Beogradu beogradska buka

“Ne brinite, neću ja biti gradonačelnik”, kaže Zoran Alimpić, potpredsednik Skupštine grada Beograda, čije je ime poslednjih dana citirano među brojnim i raznorodnim mogućim kandidatima Demokratske stranke za sledećeg gradonačelnika glavnog grada. O njegovoj poziciji u Demokratskoj stranci svedoči i to što ga je Dragan Đilas istisnuo s mesta predsednika Gradskog odbora stranke, mada Alimpić ima bogatu biografiju lokalnog funkcionera zbog koje bi naruku mogla da mu ide činjenica da je politička odluka već pala: gradonačelnik Beograda neće biti engleska kraljica, nego nemački premijer. Dakle, to neće biti ljubimac birača nego (partijski) operativac. Među ključnim političkim strankama postignuta je saglasnost da ostaje proporcionalni sistem izbora, a gradonačelnik Beograda se bira u Skupštini grada. A pošto će na isti način birani predsednici opština biti na čelu izvršnih odbora, kao predsednici na čelu lokalne vlade, jedan bi operativac na tom mestu i Beogradu dobro legao. Sa svoje strane grad Beograd, u čijoj aktuelnoj vlasti su i DS, i DSS i G17 plus, nadležnom je ministarstvu predložio, oslanjajući se na projekat nevladine organizacije Palgo centar, da se pre izbora gradonačelnika izvrši rekompozicija Gradske skupštine i ona transformiše u dvodomu. Jedan dom bi biralo postojećih deset gradskih opština, a drugi postojećih sedam prigradskih opština. “Ukoliko bi ostao proporcionalni sistem izbora, teritorija grada Beograda bila bi podeljena na dve izborne jedinice, prigradska bi birala, recimo, 29 odbornika, a 61 opštine iz užeg gradskog jezgra”, kaže Alimpić. Sadašnja vlast u gradu Beogradu smatra da bi trebalo ozbiljno razmisliti i o tome da “gradonačelnika Beograda bira samo centralna skupština, a sedam prigradskih, ili osam ako bi i Borča postala opština, imale bi svoje gradonačelnike”. Postojao bi i jednom mesečno se sastajao Savet gradonačelnika, sastavljen od predsednika svih 17 opština. Oba doma skupštine zasedala bi i odlučivala zajedno samo o poslovima grada koji se tiču svih, a onda bi jedan dom odlučivao o poslovima koje se tiču samo gradskih a drugi o poslovima koji se tiču samo prigradskih opština. Ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu najavio je da će svi zakoni Ustavom propisani kao uslov za održavanje izbora, u skupštinskoj proceduri biti sredinom oktobra, pa i zakon o gradu Beogradu. Ako bi ti zakoni bili usvojeni do 1. novembra, ustavni rokovi, u svom najoptimističkijem tumačenju, bili bi nazor ispoštovani. A Beogradu bi baš odgovaralo da se javnoj raspravi o Zakonu o glavnom gradu da malo više i vremena i prostora. Tim pre što je lista nadležnosti koje će grad tražiti da mu Republika prepusti, podugačka. “Građani i ne znaju, kad neko u gradu pravi nesnosnu buku, da tome stane na put nadležna je Republika, a ne grad, odnosno samo republička ekološka inspekcija može da izmeri u decibelima visinu buke i da se vidi da li je ta buka ispod ili iznad dozvoljenih granica; isti je slučaj kad treba nekome oduzeti robu kojom nedozvoljeno trguje na ulici, nadležna je Republika, a ona ima jako mali broj inspektora u Beogradu; sad tražimo da nam se sve te nadležnosti prenesu”, kaže Alimpić. On predstavlja grad Beograd u radnoj grupi Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Beograd traži da mu se prepusti briga za izgradnju i održavanje gradske infrastrukture. “Znači, nema potrebe da se preganjamo sa Republikom oko rekonstrukcije Pančevačkog mosta. On je kompletno u republičkoj nadležnosti. Ali Republika, što mi razumemo, smatra da je važnije da ulaže u neke siromašnije opštine koje se prazne, znamo mi da je u 100 opština u Srbiji broj stanovnika između dva popisa smanjen, ali neka Pančevački most prenesu u nadležnost nama, mi ćemo da ga