Strah je dobar prijatelj, ali ga se čuvaj

LJubomir Erić, psihijatar i psihoanalitički psihoterapeut, poznati profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu u Beogradu, izdanak je beogradske i engleske psihijatrijske škole i učenik profesora Majkla Šeperda pod čijom je supervizijom počeo da radi 1977. na Institutu za psihijatriju u Londonu. Profesor Erić je autor više od 150 naučnih članaka, kao i dvadeset monografija, knjiga i ud`benika. Upravo je objavio “Rečnik straha” (Arhipelag, Beograd, 2007). To je izuzetna analiza strahova kao životnih saputnika svakog čoveka i stručno određivanje mere – kada normalan saputnik postaje bolest. „Fobija je sufiks za konstruisanje reči u psihijatriji koje opisuju iracionalni strah kao psihički poremećaj. Na primer agorafobija – strah od otvorenog prostora, ili u medicini, preterana senzitivnost na, recimo, svetlost – fotofobija. U knjizi je navedeno 160 vrsta strahova s kojima se autor suočio u praksi, ali se ističe da ih ima oko 700. O strahovima sa profesorom LJubomirom Erićem razgovarao je profesor Momčilo B. Đorđević. – Strah je emocionalni odgovor na preteću opasnost i zajedno s radošću i besom spada u osnovne emocije, koje odlikuju najviše žive organizme. Strah je u neku ruku odličan prijatelj koji omogućava preživljavanje, jer se javlja kao reakcija na negativne stimuluse. Današnji čovek dobar deo egzistencije zasniva na strahu, što je normalna pojava. Međutim, disfunkcija tog odbrambenog mehanizma nekad vodi ka patologiji, koja se može pretvoriti u teže oblike fobije, pa i teže psihičke poremećaje. Da li osoba sa fobičnim ponašanjem zna i shvata da je njen strah nelogičan? - Obolela osoba zna da njen strah nema osnovu u realnom svetu, ali ne može da ga suzbije i otkloni i pri samoj pomisli na zastrašujuću situaciju ona doživljava strah i paniku. Od kolikog je značaja strah u običnom životu, ali i u psihijatriji, govori i Frojdovih 30 godina posvećenosti izučavanju straha. Izvor straha je način čovekovog življenja iz kojeg i zbog kojeg je čovek onakav kakav jeste. Frojd je istakao dva razvojno uslovljena tipa i oblika straha. Prvi je nazvao primarnim strahom, i on se javlja odmah u životu jedinke, tokom procesa rađanja, dok je drugi tip stečen u kasnijem životnom dobu. I bebe doživljavaju strah kad ih napuste roditelji. Mališani između 4. i 6. godine plaše se mnogo čega što nije zasnovano na realnosti, poput duhova i raznih divljih životinja. Deca između 7. i 14. godine svesna su okolnosti u kojima se nalaze i procenjuju da li im preti opasnost od povreda i da li se može dogoditi nešto što bi im ugrozilo egzistenciju. U vašem “Rečniku straha” bavite se socijalnom fobijom kao najčešćim poremećajem zbog kojeg oboleli traže pomoć. - Možda niste znali, ali strah se najčešće javlja kad je potrebno govoriti javno pred mnogo sveta. U tim trenucima, najveći broj ljudi oseća knedlu u grlu a leptire u stomaku, znoje im se dlanovi, a srce ubrzano lupa. Međutim, kako se nastup pred publikom odvija, on postepeno nestaje. Uostalom, svi mi osećamo nelagodnost očekujući susret sa nepoznatim ljudima, kada smo na velikoj visini ili kad na sebi vidimo pauka. Ali taj strah je kratkotrajan i ne ometa nas u svakodnevnom životu. Imao sam mnogo pacijenata koji nisu bili u stanju da održe ni manji prigodni govor za trpezarijskim stolom, bili su im potrebni sati pripreme da bi se javili telefonom, ukoliko je s druge strane neka važna osoba ili ukoliko očekuju neprijatan razgovor, a da ne govorim o nastupu na nekom većem skupu ili na televiziji. Strah nailazi u talasima i bukvalno ih parališe. To je ono što se u psihologiji i u psihijatriji naziva socijalnom fobijom. Bolesnik je svestan bezrazložnosti straha, ali je i nemoćan da mu se suprotstavi. Socijalna fobija nije identifikovana tek u savremenom svetu. Ne, još u 4. veku p. Hr. Hipokrat je uvideo da su osobe opsednute strahom “sramežljive, bojažljive i sumnjičave, da ostaju po strani, vole mrak kao način života, ne žele da pale svetlo niti da sede na osvetljenim mestima. U društvo ne odlaze zbog straha, jer misle da će ih svi