Novo doba za novi roman

Za Gorana Milašinovića teško je reći da li je bolji lekar ili pisac. Činjenice, kao i brojna priznanja govore da je izuzetno uspešan i u jednom i u drugom poslu. Direktor je nacionalnog Pejsmejker centra u Kliničkom centru Srbije, najstarije takve ustanove u istočnoj i južnoj Evropi (osnovan 1967. godine). Po godišnjem broju implikacija, to je, inače, najveći pejsmejker centar u Evropi. A njegov prvi čovek, dr Milašinović, koji je i docent Medicinskog fakulteta u Beogradu, uživa status vodećeg eksperta za pejsmejkere u regionu. Peti Milašinovićev roman, koji bi uskoro trebalo da se pojavi u izdanju beogradskih “Stubova kulture”, nosi naslov Maske Sofije de Montenj. To je roman koji je više sličan nego što se razlikuje od svojih starijih srodnika, nastalih iz istog pera, jer se u njemu odigrava interakcija naših prostora i Evrope u istorijskim okvirima XIX i XX veka. Sva četiri prethodna Milašinovićeva romana – Heraklov greh, Posmatrač mora, Camera obscura i Apsint – štampana su u više izdanja i bili su u najužem ili užem izboru za NIN-ovu nagradu. Iako je pisac lekar, glavni likovi u romanu nisu lekari, nego razni zanimljivi likovi iz Srbije koje životne sudbine odnose po gradovima istoka i zapada Evrope. Biti lekar i pisac, lečiti telo, a zavirivati i u ljudsku dušu, znači posvetiti se čoveku u celini. Ali, ipak, sa različitih strana. Gde su po vama dodirne tačke medicine i literature? - Ovaj pisac je i lekar. Ovaj lekar je i pisac. I tu nema ničega više. Dva zanimanja. Moj model života. Nisam lekar koji u slobodno vreme piše, nego pokušavam da oba svoja posla radim sa jednakom ozbiljnošću i predavanjem. To da pisac radi još neki posao nije danas nikakva retkost već je pravilo, i to ne samo kod nas nego i u svetu, jer za većinu pisaca nije moguće živeti od pisanja, te svako radi još nešto što je u većoj ili manjoj simbiozi s literaturom. Iako u svom slučaju ne osećam neku suštinsku povezanost kardiologije i literature, potencijalnu vezu književnosti i medicine vidim na tri plana: jedan je postojanje značajnog broja pisaca koji su bili i lekari, kako u svetu, tako i kod nas, drugi podrazumeva neko oduvek posebno zanimanje najšire javnosti za osobe koje se istovremeno bave lečenjem tela i “lečenjem” duše, a treći plan čini humanost koja je imanentna medicini, a, takođe, na neki poseban način i umetnosti, jer medicina i umetnost podrazumevaju davanje sebe drugom. Od svega ovog nezavisno je to koliki su lekarski i naučni, a koliki umetnički dometi pisaca koji su bili i lekari kroz istoriju. Neki od najpoznatijih i najvećih, kao Čehov, Bulgakov ili naš Miodrag Pavlović zapostavljali su pomalo medicinu na račun pisanja, ali postoji i primer Laze Lazarevića čiji je naučni doprinos u medicini onog vremena impresivan, pa čak i kada se posmatra u okvirima današnje medicine. Međutim, sasvim sigurno je da ozbiljno bavljenje sa ovim dvoma poslovima – nekada, a pogotovo u sadašnje vreme – podrazumeva značajno redukovanje mnogih drugih vidova i izazova života, na šta mora da bude spreman neko ko je rešio da pođe tim putem. Naslov novog romana je “Maske Sofije de Montenj”. Raniji naslovi “Apsint”, “Camera obscura”, “Posmatrač mora” imali su unekoliko simboličke implikacije... Koliko su naslovi važni za romane? - Sve je važno. Naslovna strana je prvo vizuelno suočavanje čitaoca sa