Duhovni omotač Srbije

“Antikvarnice nisu samo mesta gde se okupljaju nekadašnja izdanja, retka i zaturena, već su to mesta na kojima svaki narod meri kote svog duhovnog postolja, svoje pismenosti, nauke i umetničkog posla, već su to mesta odakle izlazimo drugačiji i zamišljeniji. Razgovor učenih ljudi među antikvarnim izdanjima nije običan, i ne može biti, jer je tada zapravo nemoguće pogoditi šta je u takav dijalog došlo iz knjige i šta će odatle, iz razgovora među knjigama, otići u korice, na štamparski papir, pa je zato takvo susretanje, ako je često, i lekovito i korisno, pa je i to overa da knjiga ne ćuti ni kad je zatvorena na polici.” Beležimo ove reči Mira Vuksanovića, upravnika Biblioteke Matice srpske, izgovorene prošle subote na otvaranju knjižare-antikvarijata Orfelin u Ulici kneza Mihaila broj 40 u Beogradu, na mestu gde se nekada nalazio antikvarijat Matice srpske. Vlasnik ovog upravo otvorenog antikvarijata je Predrag – Peđa Milovanović, za koga Miro Vuksanović kaže da je “vlasnik verovatno najvrednijeg privatnog muzeja knjiga u Srbiji”. Qubiteljima starina on je dobro poznat jer se poslednjih decenija bavi isključivo knjigom, onom retkom i dragocenom za istoriju naroda, pre svega srpskog. Milovanović je u svom tragalaštvu uspeo da pronađe 500 nepoznatih knjiga, među kojima je mnogo nepoznatih radova veoma poznatih ljudi iz srpske istorije. Pomenimo samo Josifa Pančića, i brojna dela iz 18. i 19. veka. Na policama ove knjižare-antikvarijata nalazi se gotovo pet hiljada knjiga, što predstavlja viškove i duplikate Milovanovićeve zbirke koju tvori poslednje dve decenije i za koju ovaj bivši novinar, danas cenjeni bibliofil i antikvar, kaže: “Ta moja biblioteka je zamišljena kao najkvalitetniji mogući supstrat knjiga srpskog govornog područja od 15. veka do početka Drugog svetskog rata. Reč je o primercima najstarije štampe, najznačajnijim izdanjima srpske književnosti ili nauke. Anegdotski rečeno, kada bi Srbi trebalo da se odsele na neku drugu planetu, i dobili jedan kontejner u koji bi trebalo da smeste sve najznačajnije što su naštampali tokom vekova, to bi bilo to što sam sakupio. Tu svoju zbirku sam pravio sa velikom ljubavlju i energijom, najvećim delom sam je dovršio.” Miro Vuksanović je te subote rekao da je Orfelin Predraga Milovanovića “naučna antikvarnica kakve nema na drugom mestu, kakva nam je potrebna, koja kazuje da nismo jučerašnji i da imamo su čim na dalek put s civilizovanim svetom.” Budući se ova knjižara-antikvarijat nalazi u zgradi Filološkog fakulteta, dr Slobodan Grubačić je bio srećan što može da pozdravi goste u svojstvu dekana i domaćina, ne krijući iskreno uzbuđenje što se u hramu filoloških nauka sada nalazi njegov najdragoceniji deo, antikvarijat Orfelin. I on je odao priznanje čoveku koji je ponudio Beograđanima ovaj dragoceni kutak, između ostalog rekavši: “Današnji antikvari su drugačiji, oni nisu uobraženi, iako su izobraženi. I naočiti, kao Predrag Milovanović. Wihove knjižare, rasterećene obaveza da nude polimatiju, znanje za sve, okreću se konstruktivnom horizontu savremenih antikvarijata. Takozvanom duhovnom omotaču istorije. Okreću se čuvanju vrednosti i modernizovanju večno aktuelnih sadržaja. Jer, bez emocionalnog i intelektualnog obnavljanja bitnih istina i vrednosti prošlosti, ne može se graditi sadašnjost.” Šta čeka ljubitelje knjige u ovoj jedinstvenoj knjižari-antikvarijatu? Pre svega, treba reći da je zvezda večeri na otvaranju Orfelina bila prva srpska bakrorezna knjiga, do sada sasvim nepoznata. Predrag Milovanović objašnjava: “Sve vreme mi smatramo da je 1741. godina, kada je izašla Žefarovićeva Stematografija, zapravo početak nove srpske književnosti, jer je tada izašla prva srpska bakrorezna knjiga. Ova knjiga koju sam izložio je iz 1719. godine, dakle 22 godine pre Žefarovićeve Stematografije. Postavlja se pitanje šta je urađeno u te 22 godine.” Miro Vuksanović je uputio posebne čestitke ovom antikvaru upravo zbog ove knjige, rekavši: “On je među nas, u centar, čarovit i dalek, ispisan bakrorezom i godinom 1719. kao u žižak, u svetlo koje se može zakloniti, ali se ne može ugasiti jer su tamo slova i reči, tu i tako smestio knjigu koju ranije nismo videli, ali znamo da je ona gledala ljude čija činjenja možemo samo u ovakvim retkostima prepoznati, ne u tmuši vremena nego