Naš čovek na visokom položaju

Takav je red, da prvo obavestiš onoga koga se najviše tiče. Predsednik opštine Topola Dragan Jovanović ponavlja više puta da je “prijatno iznenađen” otkrićem NIN-a da u vrhu Generalštaba Vojske Srbije dominiraju baš (naši) Srbijanci. Na njegov poziv-insinuaciju da među prvih 20 u Vojsci nema Srbijanaca (“Evo, ako mi nađete ijednog…”) jer “nas se sete samo kad treba da plaćamo porez i idemo u vojsku”, NIN se temom pozabavio. Ministar odbrane Dragan Šutanovac je samo kratko rekao: “Glupost. Zamenik načelnika Generalštaba je iz Toplice”. I stvarno od pet ključnih ljudi Generalštaba Vojske Srbije, Srbijanac nije jedino načelnik Generalštaba general-potpukovnik Zdravko Ponoš. Ali, ni naša opaska, da u vrhu Ministarstva odbrane – tamo, dakle, gde se utvrđuje politika – ubedljivo dominiraju Beograđani, nije pokvarila Jovanoviću raspoloženje. Iako “znači, mi služimo, kad treba, kao topovsko meso”, “prijatno sam iznenađen”. Naš narod iznad svake vlasti ceni vlast sile, pa se ni Jovanović nije mnogo uznemirio pred otkrićem da Beograđani nesrazmerno ubedljivo dominiraju i u zakonodavnoj vlasti (Narodna skupština), a do neverovatnosti u izvršnoj vlasti (Vlada). “A jeste li proverili kako je u policiji? Evo, garantujem, u SUP-u Kragujevac nadležnom za još šest šumadijskih opština, sve sam Kosovar”, ne odstupa Jovanović. Da sa teritorijalnim predstavljanjem u vlasti Srbije nešto nije u redu, nema nikakve sumnje. Sem predsednika opštine Topola koji se dao u potragu za Srbijancima u vrhu Vojske i na lokalu policije, slična su pitanja mada ponekad na uvijeniji način postavljana i sa drugih strana. Dok se još špekulisalo izgledima da on postane srbijanski ministar policije, Dragan Šutanovac je u intervjuu NIN-u među svoje moguće zadatke na tom mestu nabrojao i “pa ne znam da li da kažem urbanizacija, ali četvrtina Srbije je Beograd, a broj policajaca iz Beograda u našoj policiji je daleko ispod tog proseka”. Ministar za infrastrukturu Velimir Ilić u iznošenju svog nezadovoljstva načinom političkog predstavljanja, uslovno rečeno regiona Srbije, u intervjuu NIN-u bio još eksplicitniji: “Ja sam jedini ministar od Lazarevca do Makedonije, od Drine do Bugarske. Određene regije imaju po sedam, osam, devet ministara. A ja sam jedini ministar iz cele Šumadije i Pomoravlja”. Oni koji tvrde da postavljanje pitanja ko je odakle – ako smo svi Srbi – nije u redu, a i opasno je – nisu u pravu. Opasno je ako se takva pitanja kriju. Jer svaka teritorija ima svoje specifične interese, a na sadašnjem nivou razvoja demokratije u Srbiji iluzija je očekivati, kako primećuje i republički poslanik Romske partije Srđan Šajn, da recimo poslanici odakle god dolazili predstavljaju interes svih, kako od njih očekuje Ustav Srbije. STANJE PRAVA I STANJE STVARI: A stanje stvari je ovakvo. Prema popisu iz 2002. godine Srbija (bez Kosova) ima 7.498.001 stanovnika, a prema aktuelnom stanju biračkih spiskova 6.653.851 birača. Na poslednje republičke izbore izašlo je 4.033.586 birača. Beograd prema poslednjem popisu ima 1.576.124 stanovnika, pa je u glavnom gradu tačno četvrtina Srbije. Narodna skupština Republike Srbije ima 250 poslanika, pa statistički iza svakog poslanika stoji 26.615 upisanih birača ili 16.134 birača koji su glasali. Među 250 