Kako Amerika otkriva pravoslavlje

Sveštenstvo je poziv, ali je i karijera. Baptističkom svešteniku Vilburu Elsvortu pružila se 1987. godine životna prilika za napredovanje. Pošto je skoro dve decenije proveo službujući u skromnim parohijama u Kaliforniji i Ohaju, Elsvortu, u to vreme četrdesettrogodišnjaku, ponuđeno je da postane starešina Prve baptističke crkve u Vinstonu, u državi Ilinois – jednoj od najpoznatijih evangelističkih crkava u gradiću koji je u to vreme slovio za najpoznatiji evangelistički grad u svetu. To bogato čikaško predgrađe često su nazivali i “evangelički Vatikan”. U Vinstonu se nalazi i ugledni evangelistički koledž, čiji je najpoznatiji nekadašnji diplomac Bili Grejem, a tu žive i mnogi uticajni i ugledni evangelisti, od kojih nemali broj odlazi na službu u Prvu baptističku crkvu. “Sada mi se pružila prilika da tim ljudima svake nedelje držim propoved”, kaže Elsvort. “Bilo je to beskrajno uzbudljivo i od svega toga mi se pomalo vrtelo u glavi.” Sa profesionalnog stanovišta, Elsvort je zaista napredovao. Bio je zadužen i za nadzor nad izgradnjom velikog crkvenog objekta u koji će ubuduće biti smeštena Prva baptistička crkva, sa klupama na koje će moći da se smesti 600 vernika i zvonikom visokim sto stopa u glavnoj ulici u Vinstonu. Zahvaljujući tim poznatim javnim ličnostima kojima je bio sveštenik, Elsvort je i sam postao neka vrsta evangeličkog uglednika – između ostalog, redovno se sastajao sa evangelističkim velikodostojnicima koji su redovno dolazili u Vinston. Međutim, sa stanovišta duhovnosti, Elsvort je zapravo patio. Tokom minulih dvadeset godina sve veći broj evangelističkih crkava počeo je da se pridružuje “velikom pokretu za rast crkve”, koji se zalaže za savremeniji, tržišno orijentisani način ispovedanja vere – u kome rokerske pesme zamenjuju tradicionalne himne, a dramski skečevi propovedi pune patosa, sve u nadi da će se tako privući novi vernici i da će se obične crkve pretvoriti u megacrkve. Ni Prva baptistička crkva u Vinstonu nije bila imuna na tu tendenciju: Elsvort je sve češće bivao primoran da se sukobljava sa parohijanima oko načina na koji se obavlja crkvena služba. “Želeli su da naše orgulje zamene ritam-sekcijom i da učine mnoštvo drugih sličnih stvari koje u suštini nemaju nikakve veze sa crkvenom doktrinom, već se svode na lične afinitete”, kaže Elsvort. “Rekao sam im da se to jednostavno neće dogoditi za mog službovanja u crkvi.” Zaista se nije ni dogodilo. Ali, 2000. godine, posle trinaest godina provedenih na položaju starešine Prve baptističke crkve, Elsvort je bio primoran da se povuče. Elsvortu je odlazak iz Prve baptističke crkve doneo kako profesionalnu, tako i duhovnu krizu. Posvetio se čitanju teoloških dela i crkvene istorije. U početku je izgledalo da sve više naginje Reformisanoj baptističkoj crkvi koja je pod snažnim uticajem kalvinista, ili pak Anglikanskoj crkvi; obe crkve su evangelističke u tom smislu da tragaju za jednim klasičnijim hrišćanskim stilom bogosluženja. Ipak, što se Elsvort sve više udubljivao u lično traganje, literatura kojom se bavio i rasprave kojima je prisustvovao ili u kojima je učestvovao sve više i više su ga udaljavali od vremena Reformacije i gurali dublje u crkvenu istoriju. “Stvarno sam mislio da je na najboljem putu za Kenterberi”, kaže Alen Yejkob, Elsvortov prijatelj, pripadnik Anglikanske crkve, koji predaje engleski na koledžu u Vinstonu. “Ali, on je nekako iznenadno skrenuo udesno i završio u Carigradu.” Elsvort sve više čita o pravoslavnom hrišćanstvu – na kraju se ispostavilo da je na kupovinu knjiga o pravoslavlju potrošio skoro deset hiljada dolara. Već 2005. godine redovno je odlazio u Antiohijsku pravoslavnu crkvu u Čikagu (crkva vodi poreklo sa Bliskog istoka, a sedište njene patrijaršije nalazi se u Damasku). Krajem 2006. Elsvort je shvatio