Oni ne daju, mi ne možemo

Ne treba ni spominjati da Srbija ima državnih službenika za izvoz po dampinškim cenama. Ali nijednom od njih među radne obaveze ne spada praćenje srbijanskih investicija ni u bliže ni u dalje inostranstvo. Privredna komora Srbije ima predstavništva na sve strane sveta. Odnosno, gde god za to postoji interes privrede, tvrdio je u prošlogodišnjem intervjuu NIN-u tadašnji predsednik te paradržavne institucije Slobodan Milosavljević. U Hrvatskoj i Sloveniji – nema. Srbija, kao država, dakle nije naročito zainteresovana ni za investiranje u inostranstvu ni za investiranje u Hrvatskoj i Sloveniji – posebno. Do novembra 2005. godine postojala su zakonska ograničenja, danas je iznošenje kapitala iz Srbije potpuno slobodno. Ali to što mi nismo zainteresovani ne znači da nam oni ne rade o investicijama. Hrvatski fond za privatizaciju poništio je po ko zna koji put tender za prodaju gotovo propale Karlovačke industrije mleka. Poslednji put, da bi izbegao da ta firma locirana u kraju gde su nekad živeli Srbi usred predizborne kampanje pređe u vlasništvo valjda holandskog Fonda, u Srbiji poznatog kao Salford, a zbog navodne sumnje da u njemu caruje srpski dakle prljav kapital Milana Beka. Kako smo već nezainteresovani, a ipak ljuti, nije uputno dolivati ulje na vatru. Ali na netransparentnost kapitala u tom istom Salfordu 2002. godine se narogušila i tadašnja vlada u Beogradu. Onda je Salford sreo Diloitte danas bez Tuša i sve je lepo poteklo kao Imlekovo mleko. Znamo li mi danas čiji je Salfordov kapital? A zanima li nas? Našeg Miroslava Miškovića niko ne sme da bije – samo mi. Mada on, prema informacijama NIN-a nije ni učestvovao u nadmetanju za Vupik, najveći neprivatizovani državni poljoprivredni kombinat u Hrvatskoj, pa još u Slavoniji, pa još u Vukovaru, ne samo po tome ZAPAŽENI kandidat opozicione Socijaldemokratske partije Hrvatske za premijera Qubo Jurčić, vrlo se i za hrvatske uši grubo izjasnio protiv gostoprimstva Miškovićevom kapitalu. I ucvelio nas u Srbiji strašno. Nas koji bismo mogli da obnovimo medijsko znanje i saberemo šta smo sve pomislili i zapisali o našem Miškoviću. Tom “monopolisti i finansijeru svih stranaka”, Miloševićevom potpredsedniku vlade koga nije uspeo da zaustavi ni ministar za kapitalne investicije – lično. I kod koga ćemo zato na kraju svi raditi. I Velja. Pre Salforda i Miškovića, Hrvati su ucvelili našeg Bogoljuba Karića i još našijeg Željka Mitrovića. A pre Hrvata, mi smo ih svu trojicu stavili na ekstraprofitersku listu i zakonom im zabranili da učestvuju u privatizaciji koliko naših, toliko njihovih firmi u Srbiji dok ekstraprofiterski porez ne plate. Ono što su Bogoljubu Kariću udruženim snagama posle uradili Koštunica, Dinkić i Jočić hrvatski bi se europejci stideli i da pomisle. I ne moraju da pomisle, mogu na sve to da se lepo pozovu. Kad promiču interese svoga privatnog kapitala kao interese svoje nacije. Još jedna važna napomena. Da se sa ovim nacionalnim ogrtačem petlja na sve strane kad god se može svedoče i natuknice iz pouzdanih izvora da je na onako snažan otpor u Boru rumunski Kuprom naišao i iz straha da će u tamošnjoj višenacionalnoj sredini privilegovati radnike Rumune