri da im to kaže: otuda bi trebalo poraditi na nekim terminološkim problemima, pa da se ova slabašna država u izgradnji konačno već jednom prestane poistovećivati sa nekom moćnom, sveuticajnom totalitarnom tvorevinom koja posluje po jednačini država=partija=on=ona. Tek tada ćemo se možda moći nadati da će građani Srbije umesto mase nikad zadovoljnih reklamoždera postati samosvesno javno mnjenje, okupljeno oko racionalno i razborito određenih nacionalnih interesa.