da želi da se preobrati u pravoslavlje. Jedne nedelje početkom februara pravoslavni sveštenik u Čikagu pomazao ga je svetim uljem i taj obred je označio zvanično pristupanje pravoslavlju. Posle mesec dana, sada već kao 62-godišnjak, hirotonisan je u pravoslavnog sveštenika. Nikako se ne bi moglo reći da je Elsvortova priča usamljena. Većina od oko 150 pravoslavnih vernika parohije na čijem je on čelu i sama je svojevremeno bila evangelistička. Čak ni Elsvortov prelazak iz redova evangeličkih u redove pravoslavnih sveštenika nije neuobičajen. Od nešto više od 250 parohija Antiohijske pravoslavne eparhije u Severnoj Americi, na čelu oko 60 procenata nalaze se sveštenici koji su ranije pripadali drugoj, najčešće Evangelističkoj crkvi. Po rečima Bredlija Nasifa, profesora na Univerzitetu Nort park i vodećeg akademskog poznavaoca dijaloga između evangelista i pravoslavaca, Antiohijska episkopija u SAD u poslednjih dvadeset godina zabeležila je porast broja vernika od oko 150 procenata, a od toga se oko 75 odsto može pripisati preobraćenju. Iako nema zbilja nikakvih izgleda da Pravoslavna crkva – koja, prema najoptimističnijim procenama, ima 1,2 miliona vernika u Americi – ikada može predstavljati bilo kakvu egzistencijalnu pretnju evangelističkom hrišćanstvu u SAD, ipak je bez ikakve sumnje značajno to što je sve veći broj južnjačkih baptista i prezvitera odlučio da se odrekne evangelizma i da sebe nađe u okviru religije koja ne samo da nije američka, već nije ni zapadnjačka. Bekstvo iz evangelizma ukazuje na rastuće nezadovoljstvo stanjem evangelističkih crkava i njihovim komplikovanim odnosima sa savremenim svetom. Jedne junske večeri otišao sam da posetim Vilbura Elsvorta u novom kako profesionalnom, tako i duhovnom domu – hramu Svetog Preobraženja Gospodnjeg Antiohijske crkve u Vorenvilu, u državi Ilinois. Iako je to praktično gradić tik uz Vinston i iako je ta crkva udaljena svega nekoliko milja od Prve baptističke crkve, hram Preobraženja Gospodnjeg nalazi se na velikoj psihološkoj distanci od “evangeličkog Vatikana”. Dok me je pozdravljao pred hramom Preobraženja Gospodnjeg, Elsvort je bio veoma ljubazan, ali je delovao i pomalo uznemireno. Dok je crkvu polako ispunjavalo tridesetak ili nešto malo više vernika, on je povremeno bacao pogled u pravcu ulice; tamo se nalazi centar ratnih veterana koji ubijaju vreme ispijajući pivo i pomalo igrajući bezbol. Izvinjavao se, kako je rekao, zbog neuobičajeno malog broja vernika, pripisujući to lepom vremenu, “ako ne dođu na službu, podsetiću ih na to ko je učinio da vreme bude toliko lepo”. Izvinjavao se i zbog izgleda crkve, rekavši da će već za nekoliko nedelja početi radovi na sređivanju, krečenju. Upoznao me je sa svojom ženom, Yin, koja će, kako mi je objasnio, za vreme službe sedeti sa mnom kako bi mogla da odgovori na eventualna pitanja. Pravoslavna crkva veoma dugo jednostavno nije bila u vidokrugu većine Amerikanaca – da i ne govorimo o evangelistima. Iako pravoslavno hrišćanstvo u Severnoj Americi postoji od 1794, kada su ruski pravoslavni misionari prešli Beringov moreuz da bi doneli hrišćanstvo Aleutima na Aljasci, pravoslavne crkve u Sjedinjenim Državama gotovo su u celosti doseljeničke i izrazito su etnički obojene – posebno posle Oktobarske revolucije, koja je označila i kraj pokušaja Ruske pravoslavne crkve da se bavi misionarskim radom među Amerikancima. “Celokupna istorija pravoslavlja u Severnoj Americi od 1918. do relativno nedavno, zapravo je tužna i strašna priča” , kaže Greg Riber, profesor moderne istorije i religijskih studija na državnom univerzitetu Pen. Ta priča je, međutim, doživela dramatičan preokret pre dvadesetak godina, kada se grupa od oko dve hiljade evangelista masovno preobratila u pravoslavlje, pristupivši Antiohijskoj crkvi. Doduše, to preobraćenje je pripremano