Polarni eldorado

Ispod nestajućeg arktičkog leda ne krije se samo najmanje slana morska voda, već i, kako se procenjuje, četvrtina svetskih rezervi nafte i zemnog gasa čija eksploatacija još nije počela. Pet zemalja – Kanada, Danska (zahvaljujući Grenlandu), Norveška, SAD i Rusija – izlaze na Arktički okean i imaju delove teritorije unutar Severnog polarnog kruga. One su prošlog meseca počele do sada najozbiljniju borbu za ekskluzivno pravo eksploatacije bogatog dna najmanjeg od pet okeana na Zemlji. Neke analitičare ovo sučeljavanje, trenutno najveći spor oko granica, podseća na osvajanje “Divljeg zapada” i borbu za komadanje Afrike posle Berlinskog kongresa. Promene klime, koje se na severnoj polulopti dešavaju mnogo brže nego što je predviđano, iznenada su omogućile ovaj polarni “eldorado”. Arktički susedi su nestrpljiviji jer bogatstva skrivena duboko pod morskim dnom postaju dostupna zahvaljujući topljenju ledene kore i činjenici da su cene fosilnih goriva toliko visoke da čak i eksploataciju skrivenog arktičkog blaga čine isplativom. Za sada se otvara mogućnost samo za vađenje zemnog gasa – dok se led sasvim ne otopi neće biti moguće postavljanje plutajućih platformi neophodnih za eksploataciju nafte. Ova bitka za suverenitet nad arktičkim dnom je krenula početkom avgusta kada su Rusi 4.261 metara ispod Severnog pola postavili metar široku rusku trobojku napravljenu od titanijuma. Misijom, u kojoj su učestvovale dve minijaturne podmornice, komandovao je lični izaslanik predsednika Putina. Londonski “Telegraf” je ovu operaciju nazvao “poslednjim kolonijalnim poduhvatom”. Izveštaj sa izuzetno opasnog postavljanja nerđajuće zastave na ruskoj televiziji prezentiran je uz ogromnu pompu, nalik onoj koja je u SAD pratila isticanje američke zastave na Mesecu. Čak su originalni snimci sa mini-podmornice “obogaćeni” kadrovima iz filma “Titanik”. Kanada je glavni rival Rusije u borbi za Arktik. Zvaničnici u Otavi su prvo reagovali tvrdnjama da se Rusi “zavaravaju” koristeći “petnaestovekovnu taktiku”, poznatu kao “doktrina otkrića”, kada je postavljanje zastava bilo dovoljno za uspostavljanje suvereniteta. Ali, akcije kanadskih političara i vojnika koje su usledile narednih nedelja sugerišu da ruski čin ipak može imati sasvim opipljive posledice. Kanadska vlada je polovinom prošlog meseca pokrenula široku akciju čiji je cilj da “definiše, ojača i sprovede kanadski suverenitet nad Arktikom”. Kanadski premijer Stiven Harper je krenuo na dugačku turneju po severnim provincijama samo sedam dana pošto je ruska posada postavila titanijumsku zastavu. Dvanaestog avgusta kanadska vojska je u prisustvu predsednika vlade započela “Operaciju Lankaster”, manevre koji, po rečima premijera Harpera, “treba da demonstriraju odlučnost nove vlade da potvrdi kanadski suverenitet nad teritorijom Arktika”. Premijer Harper je rekao da se “Arktik ne može braniti samo rečima”. Samo 1.700 kanadskih vojnika je stalno bazirano na četiri miliona kvadratnih kilometara teritorije koja leži iznad 60. stepena geografske širine. Kanadska ratna mornarica je u stanju da patrolira arktičkim vodama samo tridesetak dana godišnje, u avgustu i septembru, i ima samo jednu ispravnu podmornicu. Premijer je objavio odluku vlade da ojača “trajno vojno prisustvo” u ovoj, uglavnom nenaseljenoj