republičkih poslanika 77 ili 32,4 odsto su Beograđani. Više od 80 opština u Srbiji u Skupštini nema poslanika. Među njima su zaista i Crna Trava, sa samo 2.563 stanovnika, ali i Priboj sa 30.377 stanovnika, i Šid sa 38.973 stanovnika, i onoliko povodom čuvene koncesije pominjana Požega sa 32.293 stanovnika, a poslanika nema ni Bor sa 55.817 stanovnika i onoliko ekonomskih, ekoloških i drugih problema. Da stvar bude još zanimljivija, poslanika nema ni Boru po geografiji i problemima susedni Majdanpek. A sasvim slučajno odabrani Titel, sa 17.000 stanovnika, ima dva poslanika. Vlada Republike Srbije je za našu temu još reprezentativniji predmet istraživanja. Vlada ima predsednika, potpredsednika i 23 ministra. Od njih 25 ukupno 14 su rođeni u Beogradu, a troje su rođeni drugde, ali su sa dugog beogradskog prebivališta stigli u vladu. Četiri ministra su rođena u Vojvodini, a toliko ih i je ukupno i stiglo u Vladu sa nekog od vojvođanskih prebivališta. Dakle, 22 člana Vlade predstavljaju 3.608.116 stanovnika Beograda i Vojvodine. Preostalih gotovo četiri miliona stanovnika Srbije (bez KiM) imaju u Vladi Dušana Petrovića (Šabac), Velimira Ilića (Čačak) i Rasima Qajića (Novi Pazar). Ministarka za dijasporu Milica Čubrilo rođena je u Tunisu, vrlo je životom vezana za Pariz, pa bi se, kao i delimično Božidar Đelić, mogla smatrati predstavnikom dijaspore. Da li su ovi podaci važni? Sa pravne tačke gledišta, kaže Đorđe Vuković iz CeSID-a – nisu. Po našim pozitivnim propisima “ako, na primer, Pirot nema poslanika, svih 250 poslanika predstavljaju te građane u Pirotu”. Ali propisi su jedno, a stvarnost drugo. “Realno gledano, postavlja se problem kako i na koji način će te parcijalne lokalne interese da zastupaju ljudi koji nisu iz tih regiona. Recimo, ako se postavlja pitanje da li će put ići ovuda ili onuda, na tom će se pitanju veći broj poslanika iz jednog kraja sigurno ujediniti bez obzira na stranačku pripadnost”, kaže Vuković. Pozivajući se na analizu Pokrajinskog veća Vojvodine, Đorđe Vuković tvrdi da je stanje stvari na lokalnom nivou još gore. Kako je na republičkom nivou koncentracija političkog predstavljanja izvršena u Beogradu, tako je na lokalnom nivou ta koncentracija još i više izvršena na gradskom jezgru opština. “U gradskim jezgrima živi oko 30 do 40 odsto stanovnika, a u lokalnim skupštinama su predstavljeni sa 70 odsto odbornika”. Vuković, međutim, postavlja pitanje koliko “provincija može da nam ponudi zaista kvalitetnog kadra”, a ova novinarka njemu protivpitanje: “Šta je sa zemljom u kojoj oblast sa tri miliona stanovnika nije u stanju da iznedri nijednog kvalitetnog ministra, na primer”. Da je “naš čovek na visokom mestu” od neprocenjive važnosti svedoči more karakterističnih lokalnih slučajeva od kojih ćemo navesti neke. Ko malo prati zbivanja po Srbiji bar na korak dalje od Beograda, buran politički život opštine Gornji Milanovac mora mu biti poznat. Tamo se od 2000. godine, i pored višestrukih ujedinjenih pokušaja smenjivanja, na vlasti održava predsednik opštine Dražimir Marušić, socijalista samo po ubeđenju. Jer februara ove godine Marušić je podneo ostavku na sve stranačke funkcije u SPS. Obrazloženje: “Godine 2000. na lokalnim izborima pobeđujem u Gornjem Milanovcu i imam najveću odborničku grupu; istovremeno beležim