Nova i stara slika

Knjiga sa nazivom “Nova slika” istoričara umetnosti i likovnog kritičara Jovana Despotovića (1952) svojom pojavom ublažava osećaj izdavačke oskudnosti u stručnoj literaturi posvećenoj našoj savremenoj umetnosti. Da je samo po tome, ova edicija bi morala da privuče pažnju kulturne javnosti. Kako joj sam naslov kaže, Despotovićeva knjiga tematizuje pojavu u našem slikarstvu osamdesetih, označenu nazivom “Nova slika”. Pisac ispravno ukazuje da se “obnova slike” u toj deceniji zbila u nas (i ne samo u nas) kao reakcija na ikonoklastički antipikturalizam konceptualne umetnosti, izražen u tzv. novoj umetničkoj praksi iz 70-ih godina. Do obrta je došlo, prema Despotoviću, razložnim uviđanjem da su vidljivost i opipljivost elementarni atributi umetničkog dela. Takva ontologija je u opreci sa težnjom radikalnog konceptualizma ka dematerijalizaciji predmeta umetnosti. Prosto iritirani asketskom “spiritualizacijom” sadržine konceptualnih “radova”, mlađi umetnici ne samo da su se vratili slikarstvu, već su svoju paradigmu našli u modalitetu njegovog “najžešćeg” medijskog iskaza, ostvarenog u klasičnom ekspresionizmu. Despotović ukazuje na žestinu pomenute reakcije, u kojoj je, zapravo, iskazana razlika između “starog” i “novog” ekspresionizma. Promotere “nove slike” on deli u dve grupe. U prvoj su “žestoki” ili “divlji”, slikari orijaške gestualnosti, skloni da do krajnosti potenciraju frekvenciju hromatskog intenziteta svojih boja, poput De Stil Markovića i Vladimira Mikića. U drugoj grupi su oni odmereniji u izrazu, više “učeni”, skloni “složenijem sadržaju”, kao Mileta Prodanović, Tahir Lušić, Nada Alavanja i Vladimir Nikolić, poznati kao članovi neformalne grupe “Alter imago”. Ali, osim “nove slike”, Despotovića zanimaju i druge pojave na našoj umetničkoj sceni poslednjih decenija minulog veka, koje on smatra recentnim. Naš pisac potanko komentariše diskurs između zagovornika i oponenata postmoderne u nas, u kome se sukobljavaju dva oprečna stava. Prvi je opozicioni, koji u postmoderni i njenom “retroprincipu” vidi efemernu pojavu što, zapravo, promoviše “novu” ili “drugu” modernu. Hermeneuti ove opcije su istoričar umetnosti Jerko Denegri, njegov kolega Sava Stepanov i estetičar Miško Šuvaković. Za drugi stav zalažu se likovni kritičari i analitičari Lidija Merenik, Dejan Sretenović i Marija Martić. Po njima, aksiomi modernizma XX veka gube neprikosnovenost u recepciji postmoderne svesti. Ta svest razume žilavi otpor duhova odanih egzegezi modernizma koji odumire. To što se njegovi recidivi još uvek povlače je “nešto što se podrazumeva”. I sam Despotović se, obzirno, izjašnjava u prilog ove druge, postmodernističke opcije. Sledeći problem na koji ovaj pisac ukazuje tiče se realnog ili umišljenog “jaza” između tzv. istočne (istorističke, tradicijske) i zapadne (modernističke) paradigme u našoj savremenoj umetnosti. Zaključak Despotovićeve analize ovog problema ide u prilog univerzalističkom egalitarizmu koji genetsku osnovu umetničkog stvaranja nalazi u jezgru subjektivnog identiteta stvaralačke svesti, imune na nametnute ideološke, istorističke i političke diferencije. Despotoviću se, nakon čitanja njegove knjige, mora odati priznanje kao stručnjaku koji je sa dubokom posvećenošću pratio događanja na sceni naše savremene umetnosti. On se pokazao kadar da među prvima, nekad i prvi, uoči promene koje su se tu smenjivale, i da ih kompetentno tumači. Naravno, moguće je uputiti i pokoju primedbu nekim njegovim sudovima i stavovima. Utisak je, naime, da Despotović pridaje odveć značaja onome što na umetničkoj estradi sagledava kao recentno, “novo” ili “drugo”. Značenje takvih reči, kada se govori o umetnosti, ne može biti egzaktno, pa otud ni sasvim jasno. Pitanje je, naime, da li “Nova slika” stvarno predstavlja ono što je recentno za naše slikarstvo osamdesetih, ako u isto vreme nastaju vrhunska dela umetnika kao što su Mića Popović, Milan Blanuša, Dušan Otašević. Tu vredi pomenuti istinu koja nije neznana Despotoviću, da u umetnosti nije toliko važno koliko je njeno delo aktuelno ili anahrono, već da li je dobro ili loše. Despotović se može ograditi od ovakve primedbe, time što se usmerio prema stvaralaštvu mladih umetnika, ne interesujući se za ono što rade afirmisani stvaraoci, tvorci već “etabliranih” vrednosti. Takva ograda, međutim, u knjizi nije dovoljno naznačena. Naprotiv. Neobazriv čitalac može lako steći utisak da je u nas, osamdesetih, ono što je slikao Tahir Lušić bilo važnije od onoga šta je radio Mića Popović – sa čim se, izvesno, i sam Despotović ne bi složio... Otud stoji utisak da ova knjiga delu naših “majstora nove slike” i njihovih sledbenika pridaje odveć značaja, mimo obzira prema pitanju koliko je ono zaista ušlo u kulturni život društvene zajednice i u njemu zaživelo. To se uvek događa kada se efekat neke “nove” pojave u umetnosti procenjuje prema tome kakve opservacije je pokrenula u izolovanom krugu stručne javnosti, u kratkim vremenskim sekvencama, bez dovoljno produžene prisutnosti, neophodne za onu pravu potvrdu koju daje vreme.