gradimo, popravljamo, održavamo”, kaže Alimpić. Kad neko Beograd pita zašto ne siđe na svoje reke, opet je na pogrešnoj adresi. “Sve zemljište oko Save i Dunava, oko onih pruga i skretnica, vlasništvo je Javnog preduzeća Železnice Srbije. Beograd nema metro, ali već ispod grada imamo železničke tunele koji sasvim liče na metro. Ali i to je vlasništvo Železnice. Sa njima sada pregovaramo da grad, ili grad i Železnica zajedno, kupe jedan broj kompozicija gradskih vozova koji bi u gradu saobraćali tim tunelima.” Naravno, uz nove nadležnosti, Beograd će tražiti i nove pare, i više transferisanih i više izvornih prihoda. Mada je nova teritorijalna organizacija Beograda predviđena njegovim regionalnim prostornim planom, tim se poslom ni Beograd ni Republika neće baviti pre predstojećih lokalnih izbora. Alimpić tvrdi da nije bilo zvaničnih zahteva opština van 17 beogradskih, koje nisu odolele gravitacionoj sili glavnog grada, pa traže da mu se priključe. “Nije bilo, nije ni iz Pančeva. Mada Pančevo pripada toj celini koja gravitira ka Beogradu, ljudi rade u Beogradu, Pančevo je bliže Beogradu nego što su neki formalni delovi glavnog grada, ali takav zahtev bi bio veliki politički problem, jer Pančevo je deo AP Vojvodine, jer se nalazi u Banatu. Pa i opštine Ub i Lajkovac takođe gravitiraju dosta Beogradu, ali to ćemo rešiti jačanjem putne infrastrukture i privrednih veza sa tim opštinama koje nam prirodno gravitiraju, ne moramo da otvaramo političke probleme”, kaže Alimpić. Ako Republika nije u stanju da postigne ravnopravan tretman svih svojih opština, verovatno nije ni Beograd. Ima li zahteva opština da se iz glavnog grada izdvoje i priključe nekom drugom? Nema ni toga, tvrdi Alimpić. “Ali grad će izaći sa predlogom da se sklopi sporazum između grada i opština u njegovom sastavu, tako da bude sasvim moguće da ako skupština jedne opštine odluči da izađe iz sistema Beograda, da joj se to i omogući.” Inače, u samom Beogradu se smatra da bi grad trebalo da ima još opština i da bi one trebalo da imaju poziciju svake druge opštine u Srbiji bez ograničenja gradske opštine. Ne samo što su beogradske opštine prevelike u odnosu na evropske standarde (20.000), nego su prevelike i u odnosu na prosek Srbije (oko 50.000 stanovnika) pa su i razlike između urbanog i ruralnog dela pojedinih opština takve da je opštinom teško upravljati. Da je izdvajanje ruralnog dela dobar recept, svedoči opština Surčin, tvrdi Alimpić. Ona je sa sobom povukla gotovo sva sela iz ranijeg sastava opštine Zemun, a prerasla je i bukvalne stranačke tuče, umesto po njima i surčinskom klanu, neki dan je, stvarno, prvi put pomenuta po najvećoj prosečnoj plati. Beograd kao ni ostali gradovi i opštine u Srbiji nema svoju imovinu, mada se Ustav obavezao da je vrati. Beograd se tokom poslednjih godinu dana pojavljivao kao aspirant na neke društvene firme, za koje je uveren da bi njima gazdovao bolje nego bilo koji privatni preduzetnik. Kafanu “Znak pitanja” oposlila mu je Vlada Srbije, Beograd je za Beogradski hipodrom isplatio dugove koji su ga spasli stečaja, a sada se traži zakonski model da i njega pretvori u javno preduzeće, a natezanja sa društvenim preduzećem Zoološki vrt obećavaju zanimljive dane, ako nikome drugom, a ono novinarima. I da je nekome palo na pamet, Beograd ne može da stvori Beogradski holding, poput Zagrebačkog holdinga, kao prvo, zakon mu ne pruža mogućnosti za kupovine nekretnina, a kao drugo – niko ne bi poverovao da Beograd nema para. MILAN BANDIĆ, GRADONAČELNIK ZAGREBA Muke s purgerima Da li su Hercegovci okupirali hrvatsku policiju? Ne znam, ja ljude ne delim po tome odakle dolaze, nego kako rade Gradonačelnik Zagreba, grada koji ima status jedne od hrvatskih županija, Milan Bandić – živopisna je ličnost. On je rođeni