jedan od najboljih rezultata za republičke izbore u okrugu, ali OSTAJEM BEZ POSLANIKA”; “Na ovim poslednjim republičkim izborima... postigli smo jedan od boljih rezultata u Srbiji, kad je SPS u pitanju. Da li smo nagrađeni... Na primer, da li sam ja, kao kandidat te uspešne OO SPS Gornji Milanovac ušao u krug ljudi koji se šalju u Skupštinu? NE, NARAVNO”. U opštini Užice nedavno je pukla i privremena uprava zbog potuljenog odbijanja DSS da ona bude renovirana kadrom iz Demokratske stranke, zbog čega je G17 plus napustila koaliciju DSS, Liga za Užice i G17 plus, koja je za vreme prethodne republičke vlade udruženim snagama smenila predsednika opštine iz DS i izabrali Tihomira Petkovića iz DSS. “Smatrali smo da je Petković najbolji kandidat u trenutku kad se konkurisalo za sredstva iz nacionalnog investicionog plana i sigurni smo DA SMO I NAŠOM I ZASLUGOM CELE TE KOALICIJE, DOBILI ODREĐENA SREDSTVA KOJA SU TADA BILA ZNAČAJNA ZA NAŠU OPŠTINU”, rekao je šef užičkog G 27 plus Branislav Mitrović za “Užičku nedelju”. Mada je povremeno kontroverzan, i intervju republičkog poslanika DSS iz Užica Predraga Mijailovića vrlo je slikovit za našu temu. “U prošlom sazivu Skupštine, kada je DSS bila vladajuća stranka, iz NIP-a je Užice dobilo 30 miliona evra... To smo mogli ranije da uradimo da je opština pozvala mene kao poslanika, to bi se znatno pre uradilo”, kaže Mijailović za iste novine. Ali G17 plus iz Užica zna da je sada TRENUTAK drugačiji – NIP drži Demokratska stranka. Ministar za NIP Dragan Đilas tek je po neuspehu pokušaja njegove stranke da u Svilajncu smeni Dobrivoja Budimirovića Bidžu reagovao (“Ne verujem da bi bilo ko iz DS tako nešto rekao”) na predreferendumske tvrdnje svog stranačkog kolege iz Svilajnca Predraga Milanovića da ova opština neće dobiti novac za izgradnju mosta preko Morave ako Bidžu ne smeni. Pre toga je Đilas rečito učestvovao na mitingu sa koga je građane pozvao da smene “poslednje zlo u ovom delu Srbije”, “čoveka koji stalno hoće da vraća unazad”. Dakle, imati svog čoveka na visokom mestu od neprocenjive je važnosti. Zašto ga svi nemaju? “To je posledica izbornog sistema. Izborni sistem je uspeo da izvrši tu koncentraciju na Beograd i gradska jezgra u lokalu, jer vi imate takozvane otvorene liste, stranke mogu za poslanike da pošalju koga hoće, sve zavisi od dogovora partijske političke elite. I to je sa njihovog stanovišta gledano logično, što bi on stavljao nekoga sa strane ako može da postavi svoga miljenika. Stranke rade ono što im je u interesu”, kaže Vuković. Dugoročno i konačno, problem bi mogao biti rešen samo regionalizacijom i zatim decentralizacijom na lokalni nivo. A palijativnih trenutnih rešenja ima milion, kaže on, stvar je političkog izbora koje će biti odabrano ukoliko i političari problem prepoznaju. DA LI JE I BAKI KOSOVAR: Lokalno predstavljanje među policijskim kadrovima vrlo je i osetljivo i važno. Kao što smo videli predsednik opštine Topola ne odustaje od tvrdnje da su policijska mesta po Srbiji preplavili Kosovari. Pošto je takav podatak delikatan, a naša policija toliko zatvorena da joj, onaj ko ima kad da čeka, može prići samo uz pomoć Rodoljuba Šabića, Zoran Anđelković, bivši poverenik SPS za Kosovo, jedini je ubedljiv alternativni izvor informacija koga se setio autor ovoga