oblasti unutar polarnog kruga. Pored nabavke šest do osam novih patrolnih brodova “polarne klase” po ceni od preko sedam milijardi dolara, Harper je najavio da će kanadska vojska osnovati i stalnu bazu, Arktički centar za obuku, i da će jednu luku opremiti tako da može da podrži velike vojne operacije tokom većeg dela godine. Kanadske snage su u avgustu održale i do sada najveće vojne vežbe u arktičkoj oblasti – uključujući i gađanja raznim vrstama specijalne bojeve municije. (Na arktičkim temperaturama ne može se koristiti municija napravljena od olova.) Kanađani podrazumevaju da je Arktik njihov. Kanadski poslanici izjavljuju da Arktik ima “centralno mesto u našem nacionalnom identitetu”. Ali, zveckanje oružjem i teškim rečima je, ipak, i posledica staklenih temelja na kojima stoji kanadska formalna vlast nad arktičkim ostrvcima i okolnim morem. Svoj suverenitet nad celokupnim arktičkim arhipelagom Kanada bazira samo na jednoj ploči koju je 1909. godine na ostrvu Melvil postavio kapetan broda u državnom vlasništvu. Iako je Kanada svoja prava u međuvremenu ojačala potpisivanjem Konvencije UN o pravu mora (UNCLOS), premijer Harper priznaje da je “prvi princip arktičkog suvereniteta: koristi ga ili ćeš ga izgubiti” i da “kanadske vlade predugo nisu ispunjavale svoju dužnost da rigorozno sprovode naš suverenitet u Arktiku”. Vladu u Otavi su, pored Rusa, uznemirili i Danci. Danska je, naime, 12. avgusta moćnim švedskim ledolomcem poslala tim naučnika u misiju čiji je cilj da skuplja uzorke tla sa morskog dna. Mada je polaganje zastave dobilo skoro sav publicitet, Kanađani znaju da je i ruskim podmornicama glavni zadatak bio da uzmu uzorke sa dna mora. Kremlju je, naravno, jasno da se danas ekskluzivna prava, de fakto suverenitet nad morskim dnom, obično obezbeđuje na mnogo komplikovanije načine nego pre stotinak godina, kada su i postavljanja zastava i pločica bili dovoljni za prisvajanje ogromnih teritorija. Danci i Rusi pokušavaju da svoje aspiracije pretvore u stvarnu vlast nad bogatim dnom koristeći jednu odredbu Konvencije UN o pravu mora. Konvencija, koja je stupila na snagu 1994. godine, omogućava državama potpisnicama da proglase “Ekskluzivnu ekonomsku zonu” (EEZ) koja, sem u izuzetnim slučajevima, može biti najviše do 200 nautičkih milja (370 kilometara) širine. To je pravo koje su, između ostalih, iskoristile Kanada, Danska i Rusija, ali ne i SAD. U ovoj zoni države imaju ekskluzivno pravo istraživanja i iskorišćavanja prirodnih bogatstava u vodi i ispod morskog dna, ali ne mogu ograničiti slobodu plovidbe i polaganja kablova i cevovoda. Predsednik Buš je nekoliko puta zahtevao od američkog Senata da ratifikuje ovaj sporazum kome je do sada pristupilo više od 160 zemalja. SAD su se ranije opirale potpisivanju UNCLOS-a tvrdeći da ne polazi od tržišnih principa, kao i da su okeani “zajedničko nasleđe čovečanstva” i da zato pravo na suverenitet nad njima ne može polagati nijedna država. Rusija i Danska se oslanjaju na jedan izuzetak; mogućnost da države, pod određenim uslovima, zahvate više od uobičajenih 370 nautičkih milja mora i njegovog dna. Naime, konvencija predviđa da zemlje potpisnice dobijaju ekskluzivno pravo na eksploataciju bogatstva ispod dna mora u širini od 350 milja ako dokažu da morsko dno predstavlja prirodan