skoro dve decenije. Godine 1968. Piter Gilkvist, jedan od izvršnih rukovodilaca organizacije Studentski krstaški pohod za Hrista, postajao je sve nezadovoljniji paracrkvenim identitetom te organizacije, ali nije mogao da pronađe živu evangelističku crkvu koja bi izašla u susret njegovim duhovnim potrebama. Gilkvist je tada sa još nekoliko drugih ljudi iz rukovodstva organizacije Studentski krstaški pohod za Hrista krenuo na nešto što su oni sami pomalo podsmešljivo nazvali “fantomskim traganjem za savršenom crkvom”. “Naše glavno pitanje glasilo je: ‘Šta se dogodilo sa onom crkvom o kojoj smo čitali na stranicama Novog zaveta? Da li ta crkva uopšte još uvek postoji? Ako postoji, gde je? Želeli smo da joj pripadamo”, piše Gilkvist u memoarima objavljenim pod naslovom Kako postati pravoslavac. Slično onome što je Vilbur Elsvort uradio nekoliko godina kasnije, i Gilkvist i njegovi saputnici prešli su ceo taj put unazad kroz crkvenu istoriju i doktrinu, sve dok konačno nisu stigli do 1054. i velike šizme. Tu je bila raskrsnica: jedan put vodio je ka Rimu i Zapadu, drugi ka Carigradu i Istoku. Gilkvist i ostali su smatrali da se Istok s pravom suprotstavio papskim preterivanjima; takođe su smatrali da je Istok s pravom insistirao na svom tumačenju dogme o Svetoj trojici, ne pristajući na zapadnjačko tumačenje po kome Sveti duh zauzima manje važno mesto od Boga Oca i Boga Sina. Zaključili su, skoro nevoljno, da su u duši pravoslavci. Tako je 1985. godine njih dvadesetak otputovalo čak u Istanbul gde su želeli da problem iznesu vaseljenskom patrijarhu; ispostavilo se, međutim, da je odavno zakazani sastanak otkazan nekoliko minuta pre početka. Očito je da su jerarsi Grčke pravoslavne crkve strahovali kako Gilkvist i njegova grupa nisu u dovoljnoj meri opredeljeni za unapređivanje i širenje helenističke kulture. Na kraju im je pomoć pružio mitropolit Filip Saliba, arhiepiskop Antiohijske pravoslavne eparhije u Severnoj Americi. Mitropolit Filip je rođen i odrastao u Libanu, da bi u SAD došao pedesetih godina; tu je studirao istoriju na Mičigenskom univerzitetu. Kada je postao sveštenik, u početku je bio na čelu parohije u Klivlendu, koju su mahom činili libanski i sirijski doseljenici. Imao je viziju rasta pravoslavlja u Sjedinjenim Državama. Pri tom je važno naglasiti da ta vizija nije bila sputana nikakvim nacionalnim ili etničkim ponosom; to se, međutim, ne bi moglo reći za dve druge velike pravoslavne crkve u Sjedinjenim Državama – Rusku i Grčku – koje su službe držale i drže na crkvenoslovenskom, odnosno grčkom jeziku. Kada je mitropolit Filip saznao za Gilkvista i njegovu grupu, odlučio je da iskoristi tu priliku. Godine 1987. preobratio je većinu sveštenstva i vernika Evangelističke pravoslavne crkve, primivši ih u krilo Antiohijske crkve. Od tog preobraćenja broj hramova i parohija Antiohijske pravoslavne crkve u Sjedinjenim Državama više je nego udvostručen, pre svega zahvaljujući naporima samog Gilkvista, koji se danas nalazi na položaju direktora Odeljenja za misije i evangelizam Severnoameričke eparhije Antiohijske crkve. Iako sada ima već 69 godina i preživeo je rak, Gilkvist i dalje putuje širom SAD, nastojeći da preobrati što veći broj evangelista. “U ovom trenutku broj evangelista (koji su zainteresovani za pravoslavlje) toliki je da je to stvarno zapanjujuće”, kaže. U vreme dok je Vilbur Elsvort službovao u velikoj Prvoj baptističkoj crkvi, tipična nedeljna služba – koja se odvijala unutar ogromne crkve golih snežnobelih zidova, zastrte crvenim tepihom – izgledala je otprilike ovako: u odelu i kravati Elsvort bi se popeo na predikaonicu i držao propoved. Vernici su se uglavnom uzdržavali od bilo kakve aktivnosti tokom službe koja je trajala sat i petnaest minuta – sem što bi povremeno ustajali i zajedno se pomolili ili se pridružili crkvenom