Hercegovac, a “cijepljeni purger, po ženi”, ali mu ovo drugo stari Zagrepčani dovoljno ne uvažavaju kao vrlinu, naročito kad svoje moderne graditeljske zamisli smešta u njihovo staro gradsko jezgro, a podzemne garaže pod Kaptol. O njegovim graditeljskim poduhvatima čućete različita mišljenja, ali mišljenje o njegovom neobaveznom javnom ponašanju je gotovo jedinstveno. Jedna će slučajna prolaznica u Zagrebu reći da “priznaje da je uradio mnogo, ali da ga sretnem rekla bih mu da pre nego što progovori, ne zaboravi da uključi mozak”. Jelko Rošin, predsednik Saveta za prostorno uređenje Hrvatske kaže da je najveći problem Zagreba “prenagli razvoj koji nema kontrole”, a hrvatske novine će napisati da se “Bandićeve izjave graniče sa bahatošću i duboko usecaju u sećanje njegovih birača”. Da je i to usecanje kontroverzno, svedoči i činjenica da je Bandić tri puta pobedio u bici za gradonačelničko mesto i već tri puta izgubio u bici za poziciju u svojoj Socijaldemokratskoj partiji. Kad je gubio treći put zamereno mu je da je u pismu upućenom delegatima napravio 21 pravopisnu i stilsku grešku. Wegova gradonačelnička Internet prezentacija nudi zanimljive teme za razgovor – počev od njegovih kulinarskih recepata do tvrdnje “kad se raspala Jugoslavija nisam za njom plakao, a kad je Savez komunista Hrvatske pao na najniže grane, nisam iz njega izašao”. Ipak njegov Zagrebački holding – moćna gradska firma koja okuplja 25 nekadašnjih komunalnih preduzeća i još mnogo toga pride, kao na primer Zoološki vrt – najzanimljivija je zagrebačka tema. Na čelu joj je predsednik Uprave, koju bira Skupština sastavljena od jednog čoveka-gradonačelnika. Pakosnici na Internet forumima tepaju mu Band(it)ić holding. Gospodine Bandiću, kad ste poslednji put bili u Beogradu? - 1989. godine, na Zvezdari, bili smo prijateljska opština sa Zvezdarom. Pa kad se kaže Beograd, koja vam je prva asocijacija? - Ležerna atmosfera, normalni ljudi i dobar život. E, možda se svi Beograđani ne bi složili sa time? - Ali ja govorim o 1989. godini. Grad Zagreb ima svoj kreditni rejting? - Ima kako da ne 2 B+. Jeste li se zaduživali na međunarodnom tržištu? - Apsolutno, 300 miliona evra pre mesec i po dana na Londonskoj berzi, prvi i jedini zasad u Hrvatskoj. Emitovali smo obveznice u vrednosti od 300 miliona evra, tražnja je bila triput veća – 900 miliona evra. Zašta ste se zadužili? - Za kapitalnu i komunalnu infrastrukturu, za zagrebački program stanogradnje, 200 novih autobusa za gradski javni prevoz i 70 niskopodnih tramvaja, onih sa kojima nismo mogli konkurisati u Beogradu, ali ne znači da nećemo, biće vremena. A napravili smo dobar proizvod, 65 odsto domaća proizvodnja, 2,8 miliona evra po komadu, tri naše firme, sve stara poznata imena: Rade Končar, Đuro Đaković, Gredelj – nisu ugašene, hvala bogu još rade. Po kom su kriterijumu okupljene firme u vaš Zagrebački holding, sem što su zagrebačke – šta im je još zajedničko? - Imamo unutra 23 privredna društva, to su bile 23 njive sa 23 gazde (Bandić je devetoricu smenio u međuvremenu – prim. R. Ć.), ne, sa jednim gazdom, ali 23 politike. Ja sam nesretan što to nismo napravili pre tri godine, mnoge moje kolege u evropskim gradovima su to napravile mnogo ranije. Nismo mi sve kopirali, ne volim ja kopije, ja volim da budem original. Dobro, ima samo jedan original, to je na nebu, on mi je jedini uzor i moja majka, koja je još živa. Ali ono što su kolege u evropskim metropolama kroz tri-četiri mandata primenile na tragu boljeg kvaliteta javne usluge i racionalnijeg upravljanja javnim sredstvima treba primeniti. Za koliko ste, stvaranjem holdinga, smanjili broj zaposlenih u komunalnim preduzećima? - Samo u Zagrebačkom električnom tramvaju, gde je bilo 2.000 zaposlenih, smanjili smo za godinu dana broj za 600. Ali