Nasleđivanje Putina

Viktor Zupkov (66) – jedan federalni finansijski inspektor na periferiji ruske političke scene – izvučen je prošle nedelje u njen prvi plan, nenadanom odlukom predsednika vlade Fratkova (57) da se povuče i predlogom šefa Rusije Putina Dumi da se mandat prvog ministra poveri Zupkovu – tri meseca pre izbora za parlament i svega pola godine pre smene u Kremlju. S brojčano oslabelim komunistima Zjuganova usamljenim protiv odluke (47), lojalna Duma s većinom proputinskih deputata Ujedinjene Rusije prihvatila je (381) promenu, otvarajući time put procesu “nasleđivanja Putina” – vrlo složenoj igri ustoličenja nove ličnosti na vrhu, po izboru i po planu odlazećeg šefa države. Ne kršeći ustav, Putin će biračkom telu predložiti naslednika na dužnosti, koristeći se “pravom koje ima kao i svaki drugi građanin” Rusije. Pravilo da pravila nema Šef Kremlja računa s vrlo visokim ličnim ugledom među biračima. Oni, u svaka dva od tri slučaja, kažu da odobravaju politiku “koju vodi Putin”, a u više od 40 odsto slučajeva govore da će (marta 2008), glasajući za predsednika, glasati za onog “koga preporuči Putin”. Sada je povodom toga mnogo onih koji se pitaju – ne znači li ova rokada da je možda Zupkov taj ruski predsednički kandidat za kojeg je “građanin Putin”? Ostavka i izbor premijera su prvorazredna politička senzacija već nedelju dana. Ne zbog odlazećeg, ili ličnosti novog premijera; njihov moralni i profesionalni profil ne dovode se u pitanje. Uzbuđenje je naraslo zbog masovnog uverenja javnosti da je promena predsednika vlade zapravo ta ključna faza “Putinovog plana” s “naslednikom”, te će onaj ko u jesen preuzima vladu s proleća ući i u Kremlj. Prolaz u Kremlj kroz vrata Belog doma je tehničko rešenje, primenjeno u vreme smenjivanja na vlasti Jeljcina i Putina. Pokazalo se najsigurnijim zbog ustavnog položaja premijera koji, u slučaju da predsednik iz bilo kojih razloga ne može da obavlja funkciju šefa države, preuzima kormilo i vlada Rusijom do redovnih predsedničkih izbora. Sve sledi automatski, bez potrebe da bilo koji drugi institucionalni faktor bude upleten u odobravanje te promene. Na primer, dok je Jeljcin zbog operacije na srcu bio pod narkozom (1996), famozno “dugme” za aktiviranje ruskog nuklearnog oružja (jedno bakelitno kuferče, povezano s još dva istovetna), predato je za to nekoliko časova u ruke Černomirdina, u to doba predsednika ruske vlade. Godine 1999, pošto je do tada skoro anonimnog Putina učinio šefom vlade, Jeljcin je već decembra iste godine podneo ostavku na dužnost predsednika, s toplom preporukom Rusima da na predsedničkim izborima sledećeg proleća (2000) poklone poverenje premijeru – vršiocu dužnosti predsednika. Tako je i bilo. Doduše, manje zbog Jeljcinove preporuke, a više zbog vlasti, čije su poluge bile čvrsto u rukama Putina, te su i mašina države i oligarhija složno “povukle” da se to obezbedi. Stolica “tehničkog premijera” Sezona 2007/2008. počela je uz očekivanje da će se neformalna, ničim utvrđena procedura prenošenja vlasti, ne u bilo koje, već u poželjne ruke, ponoviti i sada. Na kraju, takvo očekivanje pothranjivano je na neki način i samom pojavom premijera Mihaila Fratkova – politički nepretencioznog, spokojnog i lojalnog činovnika “carstva” sa stažom u spoljnoj trgovini, iznebuha