mislima pisca i pričom koja se tajanstveno skriva i samo nagoveštava u prvim redovima i stranicama romana. Ona je lice romana, i kao i lice čoveka može da privuče ili da odbije, bez obzira šta se nalazi u njemu kada progovori. Zatim nekoliko rečenica kritike na reversu korica koje raspaljuju ili suprotno, gase želju čitaoca. Pa fotografija pisca koja čitaocu omogućuje dugo i zagonetno zagledanje u njega samog, i to kroz njegove oči, pogled, crte ili grimase lica na fotografiji, jer je to način ulaska u njegovu dušu i neka vrsta stapanja čitaoca sa piscem. Odnos čitaoca i pisca jeste jedna vrsta ljubavnog odnosa u kojem jedno drugom daju deo sebe i ostvaruju međusobno preklapanje i stapanje svojih najfinijih mentalnih bića. Na isti način važan je i naslov koji obično ima ulogu ključa za otvaranje romana, i to, naročito, priče u njemu. Međutim, moja je želja da naslov, ili deo naslova, bude ne samo središnja tačka žrvnja oko kojeg se okreću događaji u priči nego i više od toga – neka vrsta depersonalizovanog junaka koji živi svoj nezavisni život u romanu u nekom paralelnom sloju čitanja i doživljavanja od strane čitaoca. Važna je i forma... - Naravno. Iako neki misle da je pitanje novih formi razrešeno osamdesetih godina prošlog veka, pripadam onima koji o formi razmišljaju na jednako intenzivan način na koji i o sadržaju. Poststrukturalizam je razvalio sve ograde i tako omogućio slobodno strujanje svežeg vazduha i svih mogućih vetrova bez kojih sloboda pisanja nije bila potpuna, što je sreća savremenih pisaca koji više nemaju imperativ postmoderne ili tradicionalnog načina pisanja. Danas je konačno vreme kada je moguće i ostvarivo to da je dobro ono što je zaista dobro i da je dobro osnovna vrednost književnog dela. Zbog toga forma više nema onu zasebnu i isključivu vrednost koju je imala u nekim ranijim periodima, iako se kod nas i dalje pisci pogrešno odvajaju u tradicionaliste i postmoderniste i posmatraju kroz tu za mene nebitnu vizuru književnog postupka. Zamislite kakav bi apsurd nastao kada bi neko ozbiljan danas u svetu svrstavao, procenjivao i kvalifikovao romane Eka, Mekjuana, Tabukija, Dona de Lila ili Pola Ostera isključivo po formi koju koriste, a ne po onom o čemu oni govore. Međutim, važnost forme savremenog romana ima za mene drugu dimenziju. Ona je uslovljena današnjim načinom života u kojem je toliko mnogo sadržaja i izazova da je svačiji dan kratak i traje po nekoliko sati manje nego što svako priželjkuje. U toj ozbiljnoj konkurenciji roman je na brisanom prostoru pred neprijateljima kao što su televizija, bioskop, tabloidi, žuta štampa, žuta literatura, žuti filmovi, poslovni ručkovi, večere sa prijateljima, kafansko i kafićko druženje, neprestana odsustvovanja i putovanja iz mesta boravka, te roman mora da se menja da bi izdržao i opstao. Na koji način da se menja? - Iako roman nikada ne sme da odustane od svoja dva stožera – priče i mašte – promena koju bi trebalo da pretrpi u savremeno vreme, po mom mišljenju, mora da bude baš u pravcu forme. Većini današnjih čitalaca, kakav sam i sam, potreban je kratak, brz, efektan i zanimljiv roman koji stane u nekoliko sati neprestanog čitanja, u kojem naredne stranice magično vuku prethodne, koji nas odvaja od svih drugih sadržaja poput mračne bioskopske sale iz koje nije moguće izaći jednom kada se uđe, ali koji nam omogućuje