i dalje kako u gradskoj upravi, tako i u ovim preduzećima imamo višak od 20 do 25 odsto zaposlenih. Ali pre godinu dana kad je holding stvoren imali smo preko 13.000 radnika, sad imamo 12.000, a za četiri-pet godina ćemo zaposlene svesti na 8.000 do 9.000. Vidim da je Zagreb kupio imovinu firme u stečaju Zagrepčanka. Imate pravo da kupujete firme i udela? - Imali smo pravo preče kupovine, jer se radilo o zaštićenim kulturnim dobrima, a i bili su nam nešto dužni, pa smo pokušali postupati manirom dobrog gospodara i doći u posed tih nekretnina. A kupili smo po istom zakonu i Badel. I Badel je zaštićen kao celina jer imamo i industrijsku zaštitu. U pet nekretnina koje smo kupili po tom osnovu, uključujući i firmu Gredelj, uložili smo 200 miliona evra. A na tim nekretninama ćemo razviti investicije za nekih milijardu evra. Ako holding napravi gubitak, ko ga pokriva? - Kako će praviti gubitke, ne mogu praviti gubitke. Znači povećavaće cene? - Ne. Radom holdinga ćemo omogućiti da se cene ne povećavaju naredne dve-tri godine. Cene se povećavaju svake tri-četiri godine ciklično. Mi smo prošle godine morali povećati cenu vode jer smo baš u trenutku osnivanja holdinga prvi u regiji kupili prečišćaš vode koji košta 250 miliona evra. Zato sledeće četiri godine nećemo povećavati cene. Kubik vode (1.000 litara) u Zagrebu košta 8 kuna i 80 lipa (1 evro 7,3 kuna), u to je uključena odvodnja i prečišćavanje. A samo jedan litar komercijalne vode košta isto toliko, znači da je gradska voda 770 puta jevtinija od komercijalne. Prigovore da se radi o prejakom preduzeću u rukama države, vi ipak odbacujete? - Nije prejako, uvek može postati jače. Ko upravlja holdingom? - Skupština. Predsednik Uprave holdinga je moj kolega Slobodan Qubičić. Ja sam samo predsednik skupštine holdinga, kao gradonačelnik. Znači Skupština je vrhovna vlast holdinga? - Imenuje predsednika Uprave, a on sam sebi bira tim. Ko bira skupštinu? - Skupština grada, a Skupština grada je dala mandate gradonačelniku da bude predsednik skupštine holdinga. Skupština holdinga ima jednog člana – gradonačelnika. To je sve po zakonu. Moje kolege na Zapadu to rade već 10-15 godina. A gradonačelnika birate u Skupštini grada? - Još uvek, nažalost. Inače bih ja voleo da se bira neposredno. Mada meni odgovara i jedno i drugo. Sad se, vidim, spremate da pravite garaže u centru Zagreba. I to, kao i ostalo što ovde radite protiče veoma burno, pa vam se zamera da saobraćaj dovodite u centar grada umesto da ga izmeštate van? - Trebaju nam i garaže na periferiji i garaže u centru, i laka železnica i metro, kako vi kažete. Sve evropske metropole to imaju, samo smo mi na početku. A zašto stvaramo buru kad radimo? Zato što po prirodi posla, ne znam kako je to kod vas u Srbiji, kod nas problem imaju samo oni koji rade. Oni koji ne rade nemaju problema. Ja ništa nisam napravio sa onim bezgrešnima koji ne rade, nego samo sa onima koji rade i sa grešnima. Oni koji rade s bezgrešnima, nisu nikad napravili ništa. Za razliku od bezgrešnih, ja sam grešan. I takav, svestan svojih grešaka i mana, još uvek sam najbolji. Na dobrom sam putu kad se bura digne od onih koji se guraju u prvi red samo kad se seku vrpce. Ne možete imati konsenzus svugde, nema konsenzusa kad se trči napred, konsenzus je samo kad se seku vrpce. Ja sam tri puta prošao test građana. I 2009. godine ćemo ako mi bog da zdravlja. Jer, kad pobedite prvi put, onda jako želite da pobedite drugi put, a kad pobedite drugi put, želite još žešće da pobedite treći put. Kad pobedite treći put, e onda vam pređe u naviku. Čak se i u nekim vašim domaćim filmovima prave aluzije na činjenicu da su Hercegovci okupirali hrvatsku policiju. Kako je kod vas u Zagrebu? - Ne znam, ja ljude ne delim po tome odakle dolaze, nego kako rade.