pozvanog da prihvati u vladi stolicu Putinovog političkog oponenta Kasjanova. Kasjanov, poslednji iz paketa “Jeljcinovih ljudi”, otpravljen je iz Belog doma u ostavku na vreme (2004). Nije se želelo da svojim zapadnjačkim idejama muti vodu 2008. U tom trenutku, Fratkov je izašao pod reflektor opšte pažnje kao i Zupkov, relativno nepoznat. Ali, smesta je nekako bilo jasno zašto se predsedavanje kabinetom poverava baš njemu, političkom anonimusu. Verovatno zbog svima vidljive spremnosti premijera da se i povuče s novodobijene dužnosti čim mu se “odozgo” nagovesti da je to iz nekih “viših razloga” potrebno. U javnosti su ga nazivali “tehničkim premijerom”. Nimalo zlurado. Prosto, samo zbog tog opšteg podrazumevanja da je Fratkov tu gde jeste kako bi kada treba odstupio i svoje mesto ustupio “nasledniku Putina”. A da, u međuvremenu, budući da je lojalan, nikada neće pokušati da nečim preduzetim na svoju ruku eventualno potkopa kadrovski plan šefa države. Dakle, teško je bilo zamisliti, a kamoli poverovati, kada je prošle srede rečeno da je taj tako odani čovek, tek onako – došao Putinu u Kremlj i na sto šefa države spustio napisanu ostavku. Samo zbog ideje koja ga je spopala, da predsednik u trenutku kada “u zemlji predstoje važni događaji” (izbori) – mora imati odrešene ruke, da može kadrovsku sliku da komponuje prikladno potrebama! Veći je broj drugih, koji nagađaju da je takva ideja ipak došapnuta Fratkovu, i to od Putina. Pogotovo što se viši šef nije nimalo iznenadio premijerovom “ličnom inicijativom”, nego je posetiocu skoro čestitao na pronicljivosti: “Vi ste u pravu – svi mi moramo zajednički razmisliti o izgradnji strukture vlasti, koja će bolje odgovarati predizbornom periodu i pripremiti zemlju za vreme posle parlamentarnih i posle predsedničkih izbora”, citiran je Putin. Saradnik iz vremena Sopčaka Posle “razgovora” u Kremlju, u Moskvi je za samo dva dana razmotan lanac svih formalnosti propuštanja kadrovskog predloga kroz parlament. Javnosti Rusije vest je saopštio spiker Državne dume Grizlov. On je izneo i inicijativu Putina da Fratkova zameni Zupkov. I sve je odmah usvojeno. Zupkov? Aaa, da. Zupkov. Pa... To nedovršeno “pa...” je možda najbliži opis svih postojećih a nepostavljenih pitanja. Pojava ovog asa finansijske policije na glavnoj političkoj sceni izazvala je mali šok profesionalnih proroka. Wegov posao je bio tamo negde, daleko. Završio je ekonomski odeljak Poljoprivrednog instituta u Lenjingradu (1965). Rođen je u Sverdlovsku (1941), ali posle godinu i po dana u armiji sledila je Zupkovljeva karijera Lenjingrađanina, početa na rukovodećim pozicijama u kolhozima te oblasti. Od 1985. do 1991. bio je čak i na funkcijama oblasne KPSS. Dve godine i kao zamenik partijskog Izvršnog komiteta. Sada je član Ujedinjene Rusije, bez partijske funkcije. U administraciji gradonačelnika, sada preminulog Anatolija Sopčaka, Zupkov je bio zamenik predsednika komiteta za spoljne odnose, u vreme kada je šef tog komiteta bio Putin. Ali, od 1993. i dalje Zupkov je sve vreme poreski inspektor, a Putin u sektoru bezbednosti, administraciji Jeljcina, i tek na kraju u “visokoj politici”. Do novembra 1998. novi premijer je bio šef peterburškog odseka za državnu poresku inspekciju (i, istovremeno, zamenik državnog inspektora Rusije