da se posle dva, tri ili najviše četiri sata vratimo drugim sadržajima i izazovima. Naravno, i takav kratak i brz roman moguće je čitati sporo i više puta, vraćajući se na misli koje su se na najefikasniji način preklopile sa piščevim, nositi u sebi još danima izmišljenu priču koja je tako neodoljivo neodvojiva od stvarnosti. Vreme čitanja po nekoliko stranica nekog sporog i dugog romana uveče pred spavanje pripada prošlosti i znači ogromni gubitak vremena za sve one druge zanimljive i dobre romane koje su već napisani. Šta se u tom slučaju od pisca očekuje? - Savremeni pisac, po mom mišljenju, mora da razume vreme u kojem živi i da svoje pisanje uklopi u mentalni sklop današnjih čitalaca, bez obzira na to postavlja li svoju priču u savremeno vreme ili u istoriju. Jer, današnji čovek nije više čovek temeljitih znanja nego informacija, on ne želi da nešto zna, nego da bude o svemu informisan. On je suočen sa fizičkom nemogućnošću da poseduje sva nagomilana znanja, ali i sa izvanrednim mogućnostima današnjeg kibernetičkog sveta da bude gotovo o svemu informisan. I kada traga za znanjima, današnji čovek više ne želi enciklopedijsku formu, već traži brzu i laku digest formu. Ovo, možda, ima svoju opravdanost kada su u pitanju neka tehnička znanja, ili čak i istorija, ali to se toliko prelilo na sve sfere života da se danas već prepisuju klasici književnosti u digest formi. Tako je savremenom čitaocu moguće da se brzo i efikasno informiše i samo površno zna o čemu se to radi u Don Kihotu, Ratu i miru ili Imenu ruže, a da se pri tom svesno i namerno lišava svih drugih lepota koje nosi postepeno i kaskadno iščitavanje književnih dela. Živimo u vremenu kada vlada tanka, laka i brza površnost i pred tim možemo zatvarati oči ili se suočiti i shvatiti da ono što pišemo jeste namenjeno nekome da čita. Ko danas, u stvari, čita? Nikada nije bilo, a naročito danas, da čitaju svi... - Čitaju oni koji su imali sreće da u mladosti nauče kako se čitanjem generiše i ostvaruje zadovoljstvo i spokoj. Danas čitaju više žene nego muškarci, više stari nego mladi. Oni koji čitaju jesu srećni, jer u današnje vreme, kada su profit i zarada proglašeni za vrhunsku vrednost i glavni izvor zadovoljstva, čitanje obezbeđuje retko nematerijalno zadovoljstvo i izvor je harmonije unutrašnjeg bića. Nažalost, knjige, ipak, nisu jeftine niti su za džabe te nisu dostupne svakom ko ih želi, ali to je stvar opšte društvene svesti i aktivnosti koja ne postoji nigde u svetu, a pogotovo ne kod nas. Ja priželjkujem da romani budu samo malo skuplji od toga da budu besplatni, ne skuplji od šolje kafe ili čaja, a da pisce koji ih pišu plaćaju društva, svesna važnosti onih koji kreiraju i omogućuju nematerijalna zadovoljstva svih ljudi. U nekom prelaznom (da ne upotrebim reč: tranzicionom) periodu svesna društva bi mogla da organizuju bar gustu mrežu dobro snabdevenih biblioteka u kojima bi se svima nudila mogućnost da bar jednom pročitaju ono što požele, kada već ne mogu sebi da priušte vlasništvo nad knjigom i mogućnost ponovnog druženja sa rečima i rečenicama koje su u njima iskopale neke brazde. Svesna društva ne moraju da budu i bogata da bi ovo ostvarila – zbog čega ne bi naše, na primer, bilo primer drugima u svetu? Ističete da savremeni čovek putuje mnogo više nego ranije. Ali, putuju i pisci, u svojim romanima, i to ne samo po