i Vlahe. “Da se ne lažemo”, kaže za NIN jedan koji bi morao da zna. Opasno komplikovana stvar. I opasno iracionalna. Jer, šta da se kaže na anketu u kojoj su građani Srbije kao najpoželjnije rukovodioce izabrali Ruse – a pune novine sindikalnih priča o gazdi Lukoilu i gazdi Midlend risursizu, pa tek onda Slovence, na koje se kao na gazde iz brojnih privatizovanih firmi nije čuo gotovo nijedan prigovor. I Hrvatska i Slovenija imaju poprilično veliki suficit u trgovinskoj razmeni sa Srbijom. Prema slovenačkim podacima taj je suficit u razmeni sa Srbijom i Crnom Gorom prošle godine iznosio 398 miliona evra. Ništa ekonomski logičnije nego da u Srbiji taj suficit investiraju i tako finansiraju nove kupovine svojih proizvoda ovoga puta proizvedenih u ekonomskom okruženju sa neuporedivo nižim troškovima rada nego kod kuće i uz uštedu transportnih troškova. Jasno? Ekonomski slabija Srbija nema očiglednog interesa da svoje proizvodnje seli u Hrvatsku i Sloveniju. Sem jednog: osvajanje budućih tržišta i disperzija poslovanja. Za to se i ekonomski isplati malo mnogo istrošiti. NE-PRIJATELJI: Naši u Zagrebu tvrde da nas iz Srbije, pa i naš kapital, u Hrvatskoj danas smatraju ne-prijateljima. To je složićete se značajan, iako nedovoljan, napredak u odnosu na status neprijatelja. Dakle, tamo više nismo baš neprijatelji, ali ni baš prijatelji. Pardon. Sa izuzetkom Qubiše Buhe Čumeta i njegovog konja. Oni u Hrvatsku mogu da dođu, pobede i prođu. Pošto su sve svoje prijatelje sačuvali. Uzgred budi rečeno, dok se ovaj tekst piše u ekonomskoj Hrvatskoj iz orbite izlazi srpska paranoja, a ulazi ruska na čelu sa “ruskim predatorom” Lukoilom koji se nameračio da proguta i austrijski OMV i mađarski MOL pa i hrvatsku Inu kao kolateralni zalogaj i ni malo mu ne smeta, baš naprotiv, ako pre toga OMV proguta žilave i svetski standardizovane Mađare i tako mu olakša završno varenje. Protiv Rusa su se navodno udružile sve tri pa čak i četiri države, pa čak i tamo gde se, kao u slučaju MOL-a, radi o već privatizovanoj kompaniji. Naši iz NIS-a baš su ovih dana boravili na Zagrebačkom velesajmu ali o tom predstojećem ždranju nije bilo reči sa hrvatskim partnerima iz Ine. NIS i Ina tu će ionako biti za užinu. Kategorično upozorenje kolega da usred predizborne kampanje niko u Zagrebu neće želeti da razgovara sa novinarem iz Srbije nije se sasvim obistinilo. Novi lider SDP Zoran Milanović, koji je poput Borisa Tadića premijersko mesto prepustio ko zna kojem po snazi stranačkom kolegi čime se ne iscrpljuje njegova lista sličnosti sa srbijanskom demokratskom braćom po Socijalističkoj internacionali, izvinio se jer je u predizbornoj kampanji više koncentrisan na domaće medije. U Privrednoj komori Hrvatske gde hrvatskom premijeru Ivi Sanaderu zavičajno splitski bliski i zato uticajni Nadan Vidošević, čest gost Beograda, započinje ko zna koji valjda treći uzastopni predsednički mandat, pitaju “Je li NIN tjednik”, kažem “Nedeljnik”, “Znači izlazi jednom tjedno”, kažu i onda ipak više vole da na pitanja odgovore napismeno. Možeš misliti. Zato je po treći put uzastopno gradonačelnik Zagreba Milan Bandić (intervju u sledećem broju) ekspeditivan bez komplikacija. U Gradskom poglavarstvu