teksta. Anđelković tvrdi da je, sedam-osam godina po odlasku Albanaca, u policiji Kosova radilo ukupno 3.500 policajaca, od toga su između 1.500 i 2.000 bili tamošnji Srbi, ostalo su bili gostujući policajci. Policajci sa Kosova nisu se ni školovali u Srbiji, imali su školu u Vučitrnu. Kako su oni verovatno svi 1999. godine prešli u Srbiju i taj bi broj bio dovoljan da stvori utisak da su je preplavili. Ali, Anđelković napominje da su i Srbi sa Kosova više voleli da rade u javnim preduzećima nego u policiji, pa su, kao što je poznato, tamo redovno slati policajci iz centralne Srbije i Vojvodine. Među njima nije bio redak slučaj i lične motivisanosti za češći odlazak od obaveznog zbog privlačnog “bakšiša”. E, tvrdi Anđelković, i te građane Srbije sad u Srbiji smatraju policajcima – Kosovarima. “Mnogi misle da sam i ja Kosovar zato sto sam bivao tamo”, kaže Baki Anđelković. Što se niske zastupljenosti Beograđana u policiji tiče, prema Anđelkovićevim saznanjima, njihova je zastupljenost onakva kakav im je interes za policijski posao. “Koliko ja znam, a imao sam mnogo intervencija, pri upisu u srednju školu unutrašnjih poslova, vodi se računa o toj zastupljenosti jer psihofizička testiranja obavljaju se preko opštinskih sekretarijata. Beograd nikad nema dovoljno prijavljenih za policajce, pa čak ni ovo što su posle 2000. godine išli sa devojkama, dokvalifikacijama, tromesečnim kursevima posle završene neke druge srednje škole, nije dalo rezultata. Zato i sada veliki broj policajaca iz Paraćina, Prijepolja, Nove Varoši, dolazi na mesec dana u Beograd. Ja živim na Banovom brdu, nisam tu upoznao nijednog policajca da je Beograđanin”. Čime smo tekst počeli, da ga i završimo. Vojskom. Kao što pokazuje jedna od naših šema, Srbijanci su u Generalštabu glavni. I mada je general-major Vidosav Kovačević, načelnik Vojne akademije, ovu novinarku dočekao podatkom da je među sadašnjih 700 studenata Akademije 11 odsto iz Beograda, to je, posle policije, jedno od retkih mesta gde su Beograđani zastupljeni ispod svog proseka. Glavnograđani dakle preferiraju malo bezbednije oblike vlasti – kao što su Skupština i Vlada. Kao što se vidi iz jedne od naših šema, južna Srbija (Blace i Leskovac) dominira u vrhu našeg Generalštaba. E pa, prema podacima generala Kovačevića, Niš, u kome živi oko 3,5 odsto stanovnika Srbije daje 7 odsto studenata Vojne akademije, Prokuplje u kome živi manje od 1 procenat stanovnika Srbije daje 4 odsto studenata Akademije, a Leskovac u kome živi oko 2 procenta stanovnika Srbije daje 6 procenata studenata Akademije. Ima slučajeva da se vojni kadar samoreprodukuje, kaže general Kovačević, a ne negira ni poznatu pojavu da se za vojni poziv odlučuju deca iz siromašnijih porodica. Ovi podaci iz južne Srbije mogli bi da budu izraz te pojave. Akademija inače ne vodi računa o regionalnoj zastupljenosti. Postoje testovi koje budući studenti moraju da polože i to je to. Privlačnost je Akademiji, po rečima njenog načelnika, dalo i njeno posredno uvođenje u sistem visokoškolskog obrazovanja Srbije. “Iskoristili smo zakonsku mogućnost i sklopili sporazume o zajedničkim studijskim programima sa pet fakulteta, a u pregovorima smo sa još jednim.” A i prvi put u istoriji od pet prijavljenih devojaka, tri su se kvalifikovale za pilotsko školovanje.