Ratni huškači

Pomenuta izjava Karle del Ponte odslikava sve licemerje glavnog inkvizitora Novog svetskog poretka. Zna ona, vrlo dobro, ko je kriv za rasturanje bivše Jugoslavije i koliko je Srba pobijeno u minulim ratovima. Zna ona, ali... Iza tog „ali” se krije prava istina o balkanskoj klanici, a ovo što nam se preko Haškog tribunala nudi je surogat istine. To je nešto kao genetski modifikovana hrana koja utoljava glad, ali izaziva ko zna kakve posledice po čovekovo zdravlje. Štetne posledice ovakve „istine” su već vidljive, a biće još vidljivije u budućnosti. Kad vreme bude zatamnilo sećanja, ostaće samo dokumenti na osnovu kojih će buduće generacije na ovim prostorima temeljiti svoje odnose. “Istina” koja ostaje iza Haškog tribunala će buduće ratove koji se na Balkanu budu vodili činiti još krvavijim, a moguće je da će ta „istina” biti i uzrok novih ratova. Zbog toga pomenutu gospođu i njene pomagače iz naše sredine treba posmatrati kao ratne huškače. Da bi se ovi ratni huškači sprečili u svom naumu treba zločine nad Srbima učiniti vidljivim. Na taj način bi se kompletirala prava slika o tragediji koja je zadesila ove prostore. To je naša obaveza prema generacijama koje dolaze. Najbolji način da se to postigne jeste da se formira Memorijalni centar o stradanju Srba u ratovima od 1991. do 1999. godine. memorijalni centar bi obuhvatao sledeće aktivnosti: 1) Kompletirali bi se već postojeći podaci o srpskim žrtvama tokom minulih ratova. 2) Prikupljali bi se podaci neophodni za odbranu Srba optuženih u Hagu. 3) Prikupljali bi se podaci o privatnoj, državnoj i crkvenoj imovini koja je Srbima i Srbiji uništena, ili opljačkana, u minulim ratovima. 4) Prikupljali bi se podaci o kršenju Ženevskih konvencija koje se odnose kako na pravila ratovanja, tako i na upotrebu zabranjenih oružja i municije. 5) Prikupljali bi se podaci o masovnim zločinima nad Srbima sa ciljem da se odgovorni za te zločine identifikuju i sudski gone. 6) Organizovali bi se međunarodni simpozijumi o građanskim ratovima sa posebnim osvrtom na građanski rat u bivšoj Jugoslaviji. 7) Centar bi se bavio izdavačkom delatnošću i na taj način omogućavao da istina o stradanju našeg naroda prodre u svet. 8) Organizovale bi se izložbe, kako u zemlji, tako i u inostranstvu, na kojima bi se prikazivali primeri zločina nad našim narodom i nad našom kulturnom baštinom. Nameće se logično pitanje: zašto ovakav centar do sada nije osnovan? Odgovor na ovo pitanje je veoma jednostavan i po nas porazan: mi nismo sposobni za realizaciju takve ideje, jer, pre svega, nemamo svest o neophodnosti njene realizacije. Ovo je ozbiljan i skup projekat i iza njega mora da stane država. Zašto to do sada nije učinjeno pokazaće vreme. Ono će razotkriti da li je u pitanju naš poslovični nemar kad su ozbiljne stvari u pitanju, ili je to cena oktobarske revolucije. Mrdović Budimir, Aranđelovac