Basarino podvorništvo

Pre pet godina, u kolumni “Šta da se radi” (NIN br. 2680, 9. 5. 2002), pod naslovom “Jokosuka i Bondstil,” napisao sam: “Bondstil će postojati u nedogledu budućnosti. Čitave generacije kosovskih Albanaca i Srba, oba pola, opsluživaće tu bazu i te vojnike, na ovaj ili onaj način.” Naime, Amerikanci su preuzeli od Japanaca najveću pomorsku bazu, Jokosuka, blizu Tokija, 1945. i ne pada im na pamet da odatle odu; hiljade Japanaca je svakodnevno opslužuje. Japan je potpisao bezuslovnu kapitulaciju, što Rezolucija 1244 nije. Međutim, Ahtisarijev plan ima aneks po kom će vrhovnu vlast na Kosovu i Metohiji imati NATO. Aneks je vremenski neograničen, a odluke NATO ne podležu kontroli bilo kakve civilne vlasti. To su nepobitne činjenice. Opisati Kosmet na osnovu njih kao NATO državicu s “prestonicom” u Bondstilu je ne samo suštinski tačno, nego je i koncizno rečeno, i to rečnikom kome Svetislav Basara, bar u kolumni u NIN-u može da pozavidi. Doduše, mogli su predstavnici Vlade Srbije da kažu i da će Kosmet biti veliki američki vojni poligon koji će implicitno upotrebiti albansku populaciju za odbranu od neprijateljskih suseda, ali nisu, mada bi i to bilo tačno. Basara nalazi za shodno da samo pominjanje očiglednih implikacija aneksa Ahtisarijevog plana nazove “obnovom opskurantizma devedesetih.” Sav je zapenušio što su ljudi u srpskoj vladi pročitali dokument bitan za našu zemlju i rekli glasno šta tamo piše. To je srž Basarinog neprimerenog napada na Koštuničinu vladu, a sve ostalo je kamuflaža – nezgrapni i neukusni pokušaji humora, rogobatna upotreba tri strana jezika (valjda da bi se dobili poeni kod kosmopolitskih blogera “okupljenih oko B-92”), ali najviše – nezdrava mržnja svojstvena balkanskoj krčmi. Ahtisarijev plan krši međunarodno pravo i norme prihvaćene od kraju Drugog svetskog rata i u helsinškom sporazumu u tolikoj meri da bi Koštuničina vlada bila apsolutno neodgovorna kad ne bi te činjenice naglasila u odbranu teritorijalnog integriteta zemlje. Kažem “neodgovorna,” da ne bih rekao “izdajnička,” pošto je to reč zbog koje bi Basara odmah potegao Miloševića kao “dokaz”, i koja označava delo koje Basara, pretpostavljam, smatra nemogućim u Srbiji, jer je u njoj ama baš sve dozvoljeno. Može se reći da su vladine konstatacije o Ahtisarijevom planu umerene i pravilno dozirane. Nije potrebno potezati velike zemlje, Britaniju oko Foklandskih ostrva, Španiju oko Baskije ili Francusku oko Korzike – dovoljni su primeri Gruzije oko Abhazije i Moldavije oko istočne obale Dnjestra – da se uvidi kako drugi, normalni, reaguju na mogućnost gubitka teritorije. Stepen defetizma i podvorništva prema SAD, koji karakteriše stavove Basare i istomišljenika je, može se reći, bez pandana u savremenom svetu. Tragikomika počinje kad se Basara ogrće plaštom (jedinog) demokrate. Kao što je nedavno u Hoover Institution Policdž Revienj napisao Robert Kegan: “američka dominacija ne znači svemoć”. Prosečni Amerikanci to znaju bolje od Basare. Takođe, kad saznaju činjenice, imaju veće osećanje za pravičnosti nego Basara. I ne dopada im se kad uhvate svoju vladu u licemerju. A jedna od velikih američkih hipokrizija u pogledu Kosova je što su sve administracije naglašavale da teror i pretnje ne smeju ikome da se isplate (time, naravno, uvek misle na tuđ teror i pretnje), a sada, odjednom, njihovi predstavnici tvrde da Kosovu treba dati nezavisnost jer će u protivnom kosovski Albanci izazvati krvoproliće. To jasno ukazuje da svrha Bondstila nikad nije bila održavanje reda i mira na Kosovu, nego je to važna baza u globalnom lancu i to sa dejstvom usmerenim na istok i severoistok. Sve u svemu, ne treba se ustezati od ukazivanja na takva licemerja, kao što je to upravo učinio ambasador Srbije u SAD Ivan Vujačić u konzervativnom listu The Wall Street Journal. Koji su Basarini argumenti? Nema nijednog. Piše: “prvo: NATO nema nameru da pravi nikakvu državu na Kosovu.” I to je sve. Jednostavno, Basara zna. Nastavlja: “drugo: zastrašujuće pretnje popečitelja su sasvim sigurno umesto straha u Briselu izazvale podrugljiv osmeh.” Opet Basara zna. Jasno je da predstavnici Vlade Srbije nisu pokušavali da ikome uliju strah (da “zatresu gaće ŠNATOĆ generalima”, kako se izražava Basara), nego samo da podsete na puno značenje Ahtisarijevog plana. I otkad je “podrugljiv osmeh” pravna kategorija i diplomatski gest koji bi Vlada Srbije trebalo da uzme u obzir pre nego javno komentariše važan dokument? Ume Basara da bude bar prividno učtiv – valjda iz bojazni da mu čak ni NIN neće objaviti tekst koji sadrži samo “bljuvotine” i “lupetanja” (citiram Basarine izraze za političke protivnike). Tako je poslednja trećina teksta navodno u vidu konstruktivnog pisma “Dragom Borisu.” Napisao sam “prividno učtiv”, zato što je i to “pismo” prepotentno, da ne kažem uvredljivo, zbog blagonaklono-pokroviteljskog tona. A cela poenta je izgleda savet predsedniku Srbije da bude beskompromisan… u uveravanju Amerike da se sasvim komotno oseća, bar što se nas tiče, dok nam uzima teritoriju. U tom slučaju ćemo valjda i mi nešto dobiti od američke blagodeti i pride biti bolje demokrate. Eto tako misli S. Basara, bivši ambasador Jugoslavije na Kipru. Prema Tanjugu, dekret o postavljanju je 29. oktobra 2001. potpisao tadašnji predsednik Jugoslavije V. Koštunica. Kakva zemlja. Kakvi ambasadori. Prof. dr Vladimir J. Konečni, psiholog, Kalifornijski univerzitet u San Dijegu, SAD