Iskušavanje harizme

Od ovog vikenda Vlade Divac više nije košarkaš. Velikom humanitarnom akcijom “Vlade Divac stvara novi tim” i formalno se oprašta od aktivnog igranja košarke. Za jednog od najharizmatičnijih igrača u istoriji ove igre već je nađeno novo mesto. Jer, ako je svaki tim u koji bi došao činio mnogo boljim nego što je bio pre njegovog dolaska možda bi mogao da promeni nešto i u srpskoj politici. Ovo pitanje pokrenuli su srpski mediji delom zbog Divčevog dvosmislenog slogana i načina na koji prezentuje ovu humanitarnu akciju, ali i zbog interesa moćnih ljudi iz jednog kabineta koji najavljujući nekakve Divčeve kandidature za gradonačelnika, odnosno predsednika, grade poziciju svoje stranke prema rivalskoj stranci s kojom su u koaliciji. Ali, da nije ostvarivo ne bi se o tome ovoliko pričalo. Nedostatak kvalitetnih ljudi je opšte mesto kada se govori o srpskoj političkoj eliti. Da li nove, kvalitetne ljude treba tražiti u drugim profesijama, među ljudima sa opštenarodnom harizmom kakvu na primer poseduje Vlade Divac? I mogu li i na koji način Divac i njemu slični ljudi uspeti u srpskoj politici. Vrhunski sportisti, kako saznajemo iz jedne ugledne prestoničke agencije za ispitivanje javnog mnjenja, solidno se kotiraju kao ljudi koji bi mogli da preuzmu neku javnu funkciju. “Posebno se visoko kotiraju za mesta koja građani ne percipiraju kao direktno politička, već mesta gde bi njihovi sposobnost i poštenje kao i međunarodni uticaj mogli da dođu do izražaja. To bi, dakle, pre mogla da budu mesta gradonačelnika nego predsednika”, kaže direktor ove agencije. Prema njegovim istraživanjima, vrhunski sportisti ne bi imali šanse u direktnom duelu sa nekim od političkih lidera, ali ako je reč o političarima iz drugog stranačkog ešelona, tu su favoriti. Kako saznajemo, u ovom trenutku Vlade Divac i Aleksandar Đorđević imali bi više šanse da pobede na izborima za gradonačelnika Beograda nego Dragan Šutanovac i Aleksandar Popović. Zanimljivo je, kaže, da građani često i sami bez ponuđenih opcija navode ime sportiste ili muzičara kao nekoga za koga bi najradije/jedino glasali. Takve stvari dešavaju se uglavnom u zemljama sa izraženim nezadovoljstvom političkim prilikama i onda ljudi, ne želeći da glasaju ni za koga od političara, biraju nekoga trećeg, a tu su ličnosti poput sportista pogodne, jer su već poznate. Tako su, na primer u Liberiji, zemlji na zapadu Afrike na izborima 2005. godine od 22 kandidata u drugi krug ušli Elen Yonson Sirlif, obrazovana u Americi, sa odličnim kontaktima sa Svetskom bankom i drugim međunarodnim institucijama, i Žorž Vea, najbolji liberijski fudbaler svih vremena; nekadašnji fudbaler “Milana” koji je proglašen za najboljeg igrača sveta 1995. godine. Afrika tada ipak nije dobila prvog fudbalera predsednika već prvu ženu predsednicu ali, pisalo se, pod krajnje sumnjivim okolnostima. Kao što bi se, dakle Srbija sa Divcem kao kandidatom mogla uklopiti u neke afričke trendove, tako se ova njegova humanitarna akcija svakako uklapa u neke mnogo šire trendove. Naime, ljudi koji su zaradili ogromne količine novca u postojećem sistemu nisu ludi da potkopavaju temelje tog sistema, ali su svesni da on proizvodi i velike nepravde i nejednakosti i nastoje da ih ublaže bar na pojedinačnom nivou pomažući određenu grupu ljudi i mobilišući druge da to čine. E, sad ovakva akcija odlično osmišljenih slogana “Divac pravi novi tim” i “Priključi se, možeš i ti” mogla bi da bude prvi korak u nekoj, eventualnoj političkoj akciji. Prvo je, naravno, pitanje gde ima prostora na političkoj sceni tj. koje je tržište za ovakvu robu. “Srbiji nedostaje globalna ili evropska levica. Jer, mi imamo nacionalističku levicu u vidu SPS-a i povremeno SRS-a, možda delove DS-a koji gravitiraju tome ali nemamo određenu političku opciju koja bi zastupala leva ali i evropska stanovišta. A ova Divčeva akcija je na pragu popularisanja baš takvih ideja. Dakle, to je taj prostor koji nije veliki, ali koji bi, posle nekoliko ovakvih akcija pogotovo ako u njih uključi i globalne mreže, Divac mogao da popuni”, smatra Vladimir Vuletić, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Da posle sportske karijere politika može sasvim lepo da se uklopi potvrđuje Goran Knežević, predsednik opštine Zrenjanin. “Sport daje lepe predispozicije za politiku. Jer, kroz sport se steknu radne navike, samodisciplina, osećaj za kolektiv, nauči se da se pobeđuje ali i prihvataju porazi. Sve to posle zna da bude bitno u politici”. Donedavno prvog čoveka Demokratske stranke u Vojvodini pitamo koliko je biračima u Zrenjaninu značilo što ga pamte kao košarkaša prvo zrenjaninskog “Kombinata” a posle i beogradskog “Partizana”. “Građani prepoznaju sportiste kao zdrave, pozitivne ličnosti. Mislim da se građani rukovode i time, pa sam možda baš zato ja kao kandidat za predsednika opštine dobio više glasova nego moja