Kalendar iz 1719. godine

Nesvakogodišnji je kulturni događaj u Beogradu – otvaranje antikvarnice istinskog zaljubljenika u starine, a posebno u staru pisanu reč, Peđe Milovanovića. Redak je to događaj i za veće narode, a kamoli za srpski. Ovom prilikom ukazujem na činjenicu vezanu za bakroreznu knjigu iz 1719. godine. Pošto se ne iznose bliži podaci o njoj, pretpostavljam da se radi o bakroreznom ilustrovanom kalendaru štampanom kod bečkog štampara Mesmera 1719. godine. O prvoj novoštampanoj srpskoj knjizi, nakon Trioda cvetnog iz 1649, moja malenkost je prva obavestila naučnu javnost (Bakrorezni srpski ilustrovani kalendar, Zbornik radova bibliografa, Inđija 1984). Nakon pojavljivanja prvih informacija o Kalendaru, Stojan Vujičić je primerak pronašao u Sečenjijevoj biblioteci u Budimpešti. Ako u NIN-ovom tekstu nije reč o ovde spomenutoj Mesmerovoj knjizi, onda bi primerak gospodina Milovanovića bio još jedna srpska publikacija iz 1719. godine, što bi bio nemerljiv doprinos bibliografiji srpske stare štampane knjige. Ukazujem i na drugu nedoumicu koja se pojavljuje u ovom tekstu: o datiranju vedute na kojoj je prikazan Šabac. Navedeno je da potiče iz 1403. godine, međutim, prvu gravuru grada Šapca objavio je Hartman Šedel u knjizi “Das Buch Chroniken und Geschichten mit Figuren...”, izdatoj u Augsburgu 1496. Radi se o dosad nepoznatoj gravuri, koja bezmalo za celi vek pomera prvo pominjanje jednog srpskog grada u svetskoj istoriografiji. Inače, kad je reč o ovoj ilustraciji, moje traganje za njenim poreklom seže do vremena Karla Velikog, pa će biti zanimljivo, kad bude izašla studija O poreklu gravure grada Šapca, čuti i druge relevantne istraživače šta misle o smeloj hipoteci o prostiranju franačke države u 9. veku. Na kraju, neće biti da je “Surepova privatna biblioteka po sadržaju bar pedeset puta vrednija od celokupne šabačke biblioteke”, kao što je zaključio uvaženi g. Milovanović, nego da je to hram knjige dostojan divljenja u kojem se nije žalilo kad se, krajem sedamdesetih 20. veka, “kod Milana u antikvarnici” kupovalo fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja (Beč-Istanbul 1896) u tadašnjoj vrednosti jednog novog “fiće”. Bibliotekari Šabačke biblioteke nisu krivi za to što nemaju odgovarajući prostor za smeštaj knjige, pa ni za neprihvatanje Surepove biblioteke. Prof. Živko Marković, Cirih