za Sankt Peterburg). Odatle, pošto je za vlade Primakova obrazovano odgovarajuće ministarstvo – postao je šef peterburškog poreskog direktorata novog ministarstva. Jula 1999, dolaskom na čelo vlade Putina, Zupkov je imenovan za zamenika (poreskog) ministra, zaduženog za region severozapada. Avgusta 1999. istaknut je za kandidata za gubernatora, međutim izgubio je u korist Valerija Serdjukova. Ostao je u poreskom resoru Rusije, u rangu zamenika ministra, zadužen za problem tzv. pranja novca. Taj tihi nadzor nad funkcionisanjem i mahinacijama ruske “perionice” ostavljen mu je u nadležnosti i za vlade Fratkova. U jednoj anketi o “najuticajnijim političarima” zemlje Zupkovu je pripalo rang-mesto 84, ali to je njega malo moglo zanimati. Wegova preokupacija je bilo to što je radio – kontrola tokova novca. Niko nije imao u vidu “kadrovski naftalin” u kojem je izabranik “čuvan” za priliku u kojoj će zatrebati, za centralno mesto nove personalne slike Rusije. Većina ih je očekivala da se Zupkov, koji je u nedelju upravo zaokruglio svoje dve šestice na “hronometru”, ne sprema za mandat već za penziju. Ipak, Putinov poznanik i saradnik “iz dalekih devedesetih”, tada u timu Jeljcinovog saborca, liberalistički nastrojenog Sopčaka – obreo se u petak u sedlu vlasti. Putin je zatražio da Zupkov preuzme od Fratkova vladu. Da li Putin računa s Viktorom Zupkovom i kao naslednikom u Kremlju? Spasavanje pacova Vest je pridodala porastu adrenalina kod ruskih interesnih formacija, sraslih uz vlast. Između Putinovog dolaska i polaska s dužnosti cena petroleja povećana je u svetu s manje od dvadeset na osamdeset i više dolara za barel. U Rusiju Putina utače se široka reka “naftnih” dolara. Pretendentima na poziciju bliže bogatstvu nije svejedno ko će sledećih godina biti “hazjajin Kremlja”. Šta će biti sa sadašnjom ravnotežom uticaja klanova oko predsednika, pre svega “bezbednjaka”. Oni su, kao novi ljudi iz kruga podrške šefu države, takođe projektovali interese, posredstvom prisustva u upravi monopolima za gas, naftu i drugim? Koncem 2005. u vladi su se pojavile ličnosti dvojice potencijalnih “prestolonaslednika”, prispele u podtekstu očekivanja “jeljcinskog postupka” u prenošenju vlasti. Dmitri Medvedev, iz administracije šefa države, imenovan je za vicepremijera, zaduženog da stvori i rukovodi fondovima tzv. nacionalnih projekata, važnih za standard građana. Sergej Ivanov određen je za prvog vicepremijera i ministra odbrane. Medvedev i Ivanov su neslužbeni reprezenti međusobno konkuretnih “sivih” formacija, ali niko nije bio načisto koji će od njih dvojice, kada će i da li će dobiti odlučujuću blagonaklonost Putina. I da li će je Putin i dodeljivati? Možda će ih izvesti na scenu, pa prepustiti da Rusi izaberu, sami!? U svakom slučaju, državno distribuirani publicitet strogo kontrolisanih medija podaren je i Medvedevu i Ivanovu, mada poslednjih meseci ovom drugom malo više. Stvorene su okolnosti da se niko ne može iznenaditi ako sutra bilo koji od te dvojice zakorači i na “predsednički” stepenik. To je praćeno već uočenim koškanjem oko uticajnih mesta u nadzornim organima nad unosnim biljurima privrede. Što znači, “navijači” su već počeli prestrojavanje, čuljeći uši prema vetru. A onda, iznenada, kao usred spremanja za “porodični portret” Kremlja, u