gradovima Evrope i sveta, nego i kroz vreme, u prošlost ili u budućnost... Svega toga ima u vašim romanima, možda više nego kod drugih savremenih srpskih pisaca... Kako ocenjujete svoju literaturu unutar korpusa savremene srpske i istočnoevropske proze? - U svetlu onog o čemu sam već govorio, pokušavam da pišem za savremenog čitaoca, onog koji danas čita. Zbog toga koristim kratke forme, romane koji nemaju mnogo stranica, ali u kojima se nalazi sabijeno barem trostruko više nego što to izgleda na prvi pogled. U tom slučaju priča je od neobične važnosti i njoj je sve podređeno, a sve ostalo ostavljeno je u naznakama i namerno se ukida nauštrb brzine i lakoće čitanja. Na taj način roman od sto pedeset stranica sadrži u sebi petsto stranica, ali samo za onoga ko to želi, jer na mestima na kojima postoji namerno ukidanje i samo naznačivanje, takav čitalac može da stane, da razmišlja, zapita se, dodatno istražuje, čak konsultuje drugu literaturu ili, ako baš hoćete, da ode na Google i sazna više, a, opet, neko koga to mesto ili taj detalj ne zanima, slobodno može dalje (jer mu ne smetaju dodatne stranice) pošto se priča nesmetano nastavlja ka zapletu i razrešenju. Zbog ovoga, esejiziranje i opisi, kao i bočne priče, bez kojih je pravi, slojevit roman nezamisliv, ostavljeni su samo kao mogućnost koja se u mojim romanima nalazi u vidu naznaka, i to samo za čitaoca koji ima za tim potrebu, a onaj čitalac koji želi golu, neopterećenu informaciju – ima i samo to. Za sve, ipak, ostaje priča, koja je armatura bez koje bi se roman kao, možda, najvažnija književna forma urušio i nestao. Priča kod vas ima istorijski kontekst... - Druga karakteristika mojih romana jeste to što se priče uglavnom događaju u nekom istorijskom ramu. Međutim, one nisu prepuštene istoriji niti vrede samo za dato istorijsko vreme nego su, po meni, jednako savremene kao da su u njima događaji koji se dešavaju upravo danas. Istoričnost ima svoju namenu i aktivnu ulogu kojom se, po mom mišljenju, obezbeđuje svevremenost i univerzalnost ljudskog postojanja i sudbina. Gledajući pojedinačne ljudske živote, zar nam se danas događa nešto što se nije događalo i našim precima? Osim promenjenih kulisa – zar ljudi i sudbine nisu potpuno isti nekad kao i sad? Na taj način svi mi danas živi uspostavljamo neraskidive veze sa svim prošlim ljudima, povezujemo vreme koje je sve jedno isto i neprekinuto, ali i relativizujemo svoju ulogu u celokupnom bivstvovanju, a prihvatajući prolaznost kao neumitni način postojanja. Dalje, u svojim romanima istražujem načine na koje smo mi odavde povezani sa evropskim i svetskim prostorima. Upravo na takav put “upućujete” i svoje junake...? - Junaci mojih priča, po pravilu sa naših prostora, kreću se onim klizavim putevima kojima smo upleteni sa Evropom i svetom, koji su isto tako klizavi i nesigurni bili nekad kao što su i danas. Katkad ti klizavi putevi omogućuju brz ulazak i integraciju sa progresivnim tokovima, a katkad korak na stranputicu, brz pad i pokleknuće. Na ovaj način moji romani bave se i interakcijom nas i sveta oko nas, što je jedna od naših kolektivnih opsesija koja zadire u politiku i u našu kolektivnu psihološku strukturu, sa nužnim socijalnim konotacijama. Ponekad moji junaci odlaze iz Srbije u svet i tamo zauvek ostaju, a ponekad se na kraju svog života vraćaju. To se unekoliko razlikuje, iako, možda, na