NATO i bogatstvo

Kad je osnovan 1949, u NATO su ušle zapadnoevropske zemlje koje su želele američki štit od Sovjetskog Saveza (Grčka i Turska su primljene 1952). Za SAD, međutim, NATO je uvek predstavljao ofanzivnu i “okružujuću” grupaciju. To je savršeno jasno po ponašanju SAD posle raspada Sovjetskog Saveza. Umesto (američkom) narodu obećanih socijalnih dividendi zbog kraja hladnog rata, naprotiv, nezamisliva ulaganja u naoružanje su se nastavila, a NATO nezasito širio: tako je stigao, kod grada Narve na granici Estonije i Rusije, na oko 170 km od Sankt Peterburga. Pa, da li ministar odbrane voli ofanzivne organizacije iz visokomoralnih razloga? Kaže ministar da je NATO “organizacija najrazvijenijih zemalja sveta”. Pa šta? Većina tih zemalja su i pre NATO-a bile najrazvijenije, a one koje nisu – procvetale su uz pomoć EU, a ne NATO-a. One koje su u NATO-u, a nisu u EU, značajno napredovale zahvaljujući nafti (Norveška) ili sekularnoj demokratiji i turizmu (Turska), a ne NATO-u. NATO neće učiniti siromašne zemlje poput Srbije, BiH i Albanije bogatijim. Naprotiv, ulazak i bivanje u NATO-u su vrlo skupi. Alarmantno je da je ministar odbrane, na direktno pitanje, odbio da kaže koliko to košta (“Mi smo toliko daleko od NATO-a da je tema troškova trenutno daleko od dnevnog reda”). A kad će to biti obelodanjeno? Dva dana pred referendum? Ako ga s ovakvim ministrima uopšte bude? Jer Šutanovac dobro zna, ili treba da zna, da dok se obično govori o 2,9 odsto budžeta godišnje, stvarni troškovi, na primer u tri relativno siromašne baltičke zemlje, iznose oko 9 odsto. Zašto su onda te zemlje ušle u NATO? Prvo, boje se Rusije iz istorijskih razloga. Drugo, što se ispostavilo kao ništa manje važno, ubeđeni su, pošto nijedna NATO država nikad nije bila napadnuta, da mogu do mile volje da “laju” na Rusiju. To lajanje Amerikancima taktički odlično odgovara. Kad bi Srbija ušla u NATO, ona ne bi imala čak ni takvu kolektivnu satisfakciju za novac (kojim bi, htela to ili ne, kupovala njoj apsolutno nepotrebno i neupotrebljivo američko oružje). Jer ona ni na koga ni tada ne bi smela da laje, kao što to ne može sada, čak ni kada joj razni uljezi ulaze u kuću. I pored članstva Srbije u NATO-u, oni na koje bi možda želela da se s pravom obrecne bi, sasvim sigurno, bili veći miljenici u Vašingtonu. Ni reči nije izustio Šutanovac o mogućnosti da bi SAD (pošto o tome zaista SAD odlučuju, a ne NATO) mogle da postave u Srbiji, kao članu NATO, nekakvo oružje, kao što sada instaliraju sistem antibalističke raketne odbrane u Poljskoj i Češkoj. I poljska i češka vlada očigledno imaju ministre poput Šutanovca, koji arogantno guraju taj plan narodu u grlo – jer više od 70 odsto populacije, uprkos neprekidnoj propagandi vlade, jeste protiv. Znači, NATO treba voleti jer s njim dolazi demokratija? Jedino što je Šutanovac objektivno mogao da kaže u prilog NATO-a je nešto u smislu: “Pa vidite kako su nas udarili bičem, sledećeg puta će nas vratiti u kameno doba (kao što su neki visoki činovnici Klintonove administracije, kao i njihov izaslanik, objektivni Ahtisari, zaista pretili), a članstvo u NATO-u bi to sprečilo.” Dobro, pošto svaki čovek, ma koliko buntovan i tvrdoglav bio, ipak razume strah, takve bi reči bar bile poštene. Ali ne, ne smeju one da se izgovore, jer mogu da povrede istančani osećaj za bonton novog i starih američkih ambasadora (jedan od kojih, po navici, nastavlja da naređuje Srbiji, iz penzije, valjda iz Cavtata), Soroša, poznatog trija nevladinih organizacija, da ne govorimo o LDP-u i USAID-u. Umesto da to kaže, ministar odbrane, u kompulzivnoj odbrani SAD (kojima njegove reči zaista nisu potrebne), poistovećuje stvari koje nisu ni blizu jednake: dok Rusija svakako ne pomaže Al kaidu, čečenski teroristi su otvoreno držali kongrese u Danskoj i Holandiji, a o pomoći koju su primali od CIA, bar pre tragedije u Beslanu, može samo da se nagađa. Prof. dr Vladimir J. Konečni, Kalifornijski univerzitet u San Dijegu, SAD