horu i orkestru pevajući tradicionalne protestantske himne; stvari su se razlikovale samo jednom mesečno, kada bi se svi zajedno pričestili. Služba koju Elsvort sada predvodi u crkvi Preobraženja Gospodnjeg potpuno se razlikuje. Ova crkva je mala; njeni žućkasti zidovi potpuno su prekriveni ikonama; podovi su zastrti orijentalnim tepisima. Elsvort, odeven u svečanu svešteničku odeždu, najveći deo službe predvodi stojeći iza ikonostasa, tako da ga okupljena pastva ne vidi uvek. Vernici stoje tokom najvećeg dela tročasovne liturgije, neprestano se krsteći, a jedina muzika je ritmičko vizantijsko pojanje. Na kraju službe vernici stoje u redu čekajući da prime blagoslov. Upravo u tom pripadanju drugom i drugačijem svetu leži dobar deo razloga koji sve veći broj evangelista privlače pravoslavlju. Još od poznog 19. veka, kada se kao odgovor na rastući kosmopolitizam osnovnih protestantskih tokova pojavio fundamentalizam, evangelistički pokret je bio suštinski antimoderan. U isto vreme, međutim, zahvaljujući verovanju u važnost spasavanja izgubljenih duša, evangelistički pokret nije mogao u potpunosti da se odvoji od moderne kulture – tako da je u drugoj polovini dvadesetog veka počeo sve intenzivnije da nastoji da obuhvati izvesne dimenzije i aspekte modernog sveta u svoje napore da privuče vernike. Kako to Eksvort objašnjava, jedan od osnovnih razloga koji privlače pravoslavlju jeste solidnost te vere – i potpuno odsustvo zainteresovanosti za integrisanje modernog života. “Pravoslavlje je izrazito konzervativno i postojano”, oduševljava se Elsvort. “Tu ne morate strahovati da bi se sledeće nedelje mogla dogoditi neka radikalna promena u načinu na koji se obavlja molitva ili u organizaciji crkvenog života.” Ovo je vrlo prijemčiva ideja, posebno za mlade preobraćenike u pravoslavlje, ubeđene da je generacija rođena neposredno posle Drugog svetskog rata iskvarila evangelizam. “Deca bejbi-buma odlikuju se prevelikim samopouzdanjem, ubeđena da su naša kreativnost i spontanost sami po sebi fascinantni i raskošni”, kaže Frederika Metjus-Grin, svojevremeno oduševljena pripadnica Episkopalne crkve a danas poznata pravoslavna spisateljica. “Već sledeća generacija lako je uvidela da uopšte nije reč ni o kakvom velikom bogatstvu.” Ovo je generacija koja očigledno traži nešto što ima veću intelektualnu dubinu. Evangelistička crkva bila je poznata po decenijskom antiintelektualizmu: kako je to proklamovao čuveni evangelista s početka dvadesetog veka Bili Sandej, “kada nam Božja reč poručuje jedno a nauka drugo, onda nauka slobodno može da ide dođavola”. Neki evangelisti koji su prešli u pravoslavlje jednostavno više nisu mogli da podnesu taj evangelički antiintelektualizam. Mark Nol, profesor istorije na Univerzitetu Notrdam i autor knjige Skandal evangelističkog uma objašnjava: “Posle Drugog svetskog rata, posle procvata ostvarenog u oblasti obrazovanja, pojavilo se mnoštvo sektaških evangelista koji su bili obrazovani, imali urbano iskustvo i mnogo su čitali – a sve je to podrivalo onaj oblik hrišćanstva uz koji su odgajani, iako nije moralo nužno da podrije samu njihovu hrišćansku opredeljenost.” Gilkvist i Elsvort spadaju među one koji veruju da je osnovna greška evangelizma što se temelji na promenljivom pojmu ličnog doživljaja hrišćanstva, umesto na čvršćem tlu teološke doktrine. “Evangelička teologija ukorenjena je samo u poslednjih 25 procenata crkvene istorije, odnosno u periodu posle Reformacije”, objašnjava Elsvort. “Pravoslavlje ide mnogo više unazad, sve tamo do crkvenih otaca; vraća se korenima i oslanja se na prvih 75 procenata crkvene istorije. Tu postoji vrlo stvarni osećaj kontinuiteta.” Pošto mu taj kontinuitet nedostaje, evangelizam mora neprestano da se prilagođava modernom životu, što je proces koji je po mišljenju preobraženika u pravoslavlje, osujetio