planu se neočekivano ukazuje Zupkov – bez “rodoslova” u vlasti, dostojnog bilo karijere Medvedeva bilo Ivanova. Međutim – s rukama punim “rendgen-snimaka” svakojakih i svačijih finansijskih računa, imovine i načina njenog sticanja. On je na tome intenzivno radio naročito tokom šest poslednjih godina. Tema izbora – korupcija Pošto je “zamutio u ribnjaku”, Vladimir Putin je ostavio kombinatore da se bave svojim poslovima, a sam se povukao u Soči, gde je u petak primio grupu stranaca, i poslovnih ljudi i novinara. Wih je takođe zanimalo najpre ono što i elitu i javnost u Moskvi – da li je možda Zupkov predsednikov izabranik? Novi predsednik vlade nije isključio mogućnost da će i sam učestvovati na konkursu za Kremlj, ali o tome će odlučiti tek pošto se uveri da je pre toga postigao rezultate radeći kao predsednik vlade! NJegove prve izjave ukazale su na dve, neposredno predstojeće stvari. Prvo, Fratkovljevi ministri neće ostati svi na svojim mestima. Kurs vlade je bio dobar, ali rezultati nisu kako valja. Neki ministri nisu dovoljno dobro radili. “Preduzeće se promene u personalu i relevantne mere će biti preduzete!” Znači, u vladu stižu i novi ljudi. Početkom ove nedelje, “temu dana” su načinila nagađanja o tome ko odlazi. Drugo, odmah predstoji borba protiv korupcije. Obrazovaće se organizacija čiji će namena biti samo to. Veruje se da će takva organizacija znati s kog kraja da počne, pošto Zupkov ima “čitave tone (potencijalno) škodljive evidencije”, pa se vrlo lako “borba protiv korupcije” može učiniti glavnom temom predsedničke kampanje. Efekat reči novog premijera (koji upravo treba da predloži vladu) bio je izuzetan, već pre nego što je i navršeno nedelju dana od njegovog naimenovanja. Na pitanje ko će naslediti Putina i dalje nema odgovora. Govoreći sa svojim gostima u Sočiju, Putin je pomenuo čak pet mogućnih kandidata. Međutim, zamoljen da navede imena, izgovorio je imena Zupkova, vođe Jabloka Javlinskog i lidera KP RF Zjuganova. Direktno upitan o Ivanovu, dodao je: Ah, da, i Ivanov. Više nego jasno da šef Rusije čuva svoju tajnu. I, jasno, da ovoga puta verovatno neće važiti da se u Kremlj uđe kroz vrata Belog doma. Bez obzira na to što je i Zupkov jedan u sve većoj grupi “mogućih kandidata”. Čini se da je misija Zupkova u nečem drugom. Da, možda, obezbedi Rusiji vladu čiji će personalni sastav biti u stanju da, kao, uostalom, i novoizabrana Duma decembra, ponudi snažnu protivtežu autoritetu “naslednika Putina”, propuštenog u Kremlj. Putinov prioritet nije nasleđivanje u Kremlju, već zaštita “putinizma” – izgradnja mehanizma koji bi osigurao da se “politika Putina” ne skrene s pravca kada ustavno preovlašćeni “naslednik” oseti da je dohvatio poluge vlasti. Pogotovo kada se iza njega još postroji i novostvorena oligarhija, regrutovana iz bivših kadrova policije i vojske. Čitava jedna piramida dovedenih, u Kremlj i u regionalne centre, koja je poslužila kao Putinov oslonac u slamanju presudnog uticaja milijardera na politiku i “jeljcinista” u administraciji. “Siloviki” nisu tu uslugu pružili poneseni patriotizmom ili zbog medalja. Oni takođe žele udeo u dobiti od petroleja, i prsti su im vrlo duboko u državnim monopolima. S obzirom na to da im se Putin, iako i sam bivši policajac, nije priključio (do sada nije bilo indicija