Sa Pegazom po mesečini

Ako sam se dosad i dvoumio, u septembru, sigurno, krećem u teretanu! Znam i u koju ću teretanu, tu, u komšiluku, u Grčića Milenka, preko puta Željka obućara. Šta će mi teretana!? Zar mi ramena nisu dovoljno široka od plivanja? I šta će mi bicepsi u šestedesetoj? A šta će Putinu u pedeset i četvrtoj? I, uostalom, kakva su to pitanja u ovoj eri globalnih gibanja? Zaista, zaista vam kažem, moj rode: u ova loša vremena, svaki Srbin mora da ima bicepse kao Putin! Mada, malo mi je nepotpuna ta medijska halabuka oko Putina. Svaka čast za crni pojas, i što vozi helikopter i podmornicu. Ali, nigde ne piše koliko je visok, a nema ni dlačice na grudima. I gde mu je brada ili, bar, brkovi? Jer, ne ide se, bre, golobrad među Ruse i Srbe! Nego, ajd', mani brkove, da ga vidim kako radi sa sekirom, dvokilašicom, sa testerom bezbučnom? I šta Volođa zna od tenisa, u vreme Srbija opena? Kakav mu je forhend, bekhend? I može li sa klompama na teniskom terenu plesati i na Čigotu se popeti, može li jezero na Adi kod “Sanseta” šest puta preplivati? Najzad, kakav je na jelu i piću? Može li Šešeljevu pljeskavicu za doručak smazati i Nikolinim klečanskim vinom zaliti? I jede li ljuto, beli luk, ovčiji loj? Koliko sarmi, koliko tanjira pasulja u sebe sruči, a da mu u stomaku ne bude dar-mar? I pravi li ljut ajvar od koga uši otpadaju? Jer, tek takvom Putinu Srbi mogu da se nadaju i pred njim, kao pred ruskim carem, ničice padaju... A to što Putin, baš kao i ja, ima i blagonaklonost pedera, to samo znači da smo idealna, Mikelanđelova mera. Tačnije mera Fidijina, mera arijevska. I, sad, ajde da vidimo šta od bicepsa i sportskih veština znaju Vojče i Boki? Šta zna Velja sem što nešto muva sa koncesijama? Toma, bar, zna da peče rakiju, Čanak da sprema vojvođanskog fazana na Brionima, Čeda da se drži Mikonosa okružen sa bezbroj bicepsa... Niko, bre, od njih nema svoje bicepse, jednostavno, nemaju tela, a, opet za njima stalno juri horda telohranitelja. I, eto, zašto Srbi nemaju Putina nego samo šačicu Bušovih klonova, šačicu “bušića” bez mišića! I tako godinama, generacijama... Ah, sećam se, kada su bili raspisani prvi višestranački predsednički izbori, ej tamo, 1991. godine. U ime Zelene stranke, baš sam se spremio da vladam Srbijom. Igrao sam po ceo dan tenis sa mojim rođom iz Švice na vreloj šljaci TK “Partizana”, a predveče bi se latili tartana i trčali po deset kilometara. A, svakog jutra, zna se, skakanje konopca i tegovi. Bio sam u boljoj kondiciji ne samo od ostalih predsedničkih kandidata, već i od njihovih telohranitelja. Preko Aleksandra Timofejeva i TV Studija B izazvao sam Sentu, Cobijevog gorilu da odabere koju god hoće disciplinu! I nije hteo ili nije smeo! Jer, opasan sam predsednički kandidat bio, Cobiku sam u Vojvodini u važnim varošima pobeđivao. Ali, Srbima, ni tada, 1991. godine, nije bio potreban Putin. Glasali su za one koji su oslobađani fiskulture u školi i eskivirali vojsku, u najboljem slučaju kuvali kafe oficirima u kasarni uređujući zidne novine. Srbija je, dakle, još 1991. godine glasala za kilavce i zato danas Srbi pred svakim padaju ničice. Nego, ne bojte se Srbi moji! To što u septembru krećem u teretanu, ne znači da se spremam za šefa države. Spremam se da budem beli mag, beli paganski patrijarh, i, stolovaću negde na vrhu neke srpske planine, vladaću vama belom magijom, a da nećete ni da primetite, niti ćete znati da li sam na zemlji ili sa vama vladam sa neba. Eto, o tome sanjarim u petak uveče u belom “Pegazu”, na punoj mesečini, a na putu za Zlatibor. Ali, da vidiš i to čudo, bajo! Ovaj “Pegaz” iz Ivanjice ne leti, već, puzi sporo kao da je puž, a ne konj sa krilima. A bela mu karoserija, i, hvala bogu, klima mu ne radi, a ni radio! A “Pegaz” bio parkiran negde na suncu, pa u njemu milina: nema ni pedeset Celzijusa. I da na autobuskoj stanici nisam kupio flašu “knjaz Miloša” otišao