Srbi, Rusi i Nato

Teško nama. Doživeli smo sudbinu Buridanovog magarca, koji nije imao mogućnosti za izražavanje slobodne volje, zbog potpune jednakosti ravnoteže pobuda. Redovi koji slede pripisuju se francuskom skolastičkom filozofu Žanu Buridanu: gladan magarac stoji između dva jednaka snopa sena, jednako udaljena od njega, ali skapava od gladi, pošto se ne može odlučiti kojem će snopu da priđe. Da li je dozvoljeno jednu državu nazvati Buridanovim magarcem, s obzirom na to da nam javni tužioci nisu skloni ni filozofiranju a ni stilskim figurama (ima ih i polupismenih). Rizikovaćemo. Ovo je samo metafora, skraćeno poređenje, a ima tu malo i filozofije; naravno da država Srbija nije običan magarac, nisu to ni njeni glavari, nego i naša država i njeni vlastodršci samo podsećaju na Buridanovog magarca. Oni ne znaju šta hoće, ali znaju šta neće. Uskoro nas očekuju razna svetska prijatna i neprijatna iznenađenja. Sve se okreće oko Kosova i Metohije. Amerikanci uporno ponavljaju “nadgledanu nezavisnost” (glupa i kontradiktorna sintagma), pozivajući se još na Ahtisarijev plan, Rusi kažu da to ne dolazi u obzir, a premijer Koštunica jasno i glasno kaže da Srbija nema šta da traži u Natou. Isti stav zauzeo je i Glavni odbor Demokratske stranke Srbije, i to je to. Ne možemo ostati na goloj konstataciji, pošto obrazloženje koje je dao Koštunica zaslužuje pažnju. On i Demokratska stranka Srbije uvereni su da bi Srbija trebalo da zadrži punu vojnu neutralnost i da su njeni interesi baš u tome da ne pristupi nijednom vojnom savezu. “U krajnjem ishodu, to je razlika između očuvanja slobode odlučivanja i delovanja i odricanja od te slobode... Pretnje Zapada bi za Demokratsku stranku Srbije otvorile ne samo političko već i suštinski moralno pitanje – kako je moguće da Srbija pristupi vojnom savezu koji nas je najpre bombardovao, potom došao na Kosmet i onda ignorišući Ujedinjene nacije priznao jednostrano proglašenu nezavisnost jednog dela naše zemlje” – kaže Koštunica. Ovih dana uveliko se piše kako je Rusiji važnije Kosovo od samog Natoa. Oni čak “prete” da će napustiti Partnerstvo za mir (to se još otmenije zove evroatlantska, odnosno atlantskaevro integracija), ukoliko Amerika i ostale zapadne zemlje jednostrano priznaju nezavisnost Kosova. Ova vest uplašila je Amerikance koliko i nečija pretnja da će se žaliti upravi vodovoda, jer svima je poznato da Rusija nikada nije nameravala da postane član severne vojne alijanse, a i Rusima je danas do američkog mišljenja stalo kao do lanjskog snega. U poslednjih pet godina u svetu se ponovo uspostavlja ona stara ravnoteža, koju možemo izraziti onim čuvenim – ne diraj lava kad spava. Desetak godina, ili nešto više, na svetu je postojao samo jedan lav, ali sad imamo dva, a ovaj oporavljeni uopšte ne zarezuje dojučerašnjeg jedinog cara životinjskog carstva. Nije omaška, svet postaje sve animalniji. Ne tako davno, Rusi su dosta jasno poručili Srbiji kako bi oni na Srbiju gledali radije kao na neutralnu, nego na zemlju članicu američkog vojnog saveza (ono Nato običan je eufemizam). Amerikanci bi rado da Srbiju usisaju u svoju duplju, pod uslovom da prizna otimanje dela svoje teritorije, uhapsi one koje Hag traži i preda ih Tribunalu, bez obzira na to što glavni optuženici nisu državljani Srbije. Uslov stiže uslov, da je normalnom čoveku muka, jer zna da kraja nema. Za jednog pijanca ne postoji poslednja čaša, svaka nova je poslednja. Ovo što ti ljudi rade, to nije humano, to je apsolutna imitacija čuvenog azijatskog načina mučenja poznatog kao “kap po kap” i sve to što rade, rade naopako. Navodno, žele Srbiji da pomognu, a onda svojom glupom politikom odbijaju građane Srbije od sebe i od demokratije i od demokratskih stranaka. Ako radikali pobede, na slavlje bi mirne duše mogli da pozovu Buša i kompaniju. Ima upućenih ljudi koji nas upozoravaju da Rusi nikada nisu tvrdo rekli da Srbija ne bi trebalo da uđe u Nato. Neće oni to nikada tako uraditi, ali mi znamo da nam oni za tako nešto ne bi poslali darove (sablju dimiskiju, sa zlatnom drškom i dijamantima, iz riznice Romanovih, kao što su je Karađorđu darivali). Nama se čini da Srbija mora da odluči ko je njen glavni saveznik – da li je to Rusija ili je to Zapad? I da to svetu saopšti. Ne može Srbija imati dva ravnopravna saveznika, jer toga u svetu još nema. Dakle, sa svima se sarađuje, trguje, prijateljuje, ali glavni saveznici postoje. Zar Nemačka nema odlične odnose sa Rusijom, ali niko ne sumnja da je Amerika njen glavni saveznik. To važi i za Amerikance, Engleze, Francuze, Kineze, Japance, Ruse... Svi se lepo slažu, sastaju, jedu i piju, ruke šire u grla se grle, u bijelo cjelivaju lice... ali zna se ko na čiju stranu naginje. Postoje stranke u Srbiji koje naginju atlantskoevro integracijama. Neke otvoreno, gotovo bestidno, dok troše njihove pare, i postoje stranke koje takvu svoju politiku vode oprezno i mudrije. Ovo važi za Borisa Tadića i njegovu stranku. Ima i on muke u samoj stranci sa nekim jastrebovima koji bi i Koštunicu i Ruse nogom u... ali pametniji demokrati, koji su u većini, sve više nalaze razumevanja za rusku podršku, na koju su do pre nekoliko meseci gledali kao na rusku farsu. Nema farse! Ameri ugrožavaju ruske i srpske interese i Rusi neće to mirno da gledaju, zbog sebe samih, pre svega. Evo, Buš preti novim ratom Iranu! Iran nije zemlja kojom bi se čovečanstvo, kao darom božjim, moglo ponositi, ali ta uporna dreka iz Vašingtona da će opet biti rata, to su prava đavolska posla. Takva američka politika opasno je zavadila sve stranke u Srbiji. Novine već pišu da demokrate i srpske demokrate vode rat. To nije dobro, to liči na srpski armagedon. Danas je bitno, za nas, da se važne političke stranke ne posvađaju pred izbore. Neka se dogovore, neka imaju na umu Buridanovog ljubimca i neka se sete kako je mučenik okončao. A da je bio samo malo mudriji, doživeo bi duboku starost, cenjen i voljen od svojih potomaka.