produžetak kontinentalne ploče na kojoj leži njihova kopnena teritorija. Kriterijum je naizgled prilično jednostavan – potrebno je samo dokazati geološku podudarnost sedimenata izvađenih sa dna mora i onih dobijenih bušenjem kopna u priobalnom području. Ali to je izuzetno skupo i komplikovano – neki od geoloških uzoraka se moraju uzimati i sa dubine od 2.500 metara. Zato se Rusija i Danska za Arktik bore naukom i skupim istraživanjima. Ruske podmornice su, pored postavljanja zastave, skupljale dokaze da jedan lanac planina ispod nivoa mora, 2.000 kilometra dug greben Lomonosov, direktno povezuje Arktik sa Sibirom. Rusija je još 2002. podnela zahtev za proširenje svoje ekskluzivne zone, ali još nije uspela da pruži naučne dokaze. Rusi su krajem avgusta saopštili da su konačno sonarom i iz vazduha snimili greben Lomonosov na 35 tačaka raspoređenih na dužini od 270 nautičkih milja. Ostaje im, da bi konačno dokazali da greben Lomonosov stvarno predstavlja prirodni nastavak Sibirske ploče, najveće na Zemlji, da izvuku uzorke tla na svakoj od 35 tačaka. U roku od deset godina od ratifikovanja UNCLOS konvencije svaka zemlja mora da objavi tačno na koji deo, van zone od 200 nautičkih milja, polaže pravo. Rusija je mnogo pre roka, koji je za nju istekao marta ove godine, podnela zahtev za ekskluzivna prava nad još 1,2 milion kvadratnih kilometara arktičkog dna. Kanada i Danska su posle Rusije ratifikovale konvenciju UN i imaju do 2013, odnosno 2014. godine da obelodane svoje okeanske pretenzije. Danska već prikuplja dokaze da isti greben Lomonosov predstavlja “strukturalni nastavak” kontinentalne ploče na kojoj leži njen Grenland. Očekuje se da će i Kanada svoj zahtev bazirati na Lomonosovu, dok će SAD i Norveška verovatno ponuditi neki drugi greben kao svoj argument. Svi imaju u vidu slučaj Meksika, koji najveći deo svojih fosilnih goriva crpi sa prostora van oblasti od 200 milja, dakle sa onog dela dna koje ekskluzivno kontroliše isključivo zato što je dokazao da ta bogatstva leže ispod iste kontinentalne ploče. Arktički okean nije dovoljno veliki da zadovolji sve zahteve. Ključnu ulogu u verifikovanju i vaganju suprotstavljenih dokaza će imati Komisija UN za granice kontinentalnih ploča, gde će arktičke države zastupati timovi vrhunskih advokata i naučnika. Ovo može biti izuzetno skup, dugotrajan i krajnje neizvestan proces. Zainteresovanim državama se žuri. Led se topi sve brže. Ovogodišnje rekordno topljenje je čak otkrilo do sada nepoznata ostrva. Nervozu velikih naftnih kompanija, koje veruju da nepotrebno gube vreme, povećava i činjenica da su pripreme za vađenje nafte i gasa, koje je neophodno početi što pre, mnogo skuplje i komplikovanije nego dokazivanje gde su granice nemirnih kontinentalnih ploča. Zato su neke međunarodne organizacije i ugledne institucije zatražile da se na Arktiku uopšte ne primeni UNCLOS, konvencija koja je glavni izvor međunarodnog prava kada se radi o pitanjima suvereniteta nad morima i okeanima i bogatstvima ispod njihove površine. Rešenje bi moglo da predstavlja potpisivanje posebnog multilateralnog sporazuma koji bi, poput sporazuma o Antarktiku, jedinom kontinentu bez autohtonog stanovništva, koji je stupio na snagu još 1961. godine, možda mnogo brže rešio pitanje suvereniteta i “ekskluzivnih prava”. Moguć je i