prvi pogled podseća na internacionalizam kao definisan umetnički pristup – nasuprot nacionalizmu i dogmatskoj prozi – tipičan za mnoge savremene istočnoevropske pisce, od Kundere u Nepodnošljivoj lakoći postojanja i Makina u Francuskom zaveštanju, sve do pesama Liliane Ursu i Drage Jančara u Podsmešljivoj želji. Junaci u ovim romanima, kao i junaci iz mojih priča, odlaze sa Istoka na Zapad, međutim, umesto da urastu u novu sredinu, oni doživljavaju hipertrofiju unutrašnjeg veličanja kulturnog prostora iz kojeg su došli i tako manifestuju nerešivu podeljenost Istoka i Zapada, neprevladivo nesnalaženje u prostorima drugih i drugačijih kulturnih obrazaca. To je posebno zanimljivo, jer se radi o piscima koji su svi odreda kroz dugi niz godina stanovnici Zapada, i to gotovo povlašćeni u odnosu na svoje zapadne kolege, ali pre svega, jer su simbolizovali neki drugi glas sa Istoka i imali status kulturnih političkih egzilanata. Nasuprot tome, junaci mojih priča odlaze na Zapad ne bežeći od Istoka nego nošeni svojim sudbinama i slučajnim životnim tokovima i iz istih razloga se ponekad vraćaju, a nekada zauvek ostaju. Po pravilu, njihovim životima upravljaju strasti i nepredvidive životne slučajnosti, a ne nostalgija. Da li upravo na taj način pisca shvatate kao tzv. angažovanog intelektualca? - Pisac je angažovani društveni delatnik i kada to ne želi da bude, jer i kada nije direktan, ne može da izbegne simboličnu ulogu mislećeg bića kojeg drugi čitaju i na taj način slušaju. Ponekad je njegova literatura, a nekad su njegova razmišljanja ono što ima preimućstvo i što ga svrstava na progresivnu ili onu drugu stranu svog društva i svetske zajednice. Jedan od primera je najnoviji nobelovac čija pozicija zapadno orijentisanog, sekularnog, visoko i polivalentno obrazovanog intelektualca prevazilazi, po nekima, njegovu literarnu veštinu. Wegova hrabrost da se javno i jasno suoči sa negativnostima, nazadnošću i čak zločinima koje je činila njegova zemlja, ranije prema Jermenima i u novijoj istoriji prema Kurdima, učinila ga je paradigmom nezavisnog intelektualca i simbolom progresa nekoga sa Istoka. Hoćete reći da pisca sama priroda posla kojim se bavi dodatno obavezuje da ima – “angažovanu” ulogu? - Za razliku od drugih profila intelektualaca, pisci imaju bolju startnu poziciju jer je njihovo delovanje imanentno individualno i nezavisno, te ne moraju da se udružuju i govore kroz razne institucije, od umetničkih akademija do raznih društava pisaca, koje su, po pravilu i po definiciji, antiteza svake intelektualnosti, pošto se intelektualcem može nazvati samo onaj koji sva svoja znanja želi da upotrebi za dobrobit društva u kojem živi i za dobro svih ljudi, ne libeći se sukoba i osude zbog svojih stavova koji moraju da budu rezultat njegovog samostalnog i nezavisnog promišljanja. Kvaziintelektualci koji svoju obrazovnu ili moralnu insuficijentnost kriju udruživanjem u razne institucije po pravilu ostaju na marginama istorije i doživljavaju prezir savremenika i zaborav potomaka na neposredan ili posredan način. Jedino što im ostaje bude ispunjenje neutažive želje za karijerom, jer su institucije odličan poligon za ostvarenje neprestanog, a jalovog i žalosnog napredovanja u karijeri koje ne služi ničemu do zadovoljavanju strasti pobede nad protivnikom. Naravno, privilegije nezavisnosti i samostalnosti