stranka”, kaže Goran Knežević. Prema mišljenju Kneževića, Divac, kao čovek od velikog kredibiliteta više je nego dobrodošao u politiku, ali da ne bi trebalo da se angažuje u okviru jedne stranke. I tu je sad to ključno pitanje: kako sportisti mogu u politiku? Da li kao vanstranačke ličnosti ili kao članovi već etabliranih stranaka. Prvo, javnost bi trebalo da ih prepoznaje kao političare. A koliko god naši građani kukali na političare i govorili da ih ne cene baš mnogo biće da to baš i nije tako. “Za ovih 15, 20 godina profesionalizovala se profesija političara i narod je prihvatio da je politika njihov posao. Tako ćete često čuti da kažu 'šta se ovaj sportista/glumac meša u politiku, neka radi svoj posao'. Zato, svako izvan politike mora da napravi tu promenu profesije, da građani počnu da ga doživljavaju kao političara. To zahteva osmišljenu akciju stvaranja potpuno novog imidža i ako želi u politiku taj posao predstoji i Divcu”, kaže Vladimir Vuletić. Naravno, imamo brojne primere odlične transformacije i na našem i na globalnom nivou. Uostalom, Ameriku je do pobede u hladnom ratu doveo Ronald Regan, bivši glumac. Ali, mnogo je više onih suprotnih primera. Da sportista ili umetnik koji uđe u politiku dobije samo žig partijskog čoveka sa kojim mu je teže čak i da obavlja posao koji je radio ceo život. Vuletić primećuje da svako ko sa opštenarodnom harizmom uđe u stranku počinje da se doživljava isključivo kao član stranke; tako da zapravo stranka u javnosti ne poprima njegove osobine već suprotno on dobija stranačke tako da tu veliku korist ne mogu da izvedu ni stranka ni pojedinac. Tako smo svedoci da je omiljeni glumac Velimir Bata Živojinović propao kao predsednički kandidat jer niko nije poverovao da će Bata i u politici probleme rešavati kao na filmu sa Nemcima. Naprotiv, on je doživljavan kao vojnik Socijalističke partije Srbije i nije ostvario nijedan glas preko nivoa SPS-a. Još je nekoliko primera glumaca kojima stranačka eksponiranost nije nikakvo dobro donela. Ni dosadašnje Divčeve izvansportske aktivnosti u Srbiji nisu dobro prošle. Iako njegovo ime koje nosi najpozitivniji mogući imidž, iako svi znamo poreklo njegovog novca, on nije uspeo da pazari ni “Knjaz Miloš“ ni “Večernje novosti”. “Možete imati i novac i želju čak i javno mnjenje iza sebe, ali ako niste umreženi sa poslovnim i političkim krugovima; ako ta mreža od vas nema koristi ni vi nemate šanse. Zbog toga kao i zbog neiskustva Divac nije mogao da prođe u biznisu”, kaže Vladimir Vuletić. Divac nije jedini. I njegov saigrač iz zlatne reprezentacije Žarko Paspalj nije uspeo da se uspešno bavi ozbiljnim biznisom u tranzicionoj Srbiji. Wegovi pokušaji da u Beogradu napravi akva–park završeni su tako što je ostao bez novca. Tako vidimo da čovek koji je godinama imao milionske ugovore po Grčkoj i Americi bankrotira u pokušaju da napravi vodeni Diznilend dok jagodinski političar Dragan Marković Palma bez problema sve to obavlja na nivou svoje varoši. Znači, ako igra na kartu nestranačja, Divac ili bilo koja druga značajna ličnost u Srbiji nema ozbiljne šanse. Mada je primer Bogoljuba Karića od pre nekoliko godina najavljivao da je tako nešto ipak moguće. Sećamo se kako je Karić u jednom trenutku uspeo da napravi taj transfer od privrednika do političara, istina uz ogromne količine novca i televiziju sa nacionalnom pokrivenošću, ali je naposletku izgubio sve ono što je imao pre ulaska u politiku. Uz to, sportisti ili neki drugi već omiljeni likovi u narodu ne moraju uopšte biti lakši za saradnju sa tajkunima ili već nekim drugim moćnim ljudima koji stoje iza naših političkih stranaka. Odnos moćnika i stranaka sada sasvim lepo funkcioniše, na obostrano zadovoljstvo, tako da nema potrebe da se kvari uvođenjem novih igrača na scenu. Pogotovo ako su ti novi igrači u životu zaradili toliko novca da ih je teško opčiniti sa nekoliko svežnjeva novčanica. Sportisti i ugledne javne ličnosti svoje političko opredeljenje mnogo lakše mogu da pokažu dajući podršku ili uključujući se u tim nekog od već postojećih, političkih kandidata. Vlade Divac je, na primer, igrao basket sa Borisom Tadićem nekoliko dana pred drugi izborni krug sa Tomislavom Nikolićem i na taj način sugerisao građanima da glasaju za kandidata Demokratske stranke. Sada je, međutim pušteno u opticaj da bi Divac mogao da bude podržan od DSS-a na izborima za gradonačelnika Beograda, a u svom dnevniku u “Politici” nije propustio da pomene i da je radikalka Maja Gojković, gradonačelnica Novog Sada prava šmekerka. Pri tom, Divac je stigao da se pojavi i na ultragledanom finalu turbo folk–pop cirkusa Saše Popovića i Lepe Brene “Zvezde Granda” gde je predao nagrade pobednicima. Sve ovo govori da Vlade Divac nije bez talenta za politiku. U košarci je, kažu oni koji ga poznaju, sve napravio na talenat, inteligenciju, štos, vic. U politici samo to neće biti dovoljno.