kompromis po kome bi bio primenjen princip da more i dno “pripadaju” državi čija je obala najbliža – Severni pol bi u ovom slučaju “postao” danski. Pomoću bilo kog od ova dva kompromisa bili bi izbegnuti nesporazumi vezani za različita tumačenja UNCLOS-ovih odredbi i bilo bi moguće da ranije potekne “arktički gas” – u svetu potrošnja ovog energenta raste po stopi od oko 2,5 odsto godišnje. Eksploatacija zemnog gasa u polarnom krugu je moguća samo uz izuzetno skupu tehnologiju. Neophodno ga je cevima, direktno sa dna, transportovati do najbliže luke, gde bi, posle hlađenja u tečno stanje, bio “tovaren” na brodove-cisterne specijalno projektovane za prevoz “likvidifizovanog” zemnog gasa. Kondenzacija gasa je izuzetno skup proces koji prvo zahteva uklanjanje raznih nečistoća, a zatim hlađenje preostalog metana na temperaturu od oko -163 stepeni Celzijusa. Ipak, ovo omogućuje transport čak 614 puta veće količine gasa nego bez “likvidifizacije”. Poslednjih godina cene likvidizovanog gasa rastu sporije od cena nafte, ali zato opada cena njegovog prečišćavanja i transporta. Zbog ogromnog utroška energije pri kondenzaciji i prečišćavanju, ovako obrađen gas je za oko 30 odsto manje čisto gorivo od prirodnog gasa – mada, čak i kada se uzme u obzir sagorevanje fosilnih goriva tokom prečišćavanja, mnogo manje zagađuje čovekovu okolinu od nafte ili uglja. Iako je izuzetno bezbedan za transport morem, brodovi koji ga prenose predstavljaju skoro idealnu metu za teroriste – neophodno je da kondenzovani gas počne da isparava da bi došlo do izuzetno snažne eksplozije. Cenu transporta likvidizovanog zemnog gasa smanjuje i činjenica da će topljene leda za pomorski saobraćaj otvoriti Severozapadni prolaz koji predstavlja najkraću vezu između bogatih zemalja Dalekog istoka i Atlantskog okeana. Prošle godine je samo 11 brodova uspelo da prođe ovim prolazom, i to tek pošto je jedan ledolomac raščistio “put” – 21. avgusta ove godine, prvi put u istoriji, plovidba Severozapadnim prolazom je postala moguća a da ledolomci prvo ne razbiju led. Prolaz je svake godine sve duže otvoren za plovidbu i mnogi naučnici veruju da za desetak godina više neće nastajati ledeni pokrivač koji ga sada “zatvara” svakog septembra. Potencijalno najveću ekonomsku korist od otopljavanja imaće dalekoistočne zemlje – Kina, Japan i Južna Koreja, koje će verovatno moći da dođu do izvora energije po znatno nižim cenama nego sada. Transport Severozapadnim prolazom će za osam dana skratiti prosečno vreme koje je brodu danas potrebno da – bez često dugog čekanja na ulasku u “zakrčeni” Suecki kanal – preplovi od Roterdama do Jokohame. Otvaranje ovog plovnog puta će omogućiti i izgradnju mnogo većih brodova – danas je nosivost ograničena dubinom Sueckog i Panamskog kanala. Ova dva kanala mogu uskoro početi da gube važnost i vremenom će verovatno opadati devizni prihodi Paname i Egipta. Severozapadni prolaz, koji plovidbu između Evrope i Dalekog istoka skraćuje za oko 5.000 kilometara, jedno je i od retkih nerešenih pitanja u odnosima Kanade i SAD, koje ga smatraju međunarodnim plovnim putem. Predsednik Buš i premijer Harper nisu mogli da se usaglase oko moreuza koji prolazi između nenaseljenih kanadskih ostrvaca ni na prošlomesečnom samitu u Montebelu u Kanadi. Predsednik Buš je tada rekao da SAD