Koliko je Škotska blizu nezavisnosti

Škotski premijer Aleks Salmond objavio je Izveštaj o nezavisnosti Škotske u želji da otvori dijalog o političkoj budućnosti svoje zemlje. NJegova Škotska nacionalna partija, koja se zalaže za nezavisnost i koja je na majskim izborima dobila podršku jedne trećine birača, ima manjinsku vladu, ali već više od sto dana upravlja zemljom. Obećala je raspisivanje referenduma o nezavisnosti Škotske. Kako za realizaciju te svoje odluke nema podršku većine u parlamentu, premijer Salmond je izašao u javnost sa „Belom knjigom” o nezavisnosti da bi, najpre, pokazao da i dalje teži cilju koji je naciji obećao, a potom i da temu, bez obzira na nepovoljne uslove, drži stalno prisutnom u javnosti. Da bi Škotlanđani „zastali i razmislili” u kakvoj bi zemlji „mogli i morali da žive”, Salmond im predočava „tri realna izbora”: decentralizaciju unutar Ujedinjenog Kraljevstva, šira ovlašćenja škotskog parlamenta i, najzad, punu nezavisnost do 2010. On, dakle, nezavisnost vidi kao konačan cilj, ali sugeriše postupan i miran put do ostvarenja, bez zaoštravanja odnosa sa Engleskom i bez pretnji nasiljem. Koliko je Škotska, sa ovakvom Salmondovom političkom strategijom, blizu nezavisnosti? – pitanje je koje ne zanima samo London i Edinburg, nego i Evropu, gde separatizmi pobuđuju i vrlo ozbiljne strepnje. Za novog britanskog premijera Gordona Brauna, koji je i sam Škotlanđanin, suština Salmondovog izveštaja je „razbijanje jedinstvene Velike Britanije”. Implikacija je da bi Škotska mogla da bude prva i da bi za njom sledili Vels i Severna Irska. To bi onda vodilo ne samo kraju Ujedinjenog Kraljevstva, nego i kraju duge zajedničke britanske istorije. Londonski „Ekonomist” ne smatra pretnju previše ozbiljnom. Istina, na graničnom prelazu između Engleske i Škotske, među jarbolima na kojima prkosno lepršaju čak tri škotske zastave, istaknut je ogroman transparent sa natpisom „Dobro došli” na galskom i engleskom. Ali, to nije uradila Salmondova vlada. Prizor potiče od ranije: kompanija za održavanje puta tako je ugodila turistima koji su se žalili da nemaju šta da slikaju kad iz Engleske pređu u Škotsku. List podseća da Škotska nacionalna partija ima samo 47 od 129 mesta u parlamentu i da mora mnogo da taktizira da bi za svako novu odluku „navukla” neophodnih 65 glasova. „Gardijan” tvrdi da, uprkos porastu popularnosti nacionalista, ideja o nezavisnosti ne uživa podršku većine žitelja Škotske. A „Tajms” čak predlaže da Salmondovi politički protivnici u Škotskoj – laburisti, konzervativci i liberalni demokrati – smisle „inteligentniju strategiju”: da slobodno pristanu na referendum, jer je izvesno da bi na njemu Škotska nacionalna partija doživela poraz. Tako bi samo pitanje nezavisnosti Škotske na duži rok bilo skinuto sa dnevnog reda. Najnovije ankete to donekle i projektuju: Salmondovu stranku podržava 48 odsto građana, ali ideju o nezavisnosti Škotske samo 31 odsto. Tri pomenute škotske partije koje se protive izdvajanju zemlje iz Ujedinjenog Kraljevstva izdale su, povodom „Bele knjige”, zajedničko saopštenje u kome optužuju premijera Salmonda da je, iako je obećao da će politiku graditi na bazi konsenzusa, „podstakao podele i neizvesnosti, što će najviše štetiti samoj Škotskoj”. Ove partije, međutim, prihvataju zahteve za širim ovlašćenjima škotskog parlamenta. U prvim reagovanjima šire javnosti na objavljivanje „Bele knjige” izgleda da nacija sledi jednu premijerovu sugestiju: razmišlja u kakvoj bi zemlji mogla da živi. U tim razmišljanjima, za razliku od političkog zanosa u izbornoj kampanji, manje je patriotskog busanja u gorde škotske grudi, a više pronicljivosti u sagledavanju objektivnog položaja u kome bi se eventualno nezavisna Škotska mogla naći. Da li bi narod bolje živeo ako se zna da je lakše naći posao na jugu razvijenije Engleske, nego u samoj Škotskoj, i ako se prizna da iz kase Ujedinjenog Kraljevstva u Edinburg stižu svake godine subvencije u iznosu od 20 i 30 milijardi funti? Da li bi nezavisna Škotska ostala u EU? Morala bi da zvanično zatraži prijem. A kako se u Briselu odlučuje konsenzusom, malo je verovatno da, recimo, Španija, zbog Baska, bude ushićena otcepljenjem Škotske od Britanije. Šta bi mala Škotska bila u međunarodnim odnosima, nakon tri stotine godina zajedničke moći i uticaja pod britanskom krunom? Pitanja je mnogo više nego odgovora.