da je prisvojio imovinu!), on je verovatno to što se događa vrlo dobro razumeo. Nema razloga verovati da je trošio energiju trudeći se da učvrsti nerazvaljeni sistem pljačkanja Rusije. Morao je shvatiti da korupcija cveta na prejakoj vlasti. A ako je takav zaključak slučajno i njegov, predsednik verovatno manje misli na to ko će ga naslediti u Kremlju, a verovatno više kako da ograniči vlast “naslednika” na dužnosti. Partija i opozicija ruskog “cara” Odlazeći predsednik priklanja se viziji vladanja iz parlamenta, jedne stabilno ustrojene Dume, i vlade reprezenta parlamentarne većine. Svakako, na uštrb trenutno neograničene vlasti šefa države. Ovo što se baš sada događa u Dumi, gde se Ujedinjena Rusija sprema da na izborima odigra partiju vlasti, a Pravična Rusija opoziciju vladi svemoćnog “cara”, moglo bi da potvrdi utisak o krajnjem Putinovom stremljenju. (Nije li ono izraženo i poznatim obećanjem da Putin ne želi treći predsednički rok, ali će ostati “dovoljno uticajan” u ruskoj politici!?) Ujedinjena Rusija maršira u susret biračima lako, putem koji je raskrčen neokrnjenim autoritetom Putina. Wena jedina parola je “Program Putina!”, a već ovog trenutka ima “u vreći” sigurnih 49 do 59 odsto svih mesta (450). To znači i dvotrećinsku većinu za eventualno izglasavanje novog ustava. KPRF je oslabila u odnosu na vreme borbe Zjuganova i Jeljcina. Ali, čak i oslabela, KP Zjuganova je najveći rival ruskoj “partiji vlasti”. Ima razvijenu organizaciju i ogranke u doslovno svim republikama i pokrajinama. No, tu je sada Pravična Rusija, a nju je Kremlj obrazovao namenski, prošle godine (fuzijom Rodine, Partije penzionera i Partije života), davši joj da kidiše u polje na kojem žanju svoje glasove komunisti. Dakle, da se obrati socijalno degradiranim slojevima Rusije, s dušom levo od centra. (Čujete li premijera Zupkova koji već prvim rečenicama kaže – smesta povećati penzije!?) Dakle, ako decembra na izborima za Dumu bude senzacija, senzacionalni će biti gubici KPRF i LDPR Žirinovskog. Reformisan je izborni sistem. Na jednoj strani, ukinuta je mogućnost pojedinačnog kandidovanja (za polovinu, od 450 mesta u parlamentu!), što je istaknutim ličnostima nudilo priliku za pobedu čak i unutar tuđeg političkog polja. Na drugoj, uz glasanje za partijske liste, podignut je prag ulaznog cenzusa s pet na sedam odsto dobijenih glasova – čime je raskrčeno polje s više od 30 raznoraznih grupa željnih Dume. Na horizontu se ukazuje Duma kakvu je priželjkivao Putin, sa tri do četiri partije, i to verovatno bar dve periferne. To je trenutak u kojem, dva meseca pred izbore, startuje Zupkov, pripremajući teren i za decembar i za mart. Putinov zadatak premijeru, na koji je u žurbi oko imena “naslednika” malo ko obratio pažnju, glasi – spremiti stvari za period izbora, ali i “administrativnu i izvršnu vlast za period posle izbora”. To je važnije nego hoće li Zupkov biti predsednik. A verovatno je da neće, nego će sedeti tu gde jeste i usmeravati jaku vladu. Vlada i Duma “odigravaće” naspram politički manje moćnog predsednika. Možda je to “glavna vest” prošlonedeljnih promena. A ako ima važnih, a još nejasnih pitanja, onda je to ono – do koje će se dubine sadašnje garniture unutar Kremlja zaorati dokumentacijom o tokovima para kojom raspolaže Viktor Zupkov?