ne osporavaju kanadski suverenitet nad brojnim ostrvima oko dugačkog moreuza, ali da uski prolaz koji spaja Atlantik i Pacifik, za razliku od Kanađana, smatraju “međunarodnim vodama”. Isti stav kao i SAD imaju Danska, Norveška i Rusija. Komplikacije vezane za Arktik nisu samo političke i klimatske. Arktik, kao i Antarktik, predstavlja i komunikacionu “belu mrlju” na karti sveta. Iz “visokog Arktika”, oblasti iznad 70 stepeni geografske širine, nemoguće je ostvariti vezu sa geostacionarnim komunikacionim satelitima. Radi uspostavljanja veza i razmene podataka neophodno je postavljati skupe kablovske veze u ogromnom i ledenom prostranstvu. Britanski “Čenel 4” je prošlog meseca, ipak, prvi put u istoriji televizije, uspeo da uživo emituje program iz visokog Arktika koristeći širokopropusnu kablovsku Internet vezu koja je nedavno sprovedena do jedne velike norveške istraživačke stanice. Pripreme za Arktik bez “ledene kape” obavljaju se na raznim stranama sveta. Južnokorejska brodogradilišta su već višestruko povećala kapacitete za izgradnju ledolomaca koji će postajati sve korisniji kako polarni omotač bude postajao tanji. Najaktivniji su naftaši. Hoteli na Aljasci nikada nisu bili puniji, a cene nekretnina na severu su uporedive sa najpoželjnijim delovima američkih i kanadskih gradova. U nekim kanadskim gradićima stanovništvo je prethodnih godina uvećano čak dvadesetak puta, iako se radi o nekim od za život najskupljih i najneprijatnijih mesta na svetu. Procenjuje se da ispod Arktičkog okeana leži mnogo više zemnog gasa nego nafte i da su te rezerve gasa ekvivalentne onima ispod ruske teritorije. Rusija samo od izvoza gasa zarađuje više od jedne petine nacionalnog dohotka. Američki istraživači veruju da se pod Arktičkim okeanom kriju još veće rezerve i neki eksperti ga nazivaju “sledećom Saudijskom Arabijom”. Arktik je privlačan i jer gas i nafta odatle mogu da poteku bez političkih rizika i ne idu u “paketu” sa islamskim fundamentalizmom, kleptokratskim režimima ili Kastrovim sledbenicima. Očekuje se da će led na Arktiku u potpunosti nestati za oko 35 do 50 godina, dok se već za samo 15 do 20 godina može očekivati da leda uopšte ne bude tokom letnjih meseci. Žurba je velika i nijedna strana ne želi da se osloni samo na nauku i komplikovano međunarodno pravo. Rusija je prošle nedelje organizovala vežbu u kojoj je 12 strateških bombardera „tupoljev 95”, koji su poleteli iz pet vojnih baza, ispalilo krstareće rakete nad Arktikom. Kanadske oružane snage će u oblasti Arktika ove godine održati čak četiri vojne vežbe. Kanada je na hladni sever čak poslala i borbene jedinice koje su se donedavno kalile u Avganistanu. Iako mnogi analitičari podsećaju da je ledeni Arktik jednom, tokom “hladnog rata”, već bio linija fronta, malo je onih koji veruju da će se sudbina podzemnog blaga odlučivati (bezolovnim) projektilima. Strateški bombarderi, ratni brodovi-ledolomci i manevri na temperaturama i od 50 stepeni ispod nule, samo potvrđuju da velike sile nisu zaboravile skupu lekciju iz devetnaestog veka. Bez obzira na to da li se radi o malenom okeanu koji je pokriven sve tanjom i manjom ledenom korom, afričkim džunglama ili azijskim vrletima, najuspešniji su oni kolonizatori koji umeju da koriste sve adute, od diplomatskih i vojnih, do političkih i pravnih.