bih bogu na istinu umesto u teretanu. I tu opipam bicepse. Čvrsti su mi od plivanja, ali fali im masa Putinova. A “Pegaz” mili li, mili po Petlovom brdu. Šta, mili! Puzi, bre, kao Srbija! Još od Žarkova počeo je da staje svakom ko i mahinalno digne ruku! Uostalom, kao i ovi naši “bušići”. Čim im neko mahne iz Brisla i Vašingtona, a oni trk, prostiri se, puzi. Puze, bre, i na Bledu, eej! Pitam šofera: kad ćemo da stignemo na Zlatibor? A on diplomata, kao da je učio kod Vuka Jeremića. Kaže: “Stižemo iza jedanaest”. Pa, sad, ti, brale, pogađaj: da li je to u ponoć ili u gluvo doba noći. I šta ako stignem i u zoru na Zlatibor? Da li, možda, stoku nisam napojio ili ovce nisam pomuzao? I, da li mi, možda, sitna deca plaču? Tako se uhvatim kako mi, baš, lepo što “Pegaz” mili po Ibarskoj. To ti je Srbija, nigde ne žuri. Ni u Evropu, ni na nebo. Ali, po Ibarskoj je opasno i puziti, moj brale! A to što nećeš na silu u preticanje, to ti nije nikakvo osiguranje. Jer, uvek imaš silnika i idiota kome smeta to što puziš, i, nema ti spasa od njihovih čeonih naleta, a hoće da te opale, s oproštenjem, i otpozadi. I, ej tamo, ispred Veljinog tunela, na izlazu iz Ovčar banje, naš “Pegaz” ne da žmigavac, a naglo stane! Kafanska pevačica, baš, tu, treba da siđe na “radno mesto”... Kad, iza nas urlik hladnjače! Uh, kao da urla krdo slonova u stampedu, kao da urla armija slonova “indijskog kralja Pora” pred kojim se naša makedonska falanga uspaničila i prvi put pred neprijateljem ustuknula... Proleti hladnjača, tik, uz nas, samo što ne očeše “Pegaza”. I tek kada je ta neman u Veljin tunel nestala, osetim da mi se košulja hladnim znojem natopila. A u “Pegazu” Srbi mirni, što pospani ili spavaju ko zaklani. A i šofer miran, kao da je pregazio kera, i, neće se, valjda, od toga praviti afera. Meni, pak, urlanje hladnjače još dugo mozak pomera. Jer, setim se, armije slonova indijskog kralja Pora, slonova dugodlakih kakve do tada nismo videli i kada smo, prvi put, ustuknuli, kada smo shvatili da je celu Indiju teško osvojiti... Nego i Jung je pored mene u “Pegazu”. Kao i on krenuo na Zlaću, da me, dodatno, traumira: “Ajde, još jednom, pošteno razmisli: da li ste sa Aleksandrom Velikim išli do Indije ili samo do fruškogorske INĐIJE!? Te da je indijski kralj Por, ustvari, srpski junak BORČA koji je kraljevao od Avale do Sirma...” Opet me oblije hladan znoj. Čuj, da smo s Aleksandrom išli samo do Inđije! I, tu Jungu naletim, kao som na bućkalo, pa ću da pitam: A otkud u Inđiji slonovi? To Jung, jedva, dočeka: “I nije li Panonija bila puna MAMUTA!? Tih Plutarhovih čudnih, strašnih dugodlakih slonova i još sa dužim kljovama? Kad, u taj čas, negde kod Požege, tiruli, tiruli. Zove burazer Dragiša iz Vrčina da mi javi da je moja Crna, opet, skotna. Dva dana se po dvorištu valjala sa mačorom Ćopom koji je, po ubeđenju, radikal, na gazdu Branka iz komšiluka. I, taman me braca ozari, ali, brže-bolje, kao vrelom vodom opari: “Jesi li čitao da su kod Sombora, opet, našli, plitko zakopan, skelet MAMUTA!!?” Tu mi morbidni ispadne iz ruke, cap, prekinu se veza. Jer, šta da je i braca, za Jungom, ponovio da Aleksandar za Indiju nije ni išao, već, samo tu do Sirma, do Sremske Mitrovice, i ni pedalj više! Gledam Junga u “Pegazu”. Nije, valjda, sa mojim bracom iz Vrčina u dosluhu? Ne rade, valjda, sinhronizovano na mom ludilu? Oko ponoći “Pegaz” dopuzi do Zlatibora, ostavi me ispred Kićanovićevog hotela. I nastavi “Pegaz” do Nove Varoši neka im je bog na pomoći... I, aj', klaj, klaj, po punoj mesečini, ka našoj kućici. A naši kučići radosno skuckaju, prepoznaju staru džukelu, koja se kao Odisej, vraća svom domu. Ušunjam se kao lopov u kuću; tetka Mica spava u prizemlju, a Olja, gore na spratu. I tu se, još jednom, pre spavanja, pipnem za bicepse. Mora se, mora u teretanu. Jer, kako ću na oči da izađem Putinu? Kako, inače, da nas dvojica spasimo Srbiju!?