posmatrati, a to je ono čega se najviše plaše”. A pre pet vekova Robert Barton je u svojoj “Anatomiji melanholije” (1621) pisao da je “strah iznenadio mnoge koji su trebalo da govore i da se pokažu na javnim mestima, ili pred značajnim ličnostima. Strah uništava glas i memoriju, iznenađuje i zbunjuje uplašene osobe koje ne znaju gde su, ni šta rade i govore”. Do početka 20. veka socijalna fobija je smatrana normalnom crtom karaktera i nije svrstavana u psihijatrijske poremećaje. Tek početkom osamdesetih prošlog veka ova vrsta fobija izdvojena je u poseban nozološki entitet. Da li sistem života i životne navike utiču na pojavu ove prividno naivne a, u suštini, prilično opasne bolesti? - U zemljama zapadne kulture, u Evropi, Americi, Kanadi, Novom Zelandu i Australiji, zastupljenost socijalne fobije je vrlo visoka, kreće se između 1 i 5,3 odsto, dok je u zemljama Istoka, u Kini, Južnoj Koreji i Tajvanu između 0,4 i 0,6 odsto. Inače, socijalna fobija počinje rano u čovekovom životu. Beleže se počeci i oko desete godine, ali kod 95 odsto svih obolelih, prvi put se ispoljava između trinaeste i četrnaeste godine. Zbog nesigurnosti oboleli ređe stupaju u brak, a kad sklope brak, češće se razvode ili razdvajaju, pri čemu su glavni problemi u seksualnom i bračnom prilagođavanju. Šta savremena nauka kaže o uzrocima socijalnih fobija? - Priroda socijalnih fobija nije dovoljno objašnjena. Socijalno fobična osoba preterano aktivira sistem odbrane, a nedovoljno koristi sistem sigurnosti. Funkcija sistema odbrane je da procenjuje potencijalne pretnje od drugih. On aktivira takmičarstvo kao način ponašanja, procenjuje i upoređuje potencijal neke osobe sa drugim značajnim osobama iz okoline. S druge strane, sistem sigurnosti kontroliše sistem odbrane tako što prepoznaje postupke drugih kao prijateljske, sarađujuće, nepreteće i uzima ih u obzir. Socijalno fobične osobe razvijaju simptome zbog nesposobnosti saradnje. One ne očekuju da budu podržane i cenjene, misle da nemaju šta da ponude drugima, samo zato što nisu u stanju da na druge gledaju kao na potencijano sarađujuće. Iz tih razloga javlja se osećanje inferiornosti. Ima li leka ovoj bolesti? - Prognoza, uopšteno govoreći, nije povoljna. Lošiju prognozu od uobičajene imaju osobe kod kojih je rano došlo do ispoljavanja karakterističnih simptoma. Prognoza je tim teža, ukoliko postoji tzv. komorbiditet i kad se pomoć zatraži tek posle potpuno ispoljene psihopatologije. Lečenje je integrativno, što znači da se primenjuje više oblika psihoterapije, individualne i grupne. Od lekova se daju benzodijazepini i antidepresanti koji sprečavaju smanjenje koncentracije serotonina u mozgu. Serotonin je poznat i kao “hormon sreće”, a ima ga u mozgu, sistemu za varenje i u trombocitima. Često srećemo osobe koje jednostavno ne smeju da uđu u lift, ne usuđuju se da pogledaju sa nekog od viših spratova. Ja imam prijateljicu koja ne seda na zadnje sedište automobila ukoliko ovaj nema četvoro vrata. U čemu je problem tih ljudi? - To su specifične fobije i ima ih mnogo. Ne znam da li čitaoci NIN-a pamte Hičkokov film “Vrtoglavica” iz 1958. (ovde je stigao znatno kasnije) sa Kim Novak i Yemsom Stjuartom, u kome je prikazana parališuća moć straha. Junakinja filma (Kim Novak) penje se na zvonik sa očiglednom namerom da sa njega skoči, a čovek koji je u nju zaljubljen (Yems Stjuart) koji pati od akrofobije, tj. straha od visine, paralisan zastaje već na prvim stepenicima i ubrzo potom vidi telo koje dole pada sa visine. Još iz antičkih vremena poznat je strah od zvuka flaute i od visine. U medicinskom kontekstu pojam fobija upotrebljen je prvi put u 1. veku kad je u opisu simptoma besnila spomenut strah od vode ili hidrofobija. U prvom medicinskom rečniku 1848. opisuje se sifilofobija, patološki strah od sifilisa, nešto kasnije klaustrofobija, a zatim lekari opisuju brojne specifične fobije koje sreću u praksi dajući im grčke i latinske nazive. Ukoliko bi se temeljno pretražila medicinska literatura moglo bio se pronaći 700 vrsta specifičnih fobija, od kojih je značajno manje od 200. U stvari, specifične