delovanja koje ima pisac ostaju bez ikakvog efekta, ukoliko izostane hrabrost. Ipak, za mnoge pisce bolje je da ćute i da samo pišu. Tako više čine za dobro ljudi. Ali, zar i vi niste član jednog od udruženja pisaca i intelektualaca, srpskog PEN-a?! - Najbolji dokaz da se PEN razlikuje od onog o čemu sam govorio jeste što on nema ama baš nikakav uticaj na društvo, što je, smatram odlično, jer onog trenutka kada bude hteo da ima, ja neću više želeti da budem član. Ali, kad ste čuli da je srpski PEN imao neki zajednički glasni, dokumentovani stav o nekom važnom društvenom pitanju, npr. minulom ratu, zločinima, Kosovu? Kao što su imale neke naše druge, zvanične institucije intelektualaca. Nemam ništa protiv udruživanja intelektualaca, ali to treba da bude u svrhu ćaskanja, saopštavanja referata, razmene mišljenja, organizovanja životnih uslova za rad, rešavanja socijalnog statusa i slično. Ali nikako ne u svrhu kuvanja i peglanja zajedničkih stavova i zajedničkog mišljenja koji su idealna zavesa za prikrivanje poluintelektualnosti i nekompetentnosti. Da li onda pisci i uopšte intelektualci, treba da se bave politikom u cilju vođenja društva, pogotovo u svetlu naše političke scene na kojoj se primećuje dosta primitivizma i nemorala? - Naravno da bi trebalo. Idealnu državu trebalo bi da vode osvešćeni intelektualci i piscima tu jeste mesto. Međutim, niti smo u Atini u vreme Platona, niti je naš parlament grčka Akademija, niti u klupama našeg parlamenta danas sede filozofi. Nego je sasvim suprotno: ne vode nas najbolji među nama nego naši tipični primerci. Dakle, kakvi smo mi, takvi nas i vode. I to je mustra od dna do vrha. A to je loše. Zbog toga se ne treba čuditi tragikomičnim scenama i uličnom, psovačkom rečniku kojim se vode rasprave o zakonima i drugim vitalnim stvarima zajedničkog života, kao i autističnoj neinventivnosti većine naših političara u kojoj nema sluha ni moralne odgovornosti za posao koji su prisvojili i za politički trenutak u kojem se nalazimo. Slaba je uteha što je tako više-manje u celom svetu i što su i na drugim mestima intelektualci skrajnuti na margine i getoizirani, pa čak i u državama u kojima su ostvareni neki, ali nedovoljni i nikako ne puni oblici demokratskog uređenja. Da se vratimo onom s početka: vašem novom romanu... - Želeo bih da roman Maske Sofije de Montenj, koji očekujem u policama knjižara u nekoliko narednih dana, ispuni moju nameru za kratkim i brzim romanom po meri čitanja i potrebama savremenog čitaoca, u kojem će se prepoznati piščevo insistiranje na, nadam se, zanimljivoj priči, kao i tehnika nagoveštavanja i namernog ukidanja pobočnih pripovednih tokova, tako da oni koji ih žele imaju pobočne priče, a oni koji ne žele – mogu slobodno i bez opterećenja da pređu u naredni pasus. Uz sve to, i u ovom romanu neće izostati ona suptilna i često skoro nevidljiva interakcija naših i drugih, pre svega, evropskih prostora, koja postoji i u svim prethodnim romanima te će, verujem, moji čitaoci u ovom romanu lako prepoznati autora. To što je glavni lik Beograđanka koju je život nosio od Pariza i Ciriha sve do Zemuna, i to na razmeđi devetnaestog i dvadesetog veka, koja je život provela pokušavajući da spozna svoju pravu, istinsku žensku prirodu, i to kroz rad u pozorištu, koje je bilo delimično i bordel, jeste samo nova priča koja ostaje da se otkrije.