intelektualni rast te crkve. “Molitva je sada u osnovi svedena na zabavu”, kaže Gilkvist. “To je nešto što ljude drži godinu ili dve, a onda počinju da tragaju za nečim dubljim.” Jedna od najupečatljivijih osobina Pravoslavne crkve je da ona nije naročito politizovana. To ne znači da nije konzervativna. “Kao pravoslavci, mi ne verujemo da je homoseksualizam legitimni alternativni način života, već smatramo da je to deformacija. Takođe smatramo da je abortus ubistvo”, kaže Gilkvist. Međutim, za razliku od onoga što se događa u mnogim evangelističkim crkvama, ti stavovi – ma koliko bili čvrsti – jednostavno se ne ispoljavaju tokom bogosluženja. Danijel Larson, konzervativni pisac, preobraćenik u pravoslavlje, koji redovno odlazi u Rusku pravoslavnu crkvu u Čikagu, objašnjava: “Opšte je pravilo da se bogosluženje odnosi na Jevanđelje i ono što u njemu piše. Političke teme i političke ideje nemaju neposrednog mesta u bogosluženju. Qudi ne dolaze u crkvu zbog tih tema i ideja. Naprotiv, žele da ih drže što dalje od crkve.” “U Rimokatoličkoj i Protestantskoj crkvi večno se vodi dijalog sa kulturom: recimo, šta da radimo sa odnosom kreacionističkog i evolucionističkog učenja? Gde je tu mesto za nauku?” kaže Endru Anderson, nekadašnji evangelista koji je svojevremeno prešao u Anglikansku crkvu, da bi se na kraju preobratio u pravoslavlje i danas odlazi u crkvu Preobraženja Gospodnjeg. “U Pravoslavnoj crkvi, u kojoj postoji taj istočnjački mentalni sklop, onako sasvim starinski, ta pitanja se jednostavno ne postavljaju. Prosto nisu na dnevnom redu.” Sutra ujutru, posle večernje službe kojoj sam prisustvovao, ponovo sam otišao u crkvu Preobraženja Gospodnjeg. Bila je nedelja. Okupilo se stotinak vernika, znatno više nego prethodne večeri. Kada je liturgija bila gotova, svi su prešli u dvoranu u kojoj se redovno okupljaju; tu ih je čekalo posluženje. Neposredno pre toga upravo je bio završen jednomesečni post, tako da su vernici sada uživali u ćuftama i gulašu. Među njima je bila i Yordan de Renco. Nedavno je diplomirala na koledžu u obližnjem Napervilu, i nedavno prešla u pravoslavlje. Ranije je redovno odlazila u Prvu baptističku crkvu. Kada je Elsvort odlučio da se preobrati u pravoslavlje, De Rencova ga je sledila. Posle obeda seli smo sa još nekoliko parohijana. De Rencova je, kao tipičan novopečeni preobraćenik, sa mnogo strasti govorila o svom novom duhovnom utočištu. Sada ju je oduševljavalo sve što joj je nekada izgledalo daleko i tuđe, kao post i ikone. Post joj je omogućio da postigne sazvučje svog tela i svog duha; nada se da će uskoro početi da pohađa ikonopisačku školu, kako bi naučila da i sama crta likove pravoslavnih svetaca. “Tu zapravo učimo kako da volimo nešto što nam je ranije delovalo nepoznato”, kaže De Rencova. Međutim, nju nije privukla samo neznanost pravoslavne vere; privukla ju je i njena veličina. Kao evangelista, osećala se vrlo sićušnom i usamljenom. Ovi preobraćenici veruju da im je Pravoslavna crkva omogućila da se reše nepodnošljive lakoće toliko karakteristične za evangelizam. “Dok sam odlazila u evangelističku crkvu, neprestano sam razmišljala: ‘Ovo je sjajno, ovo mi se mnogo dopada’”, kaže De Rencova. “Onda sam pomislila: na kraju će jednog dana ovaj pastor umreti ili ću se ja odseliti, pa je zbilja tragično ako je ovo jedino mesto na svetu na kome obitava istina.” De Rencova za trenutak zastaje i prelazi pogledom po malenoj crkvi, ikonama i svećama. Nastavlja: “Dolazak u Pravoslavnu crkvu za mene znači da sam u sabornom jedinstvu sa crkvom, bez obzira na to u kom se delu sveta nalazim; mogu da odem u crkvu gde god da sam i da slušam isto bogosluženje, da slavim Boga na isti način. Uvek sam u liturgijskom zajedništvu sa drugim ljudima. A to je veličanstveno i uzbuđujuće.” (The New Republic) Prevela LJ. Nedeljković