Zagreba, koje Bandić vodi čvrstom rukom, svi znaju za NIN, mada su neki prestali da ga čitaju 1987. Neuspešni Milanovićev stranački izazivač i mnogo mnogo blaža varijanta našeg Velje Ilića pozdravlja sve u Beogradu, pita za zdravlje beogradskog gradonačelnika i za gospođu Radmilu Hrustanović, “mnogo fina žena i ona vuče korene iz ovih krajeva, objasnila mi je” kaže. I MI ODGOVOR ZA FRKU IMAMO: Nema nikakve sumnje da je naprasni srbijanski legalizam oko Varteksovih odela za beogradsku Univerzijadu i odgovor srbijanskog ponosa na hrvatske predizborne gluposti, ali Varteks je za ekonomske odnose Srbije i Hrvatske simboličan po još jednoj stvari. Kao znak dobre volje, Srbija je toj firmi vratila svu imovinu (prodavnice) u Srbiji u očekivanju da i sa druge strane bude prihvaćena pružena ruka. Ali nije. “Hrvatska gospodarska komora ne vodi evidenciju imovine tvrtki iz dve države na teritoriji druge države nego je to u nadležnosti Ministarstva pravosuđa Republike Hrvatske”, kaže za NIN Dunja Konjevod, potpredsednica HGK. A iz stare države zaostala imovina firmi iz Srbije u Hrvatskoj mnogo, mnogo je veća nego imovina hrvatskih firmi u Srbiji. Firme iz Srbije svojevremeno su polagale pravo recimo na 144 odmarališta u Hrvatskoj. Prema saznanjima NIN-a u Hrvatskoj nema nijedne firme osnovane kapitalom iz Srbije. “Povremeno nam se javljaju firme iz Srbije zainteresovane za osnivanje trgovačkih društava u Hrvatskoj, ali povratnih informacija o konačnoj realizaciji toga nemamo. Izuzev predstavništva Komercijalne banke u Zagrebu i firme Simpa iz Vranja, ne možemo reći da smo upoznati sa delovanjem neke druge firme iz Srbije direktno na hrvatskom tržištu”, kaže gospođa Konjevod. U Simpu iz Vranja su, međutim, demantovali da imaju firmu u Hrvatskoj. Tamo posluju, ali isključivo preko slovenačke “Lesnine”. “Imali smo poslovni prostor u svim većim gradovima u Hrvatskoj i veliko skladište u Samoboru. Ništa nam nije vraćeno”, kažu u Simpu. “A u Sloveniji, e tamo nismo imali nikad ništa”. Što će reći da je slovenački ekonomski patriotizam malo ranijeg datuma. Maja prošle godine do svoje firme u Hrvatskoj je pokušala da dođe šabačka “Metaloplastika”. Sa zagrebačkom firmom “Pluto” sarađivali su godinama i sa menadžmentom se dogovorili da posao preuzimanja obave na Berzi. “Dobro, malo smo se duže dogovarali sa našim bankama, mesec i po dva, ali dogovorimo se najzad da u jedan ponedeljak izađemo i završimo taj posao na Berzi, a u četvrtak pre toga izađe jedna lokalna firma i pokupuje akcije Pluta. I onda objave da su Pluto odbranili od srpskog kapitala”, kaže za NIN Radoslav Veselinović, vlasnik Metaloplastike. On nam je poslao i kopije iz hrvatskih novina, ali mada se u naslovima ističe ostanak firme u hrvatskim rukama, ipak nema ničeg uvredljivog po kapital iz Srbije. Čini se kao čista borba za poslovne interese. Dakle, sa osnivanjem firmi u Hrvatskoj je mrka kapa, kao i sa ostvarenjem kontrole nad hrvatskim firmama njihovom kupovinom, ali ima brokerskih kuća iz Beograda, koje rade na Zagrebačkoj berzi. M&V investment tako tamo posluje kao nerezidentni investitor za svoj račun. Dakle, kupuje akcije hrvatskih firmi koje se na toj berzi prodaju. Mada su zarade