fobije su najčešći oblici straha i najčešći psihički poremećaji uopšte, čija se zastupljenost među pripadnicima muškog pola kreće između 3,8 i 14 odsto, dok je među ženama između 8,5 i 25,9 odsto. Izvesni objekti kao što su nož, makaze i drugi šiljati predmeti, staklo, stomatološke intervencije, primanje injekcija, kod većine ljudi izazivaju osećanje nelagodnosti pa i strah. To se može reći i za boravak na visini, pored snažne tekuće vode, u mraku, na jakom vetru ili za vreme grmljavine. Na sreću, ovi specifični strahovi najčešće su blagi i ljudi ih uglavnom, dobro podnose. Da li poreklo specifičnih fobija treba tražiti u lošoj komunikaciji sa okolinom ili su plod porodične sklonosti, tj. nasleđa? - Poremećaj počinje u skoro svim uzrastima i među oba pola, iako se češće sreće u ženskom delu sveta. Među ženama je to, inače, najčešći psihički poremećaj, uopšte. U muškoj populaciji, fobije zauzimaju drugo mesto, iza zloupotreba psihoaktivnih supstanci. Specifične fobije počinju u svim uzrastima, a najčešće u periodu detinjstva i mladalaštva. Tako, fobije od životinja javljaju se oko sedme godine, fobije od krvi, prosečno, oko devete godine, od stomatoloških intervencija oko dvanaeste godine, a od visine u kasnom detinjstvu. Klaustrofobija, međutim, javlja se oko dvadesete godine. Broj osoba sa lošom komunikacijom sa okolinom i poremećajem prilagođavanja okolini, u našoj sredini je znatno porastao u poslednje dve decenije što se poklapa sa međunacionalnim krvavim sukobima na tlu bivše Jugoslavije. Bili smo nedavno svedoci uzastopnih drama u kojima su agresijom ili autoagresijom akteri bili bivši učesnici ratnih događanja. Da li je u pitanju nova bolest ili novi sindrom? - Još 1907. i 1911. posle mirnodopske eksplozije brodova u francuskoj luci Tulon, među spasiocima su zabeleženi simptomi koji su identični simptomima u osoba sa posletraumatskim poremećajima zabeleženim posle Prvog svetskog rata i u ratovima u Vijetnamu, Bosni i na Kosovu. Životna prevalenca kod odraslih iznosi 7-8 odsto, što zavisi od vrste traume. Veća je verovatnoća da će se poremećaj pojaviti posle zarobljavanja, fizičkog zlostavljanja, kidnapovanja i silovanja. Poremećaj je dva puta češći kod žena, iako su muškarci izloženiji traumatskim situacijama. Moram da kažem da samo mali broj osoba koje su doživele traumatsko iskustvo ispoljava poremećaje adaptacije na okolinu i novu situaciju, što govori da je potrebna sklonost za razvoj poremećaja. U kliničkoj slici tipično je ponovno preživljavanje traume, izbegava se razgovor sa ljudima kao i situacije koje asociraju na traumu. Naravno, sužen je opseg emocionalnog doživljavanja, a detalji vezani za traumu teško se prizivaju. Prognoza nije sjajna, ali, ipak se polovina bolesnika potpuno oporavlja za nekoliko meseci, dok u većini preostale polovine bolesnika, simptomi iščezavaju tokom prve godine trajanja bolesti. U nekim slučajevima bolest može trajati godinama. Oporavak zavisi od kvaliteta podrške koja se obolelima pruža, ali i od stabilnosti u braku i porodici kao i na radnom mestu. Strah od smrti je, što bi rekao Yejms, “crv u srži čovekovih pretenzija na sreću”. Vi ste u vašoj kultnoj monografiji “Strah od smrti” naširoko pisali o tome. - Svesnost da se može umreti svakog trenutka goni ljude da se od tih mučnih promišljanja brane brišući iz svesti poraznu istinu. Koriste se razni mehanizmi, koji za svrhu imaju onemogućavanje razvoja svesti o smrti i strahu od nje. Takve odbrane, normalne ili patološke, aktivne su tokom celog života. U toku depresije, strah od smrti može biti intenzivan i ispoljen u mnogim modalitetima; preterano investiranje u smrt, strah od sopstvene smrti, strah od života (druga strana iste medalje) u strah od smrti bliskih i voljenih osoba. Inače, starije osobe uvek su blizu smrti, pa kao dobra dosetka zvuči ono što je zapisao Le Du: “Smrt starih jedva se može smatrati smrću”. U doba starosti ono što predstavlja život i ono što predstavlja smrt, postaju gotovo nedeljivi od ega. Ono čega se stari s pravom plaše, jeste socijalna smrt koja često nastaje daleko pre od fizičke smrti.