u tek očišćenom ogledalu.” Kako se dolazi do retke knjige? Kako se napravi jedinstvena zbirka, kao što je, na primer, Milovanovićeva zbirka veduta do 1800. godine, gde ima 300 nepoznatih veduta Beograda od 15. veka do 1800. godine? Naš sagovornik kaže da je sve mnogo lakše i očekivanije kada se zna da je on jedan od retkih, ako ne i jedini bibliofil koji skuplja određene stvari, jer mu se ljudi javljaju iz Amsterdama ili Londona, iz bilo kog kraja sveta, da mu kažu kako su videli to i to i kako tu i tu postoji to i to. I što je posebno važno, napravio je zapis o većini knjiga opisavši pre svega kako je došao do njih: “Sve knjige iz moje biblioteke potiču iz oko 280 i nešto više biblioteka naših veoma poznatih ličnosti. Od biblioteke Stefana Stratimirovića, Milutina Garašanina, do otkupljivanja celokupne biblioteke Milorada Panića Surepa. A Surep je bio jedna dragocena ličnost kao bibliofil, kao bibliotekar, kao kulturni radnik, pisac... Wegov sin je sačuvao celokupnu biblioteku i kao takvu je hteo da je pokloni Narodnoj biblioteci, pod uslovom da je sačuvaju kao celinu. Dva puta je odbijen, baš kao što su ga odbili u biblioteci Surepovog rodnog Šapca jer nemaju mesta za te knjige. Usput da vam kažem, Surepova privatna biblioteka je po sadržaju bar pedeset puta vrednija od celokupne šabačke biblioteke. Za proteklih dvadesetak godina, ja sam bio svedok najstrašnijeg uništenja naše knjige.” Za knjige u svom antikvarijatu, Predrag Milovanović kaže da su orijentisane na srpsku, tačnije eksjugoslovensku staru i retku knjigu, na stare i retke knjige o Balkanu, odnosno Srbiji, i na stare i retke knjige uopšte koje su se mogle ovde naći. Wihova starost je od 16. veka do početka Drugog svetskog rata 1941. godine. Na zidovima se nalaze stare gravire, što je takođe deo Milovanovićevog interesovanja, pa nam tako pokazuje prvu vedutu jednog srpskog grada ikada urađenu, u grafici, iz 1403. godine, na kojoj je prikazan Šabac. Retkost, tačnije unikat na zidu je i prvi ikada štampan srpski grb na svili, urađen u Beču, nakon što je Anastas Jovanović uradio verziju koja je i danas na neki način prihvaćena. Akademik Dejan Medaković je na otvaranju ovog antikvarijata rekao da “prisustvujemo jednom značajnom, a za ljubitelje knjige bez sumnje i istorijskom događaju.” Jer, posle nekoliko decenija Beograd je dobio svoj prvi pravi antikvarijat. Zanimljivo je prisećanje gospodina Medakovića na ljude koji su u ovom poslu ostavili nesumnjivog traga: “Na prvom mestu spomenuo bih pokojnog Dragoslava Petkovića, vrsnog znalca srpske knjige, i autora nekolikih, veoma zapaženih kataloga. U tom predratnom vremenu radila je i antikvarnica sarajevskog knjižara Menahema Papa, moram da spomenem antikvare Stanisavljevića i Mesarovića, a zatim i nezaobilaznog Janka Hrkalovića koji je godinama vodio antikvarijat Srpske književne zadruge. Sećam se njegove dobrote da nama, tada mladim početnicima, pomogne oko popunjavanja naših biblioteka. Vredi spomenuti i bivšeg novosadskog antikvara Milana Davidovića koji je, prelaskom u Beograd, dugo godina vodio antikvarijat Matice srpske u ovoj istoj prostoriji. Najzad, veliku Prosvetinu knjižaru i antikvarijat koji je vodio Dragan Miličić.” A kad je reč o ovom antikvarijatu, akademik Medaković je na otvaranju rekao: “Večeras, srpski antikvarijat nalazi se na ozbiljnoj prekretnici, jer se srećemo sa čovekom velikog znanja... Bilo je potrebno da stignu u Beograd znanje i prava strast otkrića, pa i rodoljubivo zalaganje, kako bi se popunili naši, često oskudni bibliotečki fondovi. Najzad, za ovaj i ovakav antikvarski posao, kako ga vidi i vodi gospodin Peđa Milovanović, potrebna je izuzetna obaveštenost i veze sa srodnim antikvarima u Evropi.” Čini se značajnom još jedna rečenica koju je u subotu, 1. septembra, na otvaranju ovog književnog antikvarijata, rekao prvi čovek Biblioteke Matice srpske Miro Vuksanović: “Oglašavam da će Matica srpska, kako joj po prvinama pripada, zajedno sa upravo stvorenim Orfelinom, uskoro ovde prikazati jednu svoju rukopisnu knjigu, stariju od sedam vekova, za ekskluzivni susret, kratak, za pamćenje, i da ćemo tada pod Matičinim grbom ostaviti urezanu rečenicu s podatkom koliko je ovde radila antikvarnica Matice srpske, s novim Matičinim izdanjima, s verovanjem da će nam Orfelinovo ime biti zajedničko, uvek.”