Filozofija kao način pisanja

Naravno da je ovo određenje filozofije kao načina pisanja (prevodilac na naš jezik kolega Dušan Kuzmanović upotrebio je reč vrsta, ali ja verujem da je Belančićev izbor lepši) – upotrebio Ričard Rorti povodom Deride i njegove “intervencije” u filozofiji koja je, uostalom, izazvala toliku buku i pometnju među tradicionalnim zagovornicima filozofije kao “nauke”, ili “metafizike prisutnosti”, ma šta to značilo, kojih je toliko i među našim filozofima, ne samo starijih od Belančića i mene, i ne samo onih koji rade na fakultetima i institutima. U ovom shvatanju prednjače verujem Đurić i Aranđelović ali, kao što sam rekao, ima i znatno mlađih. No, to je njihovo pravo i to ovde nije ono bitno. Važno je da lepa Belančićeva knjiga u kojoj je on sakupio oglede posvećene našim piscima: Radomir Konstantinović, Rade Kuzmanović, Oskar Davičo, Dušan Vasiljev, Jovan Zivlak, ali i “prijatelji iz Borče“… nastoji da izrazi ovo, shvatanje filozofije kao načina pisanja. Zašto je to važno? Ne zato što je u pitanju nekakav ideološki ili politički spor između zagovornika ovih tako različitih shvatanja filozofije: kao nauke ili pisanja. Ne zato. Već zato što je ova promena u shvatanju filozofije samo “dokaz” da se sam svet promenio. I to u toj meri da je životna uloga filozofije isto tako promenjena jer njena “životna moć” više nije ono što je bila. Na toj jednostavnoj iskustvenoj činjenici da se svet promenio i da filozofija nije ono što je nekada bila: “nauka, ontologija”, “mišljenje mišljenja”, “metafizika prisutnosti, logos“… nego jednostavno način pisanja. To je razlog da je Belančić svoju knjigu naslovio tako neobično i provokativno s namerom da izazove intervenciju u samoj realnosti iako je filozofija “autoimuna” (Deridin izraz) u odnosu na svet. Jedino je moje uverenje da je u ovoj podeli uloga i kod Rortija i kod Belančića Hajdeger nezasluženo dobio status metafizičara. Jer treba pregledati Hajdegerove spise u kojima on govori o jeziku koji nije mišljenje nego “zakon razlike” da bi se to razumelo. Tako na primer pišući o Hamanu, Hajdeger ističe da je razum odnosno mišljenje jezik, ali da sam jezik nije mišljenje, odnosno logos kao što su to tvrdili grčki filozofi. Jer, jezik je razlika i ovaj “zakon razlike” koji je nemoguć u mišljenju. Pošto je mišljenje ono Isto ili ono Jedno. Da nije jezika ne bi bilo moguće ni pisanje, prolegomena za zakon pisanja i sam zakon pisanja koji, kako to s pravom podvlači Belančić, i nije nikakav “zakon” pošto se piše bez zašto. Postoji u ovim tekstovima takoreći bezbroj mesta na kojima autor podvlači ovo svoje uverenje o prednosti razlike ili pisanja u odnosu na ono Isto, Logosno i mrtvo: “pisanje nije belutak zatvoren u samoga sebe: ono je otvorena cirkulacija energije u sebi, dakle, između pisanja i nepisanja. Ako ne može da se zakači za život, pa i da se kači sa životom, pisanje onda naprosto ne može ništa”. Ogromna je moć pisanja.