na Beogradskoj berzi, a još više na berzama u Podgorici, Banjoj Luci i Skoplju izvesnije, radi se i na Zagrebačkoj zbog neophodne disperzije poslovanja. “Naša Berza je propulzivnija, ali radimo i tamo”, kaže za NIN Dragijana Petrović-Radonjić. Poznati beogradski broker Rade Rakočević prodao je svoju brokersku kuću Senzal, ali da nije, ove godine bi razmišljao o hrvatskoj berzi “zbog prednosti njenog statusa Zapadnog Balkana pred ulazak u Evropsku uniju sa potencijalom rasta većim nego što je na berzama u Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj, a da se Albanija ne pominje, tamo nema trgovanja akcijama”, kaže Rakočević. Mada naši u Zagrebu tvrde da hrvatska strana i pored potpisanog memoranduma nije iskrena oko panevropskog naftovoda za koji bi Srbija bila tranzitna zemlja, naš NIS i njihova Ina sarađuju dosta dobro. Posebno je zanimljiva saradnja Geofizičkog institute NIS-Naftagasa i Geofizike Zagreb na lokacijama u Siriji, Libiji i Egiptu, kao i saradnja NIS-Naftagasa i hrvatske kompanije CROSCO u Egiptu. Da li će naš NIS i njihova Ina završiti u istom ruskom loncu, kako bi navodno želeo Beograd i kako ne bi želeo Zagreb, zavisiće od velike berzanske i političke igre kojom će narednih meseci, a možda i koju godinu, biti zabavljen ceo region. UVEK NA PRAVOM MESTU: Prvi čovek beogradske brokerske kuće Citadel Securities Aleksandar Bojović potvrdio je NIN-u da je ta kuća osnovala firmu u Sloveniji. To je po svemu sudeći prva i jedina firma osnovana tamo kapitalom iz Srbije. Kuća Citadel je u Beogradu veoma poznata pre svega po svom učešću u gotovo svim spektakularnim privatizacijama. Bili su u konzorcijumu za privatizacionog savetnika Mobi 63, a sada su isti status izborili i u konzorciju privatizacionog savetnika za Jat. Oni, dakle, očito znaju i biti i na strašnom mestu postojati, pa bi njihov recept za prodor na slovenačko tržište bio vrlo zanimljiv. Dragijana Petrović kaže da je njena kuća ušla i na Qubljansku berzu po istom modelu kao i na hrvatsku, a Rade Rakočević odriče toj berzi bogzna kakvu atraktivnost za naše investitore. “Trgovina akcijama na toj Berzi traje već 10-15 godina, njena je kapitalizacija malo veća od Beogradske berze a na njoj je konkurencija ogromna jer učestvuje mnogo banaka, velikih igrača, tako da tu za brokerske kuće nema velike privlačnosti”. Brokerske kuće sa slovenačkim kapitalom koje posluju na Beogradskoj berzi ništa slično ne bi mogle reći. One su registrovane po ovdašnjim propisima. Ima ih sigurno tri – AC broker, Beopublikum i Ilirika investment, a sumnja se da slovenački kapital stoji i iza brokerske kuće Platforma mada joj je akcionar registrovan u poznatom of-šor raju Delaver (SAD). Dakle, da zaključimo. Srbija nema viška kapitala niti očitih srednjoročnih ekonomskih motiva da proizvodno nasrće na tržišta Hrvatske, a posebno Slovenije. Sofisticiraniji dugoročni interes svakako postoji, ali bi iza njegovog finansiranja trebalo da zalegne neko jači od pojedinačne firme. Sveopšta zloupotreba navodnih nacionalnih preosetljivosti, u čemu mi nismo ostajali dužni Slovencima dok su se Hrvati nekim čudom prilično izvukli, u stvari je samo ogrtač nekih vrlo materijalnih interesa privatnog kapitala.